ФИЛИП МАРИНКОВИЋ, КРУШЕВАЦ „Па од куда та и толика животна снага и моћ малој Србији, да може да чини ова чуда и покоре на крвавим мегданима, и да задивљује свет својим легендарним јунаштвом? Јесмо ли ми збиља ‘ покољење за пјесму створено’“ – Васа Ешкићевић,  Из мојих ратних дневника 1914-1919 У историји једне улице, чији је данашњи назив Змај Јовина, у Новом Саду, неколико година по завршетку Великог рата, постојао је и атеље у коме је стварао, никад не скидајући униформу српског војника, и један академски сликар, који је то звање стекао на Императорској академији уметности у Петрограду. То, данас готово заборављено име, гласило је Васа Ешкићевић (Ириг, 1867 –

Фотографска поставка изложбе „Сликари/ратници/сведоци“, на основу трогодишњег истраживања Милене Марјановић. У 107 снимака, 26 домаћих и страних аутора, згусло се целокупно страдање Срба Да једна слика вреди хиљаду речи, већ у првим данима Великог рата, спознао је војвода Радомир Путник, после масакра над цивилима у Мачви и Подрињу који су починили Аустроугари револтирани због пораза у бици на Церу. Зато је потписао Упут за употребу ратних сликара придодатих штабовима виших јединица на бојишту. Ово бележи Милена Марјановић, аутор сегмента о фотографијама, на репрезентативној изложби Музеја савремене уметности „Сликари / Ратници / Сведоци – сликарство и фоторафија у Србији 1914 – 1918“, отвореној пре неколико дана у Галерији САНУ. – Формацијско

Бојишта Сувоборско-колубарске битке и друга места страдања недостојно обележена. Бројне српске жртве нису се уклапале у владајућу идеологију југословенства Камен, најтрајнији природни материјал, људи од искона користе да у њему бележе сведочанства о значајним догађајима и људима. Тако су оставили и белеге о себи и вредностима које су поштовали. Димензије споменика увек симболизују величину дела, па су најмонументалнији подизани у славу бранилаца отаџбине. Србија је у 20. веку, у времену свог највећег страдања, направила изузетак судећи по скромности споменика на местима где је у децембру 1914. одлучивана славна Сувоборско-колубарска битка. Први је крст на постољу од црвеног камена пешчара подигнут на врху Сувобора, одакле пуца поглед на подрињске планине и

Лепосавић – У Сочаници на северу Косова данас је обележена 100-годишњица Топличког устанка, освећен споменик јунацима Топличког устанка, обављен помен жртвама страдања на КиМ и одржана свечана академија. Церемонији обележавања стогодишњице Топличког устанка присуствовао је државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Драган Поповић, који је претходно положио венац на споменик јунацима Топличког устанка. Поповић је подвукао да српски народ никад није освајао туђе, већ је увек бранио своје. „А кад браните своје, тад сте најјачи. А браните га оружјем, песмом, књигом, језиком и писмом, вером, браните га и овим што данас радимо овде – браните га сећањем на оне који су били много већи и поноснији

Ми ћемо за пет дана ући у Ниш – говорио је новембра 1914. аустроугарски официр поднареднику Богољубу Васиљевићу из Барича, а овај узвратио: „Свакако, али као заробљеник”. Тако и би, за непун месец Чачак – Чудноват је животопис ратника Богољуба Васиљевића из села Барича код Обреновца, а још необичнија судбина највишег одликовања тог доба – Карађорђеве звезде са мачевима – који је родољуб заслужио, и никад ставио на груди. Овако своју приповест за „Политику” почиње Антоније Ђурић, књижевник из Чачка, и ниже опис јуначких дана Србина из Барича, које је описао и у својој повесници „Солунци говоре”… Васиљевић је 15. новембра 1914. са командиром и још неколико војника био у

Етнолог Миодраг Алексић чува документе о сину Бранислава Нушића. Написао је опроштајно писму оцу и вереници За четири деценије рада етнолог Завичајног музеја у Јагодини Миодраг Алексић дошао је до разних занимљивих списа, докумената и фотографија. Али најпоноснији је, каже, на писмо Страхиње Бана Нушића, сина највећег комедиографа Бранислава Нушића, који је погинуо у Колубарској бици. Фотокопију писма и Банову фотографију преузео је из ауторског филма „Ага“ редитеља Драгослава Лутовца. – Као да је предвидео своју смрт, Бан је написао опроштајно писмо оцу и вереници у Скопљу. На полеђини је била порука за онога који га буде нашао мртвог. „Зовем се Страхиња Нушић. Свршени сам матурант, рођен у Београду. Породица

Виктор Аспергер је био родом из војвођанског западнобачког села Дорослова у сомборском округу које је тада припадало Угарској. Рођен је крајем 19. века. Као аустроугарски официр, вероватно нижи, током војне службе пао је у немилост једног високог официра који га је систематски злостављао. Долази до сукоба и Аспергер скоро на смрт пребија овог официра. Знајући шта га чека по строгим војним законима Аустроугарске монархије, бежи преко Дунава у Србију, где му је, по његовој процени, било најбезбедније с обзиром на сталне затегнуте односе ове две земље. Бежи са нешто новца, најважнијим личним пртљагом и војним дурбином, ради осматрања, од кога се не раздваја до краја свог живота и који му

Полагањем венаца и цвећа данас је на Новом гробљу у Београду обележена годишњица смрти војвода Живојина Мишића и Петра Бојовића и армијског генерала Павла Јуришића Штурма Полагањем венаца и цвећа данас је на Новом гробљу у Београду обележена годишњица смрти војвода Живојина Мишића и Петра Бојовића и армијског генерала Павла Јуришића Штурма. Цвеће и венце на њихове гробове, у оквиру државне церемоније, положили су начелник Генералштаба Војске Србије Љубиша Диковић, помоћник министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Милан Поповић и заменик градоначелника Београда Андреја Младеновић. Венце су положиле и делегације Војске Србије, Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије од 1918. године, Савеза удружења потомака ратника Србије од

Обележавајући 100-годишњицу почетка 1. светског рата политичари, историчари, филозофи и сви они који се баве историјом настоје да свету наметну своје виђење узрока и повода избијања Великог рата у коме су страдали милиони људи. Користећи се данашњом ситуацијом и односима у свету, изазивачи овог рата покушавају да изврше његову ревизију и жртве прогласе за кривце. Нико се не бави узроцима и поводима атентата Гаврила Принципа, а то је у основи огорчење због нових патњи који је српски народ трпео под окупацијом Берлинском уговором (чл. 25) од 1. јула 1878. године, Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину[1]. Њена војска је почела улазити у Босну 17. јула 1878. године уз вођење крвавих

На Ћипуру скривена гробница погинулих за уједињење са српском браћом. Власт је поплочавањем стазе показала да није спремна на помирење Док кости бројних окупатора који су марширали Црном Гором и чинили зверства почивају на овдашњим гробљима, оне братске још увек чаме дубоко у јамама и поплочаним трговима. Јован Б. Маркуш, бивши градоначелник престоног града подно Ловћена, упозорава да се историјско помирење у Црној Гори неће моћи постићи док се на цивилизован начин не сахране и обележе гробнице настрадалих у ратовима и братском сатирању током 20. века. – Из људских разлога требало би извршити ексхумацију и сахрану земних остатака, обележити гробнице и заштитити гробља, без обзира на то о којој се

МАРИНА ВУЛИЋЕВИЋ, ПОЛИТИКА Српски писци пролазили су албанску голготу, неки од њих још као гимназијалци. У својим писмима и делима оставили су потресна сведочанства Српски писци у Великом рату делили су судбину свога народа у повлачењу преко Албаније, а као гимназијалци, будући француски ђаци, добровољци, ратни дописници, у свом стваралаштву оставили су траг о српској голготи. Растко Петровић, Станислав Винавер, Раде Драинац, Душан Матић, Александар Вучо, Милутин Бојић, Владислав Петковић Дис, Драгиша Васић, Вељко Петровић… Неки су у рату изгубили живот, неки су се вратили скрхани сумњом у хуманост, а преживели гимназијалци су француским школским друговима причали о доживљајима при преласку Албаније. Они су и својим доживљајем рата обележили ново,

ИВАН ПЕТРОВИЋ Највеће заслуге за миран прелазак Срба преко Албаније 1915. године припадају скопском Србину Смаји Феровићу Смајо Феровић, познати скопски Србин мухамеданске вере, потиче из породице диздара Омерагића из Гусиња, једне од најстаријих и најугледнијих породица у том крају. Његово право презиме требало је да буде Омерагић, али узео је презиме својих ујака. Преци су му били Срби хришћанске вере, исламизовани након пропасти српских средњовековних држава. Смајо Феровић је национални радник још од „турског доба“. Војним вештинама обучавао се у четничкој школи у Прокупљу, а касније је био припадник Рудничког одреда под командом Воје Танкосића. Важио је за сталоженог и храброг ратника и, истакавши се у борбама, заслужено је