Скочите на садржај
Поводом 26. годишњице, највећег прогона и страдања Срба у Хрватској, у операцији хрватскевојске тзв. “Олуја“, удружење породица несталих и погинулих „Суза“ организује Парастос погинулима који ће бити служен на Дан сјећања, у четвртак, 5. августа у 11 часова, у Цркви Светог Марка у Београду. Драгана Ђукић, председница удружења „СУЗА“
„Српска свакако тежи Србији, али она тренутно не може опстати осим као екстензија Србије. Неопходно је вратити Српску у српски образовни, финансијски, безбједоносни, друштвени систем. Иако и Србија има своје потешкоће и огромне проблеме, Српској је интеграција са Србијом у свему у чему је то тренутно могуће – императив опстанка“ Пише: О. Дарко Ђого Републике Српска у којој данас живимо није иста она коју је стварао мој отац. Она се разликује по својим симболима: ти симболи, опет, нису никакве крпе и закрпе, већ вјековни, архетипски обриси Српства које се бранило и – чини се, у неком физичком смислу – одбранило. Те исте симболе је данашња гарнитура политичара у Републици Српској
Јуче се навршило 28 година од подметања мина под воз код Глине у Хрватској пун српских цивила када је убијено троје људи, а 28 људи, углавном жена и дјеце, тешко или лакше рањено, саопштио је Информационо-документациони центар “Веритас”. Из “Веритаса” истичу да до данас за овај злочин нико није одговарао ни пред домаћим, ни пред међународним судовима, а да је, како ствари стоје, мала вјероватноћа да ће за њега било ко икада одговарати “можда и због тога што су све жртве српске националности”. Експлозија воза, који је био пун путника, а највише је било жена и дјеце, који су од Вргинмоста путовали на пијацу, догодила се 14. јула 1993. године
Служењем парастоса убијеним и полагањем вијенаца на Спомен- плочи на Залазју код Сребренице, али и на другим стратиштима, обиљежена је годишњица страдања Срба овог краја које су припадници такозване Армије Републике БиХ убили у протеклом рату. Само на Петровдан 1992. године, прије 29 година муслиманске оружане формације из Сребренице убиле су 69 мјештана села Сасе, Залазје и Биљача. Напад на Залазје био је мучки, муслимани су убили све што су стигли, мјештане су хватали и водили у сребреничке затворе-свједоче преживјели Сребреничани. – Мучки су их убили, у затворима, пробадали вилама. Мени су два брата убијена, ја сам рањен – рекао је Миле Станојевић. О убиству сребреничких Срба посебно судије Слободана
У Братунцу је обиљежена централна комеморација поводом годишњице страдања око 3500 Срба у Средњем Подрињу, убијених током рата од 1992.- 1995. Године. Од око 3.500 настрадалих Срба из Сребренице, Скелана, Братунца, Милића, Власенице, Осмака и Зворника у посљедњем рату, скоро половина су били цивили – дјеца, старци, жене. У нападу муслиманских снага уништена су 43 српска села са више од стотину заселака, као и више вјерских објеката и гробаља. Јецаји и мирис свијећа. Тако је данас изгледало градско гробље у Братунцу гдје лежи око 3.500 Срба настрадалих у протеклом рату. Ту леже и ближњи Славке Матић. Годину заредом пали три свијеће. За двије кћерке и мужа. Све их је изгубила
Убили су стотине Срба, па однели тела: Исповест логораша који су прошли тортуру Хусеина Мујановића. Јовичић: За једно вече сам избројао 123 гробна места, после су их прекопали. Управник логора за Србе у Храсници 1992. године, Хусеин Мујановић звани Хусо, добио је премалу казну затвора за мучење Срба и силовање Српкиња у објектима попут ОШ „Алекса Шантић“, зградама, подрумима, гаражама који су заједно чинили систем логора. Мала је то сатисфакција за стотине логораша који су прошли овај казамат смрти код Сарајева. То, за „Новости“, кажу логораши из Храснице, а поводом пресуде од десет година затвора, која је Мујановићу изречена у Београду. Овај случај је и затегао односе између Београда и
Информативно-политички портали „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва Републике Српске у Србији у београдском Прес центру УНС-а организовао тематску трибину под насловом „Деконструкција митова о сарајевском суживоту и геноциду у Сребреници“. На самом почетку, у име организатора и Представништва Републике Српске у Србији, скуп је поздравио шеф Представништва Млађен Цицовић, а модератор трибине је био уредник портала „Све о Српској“ и „Факти“ Ђуро Билбија. Радомир Павловић: Муслимани систематски протеривали и убијали Србе из српских села око Сребренице Потпредседник Скупштине општине Сребреница Радомир Павловић на почетку свог излагања истакао је да је човек који је рођен у Кравици у којој су муслиманске снаге, чији је командант био ратни злочинац Насер
Хисторијски, културни и национални идентитет Срба био је вјековима оптерећен чињеницом да је тај народ живио располућен у барем двије царевине, отоманској и хабсбуршкој, такођер и унутар млетачке републике, између којих су стајале двије државе, Србија и Црна Гора, које су своју независност, непрестано под разноразним вањским притисцима, стекле релативно касно, у другој половини 19. вијека. Оно што је у тој комплексној хисторијској ситуацији битно јест да је српски национални идентитет био формиран у различитим културама и традицијама, које су га с једне стране без сумње обогатиле али с друге, изостала је, као код других народа, трајна политичка и културна акција, која би дјеловала повезујуће на разне огранке разбацаних и
Будући да сам сва ратна безумља, масакре, разарања, трибалне одмазде и др. детаљније описао у своје четири књиге,* гдје сам емпиријски спознао, као рурални социолог и истраживач, да на подручју Војно-редарствене акције „Олуја“ нисам нашао српског села гдје нетко није убијен или нестао, ти су ме злочини толико саблазнили да сам једва сачувао човјека у себи. Јер свеопћа сотонизација Срба довела је до њихове потпуне негације као људи. Због тога сам одлучио да то илустрирам једним МЕГАЗЛОЧИНОМ, који је у нашој јавности потпуно прешућен, рекао бих игнориран, иако је објављен у једном нашем угледном гласилу, нажалост данас угашеном. Тај злочин надмашује све до сада масовне злочине грађанске стране рата у
Тог 15. јуна 1999. године, нешто пре 11 сати, отац Харитон је испред епископског двора у Призрену примио своје последње послушање. Требало је отићи у град, по храну. Рекавши „Нека је благословено“, кренуо је аутомобилом, без страха. У самом граду био је заустављен од тројице терориста и легитимисан. Одмах по легитимисању, терористи црних униформи и још црњих душа одвели су га његовим аутом у непознатом правцу. Ово се дешавало наочиглед немачких војника у саставу НАТО „мировњака“. Цео догађај видео је и један немачки новинар, фотографисао и истог дана обавестио епископију. Почео је голготски пут новог Христовог мученика. На његова плећа стављен је последњи и најтежи крст – мучеништво за Христа.
Институционални оквир Републике Српске штити и гарантује опстанак српског народа западно од Дрине, након што је Други свјетски рат оставио демографску катастрофу по Србе у БиХ, оцијенио је историчар Драга Мастиловић. Мастиловић је на предавању у Теслићу о српском националном питању у БиХ у 20. вијеку истакао да српско национално питање и историјски процеси 20. вијека, поготово за Србе западно од ријеке Дрине, дубинске коријене вуку од 19. вијека. – Односно од 1844. године када је римокатолички идеолог Ћезар Балбо означио Дрину као границу два свијета, а као најважније питање за тадашњу Европу оцијенио да се православљу и Русији мора спријечити продор на топла мора, и то јачањем Пруске у
Сребреничка Скупштина општине данас је усвојила Резолуцију о страдању српског народа у Сребреници у 20. веку и осудила све злочине почињене над Србима, као и припадницима свих народа на простору бивше Југославије у том периоду. За ову одлуку гласали су српски одборници јер су бошњачки напустили сједницу након дуге расправе. Иницијативу за доношење Резолуције поднео је потпредседник Скупштине општине Радомир Павловић из СНСД-а, који је рекао да овај документ треба да покаже обим српског страдања и осуди злочине почињене над Србима у 20. веку. – На овај начин желимо да покажемо да је неоправдано проглашавати српски народ геноцидним након оволиких жртава и његове одбрамбене, слободарске и вечите борбе на страни
Видовдан је, без сумње, најзначајнији датум у српској историји, бременит значењима и скривеним смислом. То није само сећање на један велики историјски догађај. Косовска битка је, заиста, означила праву смену епоха, прелазак из доба величине и славе у време вазалства и робовања. Србија, Босна и Зета опстале су, истина, још цео век, богат разноврсним достигнућима. Био је то, ипак, живот у сенци косовског пораза, у ослушкивању топота турских коња и ишчекивању коначног слома. Историчари ће марљиво бележити косовске и покосовске догађаје. Приметиће да је пораз Срба у Маричкој бици био можда још већи и одсуднији. Реконструисаће ток Косовске битке и испитивати двосмислене вести о томе ко је, уствари, у њој
„Побегао сам из касарне из Вучитрна и, за Божић, отишао у цркву у Бабином Мосту да се причестим. Опазе ме и пријаве, па сам био десет дана у затвору. То су ми најлепши дани – нисам носио петокраку и нисам морао да поздрављам официре”, овако је своју животну, искуствену косовску причу започео Зоран Јевтић. Замонашио се 1960. кад је стигао са Косова и добио име Атанасије. Од тада се Косово и Атанасије не раздвајају. Предање каже да су око те древне црквице, у којој се причестио, сахрањени учесници Косовског боја, а ближа историја бележи да су страдале и помрле српске војнике из повлачења током Првог светског рата сакупљали по косовској
Ако је већ била та кафа најслађа онда се нисте борили против неправде но сте је испили у славу зла, јер пала је светиња а чија год да је може ли човек сести на олтарски одар и “попити најслађу кафу…”? Пише: Михаило Меденица Велите, бака Фато, да сте јутрос попили најслађу кафу у минулих тридесет година баш на рушевинама цркве Светог Јована Крститеља, подигнуту на Вашем имању у Коњевић пољу, општина Братунац, у Републици Српској. Наздраве Вам и спасење била кафа, заиста. Комшије су подврискивале, циктале, певале, аплаудирале када је и звоник пао, а Ви сте попили кафу… Мераклијску. У јауку пале светиње. Победнички јер заиста сте победили- себе! Ако
Početkom 1941. još se ništa nije bilo promijenilo u našem svakodnevnom životu.
Kad bih samo mogla reći da nismo vodili brigu o onome što
Kad bih samo mogla reći da nismo vodili brigu o onome što
Oženili smo se 2. rujna 1940. godine. Fritz je bio isto tako
Krajem semestra u Pariz su došli moji roditelji i Mira. Tata je
Koliko god mi je bilo teško ostaviti Fritza, moram priznati da mi
No sudbina je promijenila tijek ovih događaja. Otputovala sam, doduše, u Pariz,
Početkom 1938. godine Hitler je okupirao Austriju, a u jesen te iste
Čak i najboljim đacima škola je uvijek pomalo “teret”, pogotovo ambicioznijima u
Moja najbolja prijateljica Olga Novak pridružila se našem razredu kad nam je
Sve u svemu, imale smo sretno djetinjstvo, okružene ljubavlju i brigom, a
Osim roditelja i moje sestrice, najmilija osoba bila mi je baka, majka
Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.
Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
