Отаџбински рат Архиве - Страница 177 од 504 - Јадовно 1941.

Почело суђење за убиство дјечака Слободана Стојановића

21. август 2017.

Пред Судом БиХ данас је читањем оптужнице почео главни претрес на суђењу Сакибу Халиловићу и Елфети Весели, оптуженима за свирепо убиство дванаестогодишњег Слободана Стојановића 1992. године на подручју Зворника. У оптужници, коју заступа тужилац Мирослав Јањић, наведено је да су другооптужена Елфета Весели, као припадник Диверзантског вода Команде здружених јединица Липље, Каменица, такозване Армије БиХ 1992. године у насељу Бајрићи-Ново Село, на подручју Каменице у општини Зворник на најсвирепији начин убила дванаестогодишњег дјечака српске националности. Јањић је, образлажући оптужницу, навео да је Веселијева на најсвирепији начин убила Стојановића, тако што му је док је био на бициклу пришла с леђа и заклала га. Оптужени Халиловић је као надређени Веселијевој и

У Средњој Слатини код Шамца служен је парaстос за 12 погинулих бораца Војске Републике Српске и три цивилне жртве одбрамбено-отаџбинског рата, који су погинули од 1992. до 1995. године, као и тројици припадника ваздухопловне јединице, погинулим почетком 1992. године, када је њихов хеликоптер оборен у овом мјесту.

Парастос у Средњој Слатини за погинуле борце ВРС

21. август 2017.

У Средњој Слатини код Шамца служен је парaстос за 12 погинулих бораца Војске Републике Српске и три цивилне жртве у одбрамбено-отаџбинског рата, као и тројици припадника ваздухопловне јединице погинулим када је њихов хеликоптер оборен у овом мјесту почетком 1992. године. Парастос је служио Драган Павловић, јереј из Средње Слатине. Предсједник мјесне борачке организације Деспо Деспић рекао је да је споменик саграђен 2002. године, када је и освештан. Деспић је навео да се на споменику налазе уклесанa имена шест погинулих бораца из Средње Слатине и шест бораца који су у вријеме погибије живјели у овом мјесту. “Данас одајемо дужну пошту свим погинулим борцима. Њихова дјела не смијемо никада да заборавимо јер

Лука Вукадиновић: Србин и Косово

21. август 2017.

Поље новог рођења, поље страдања, поље мученика. Поље а на пољу јама. Рака пуна страдалника, пуна синова и отаца. Гробница нових војника, нових угодника. Рана Србинова, урођена жеља и последња нада. Земља монаха, Србинова Света земља. Гробље Србиново ђе историја породице спава. Авлија Србинова и кућа Србинова, најсветији дио земље Српске. Крваво поље Србиново постало је поље од отаца, изгубљена снага Србинова вјеру губи одруче се царства. Земља без земље ђе звона буде сатрапе и крвнике. Земља крвава и земља света, земља судбине изгубљене, судбине непознате. Брана историје и граница живота, потоња и прва жеља Србинова. Обећана земљо Србинова, твоји Срби дадоше те лако. Сузо Србинова и кућо Србинова, није

Ранко Перенић и Ђуро Славуј (Фото:банија.рс)

Космет – годишњица убиства српских новинара

21. август 2017.

Данас се навршава 19 година од отмице новинара Радио Приштине Ђуре Славуја и Ранка Перенића код Ораховца. Представници УНС-а и његовог огранка Друштва новинара Косова и Метохије посјетиће данас мјесто на путу Велика Хоча – Зочиште у општини Ораховац, гдје су Славуј и Перенић посљедњи пут виђени. На мјесту отмице постављено је обиљежје на којем на српском и албанском језику пише: “Овде су 21. августа 1998. нестали новинари. Тражимо их”. Спомен-обиљежје несталим новинарима до сада је рушено пет пута, а одговорни никада нису пронађени. Осим овог злочина припадници такозване Ослободилачке војске Косова 6. маја 1999. године код Вучитрна у подножју планине Чичавица отели су и убили Љубомира Кнежевића, новинара приштинског “Јединства” и дописника

Ако Срби морају да прихвате Косово — зашто нису прихватили Хитлера

20. август 2017.

Задатак државника који жели да остави позитиван историјски траг управо је да не прихвата реалност. Да се са њом не мири. Да је непрекидно мења. Да све чини да та реалност буде свакодневно све боља за његов народ где год он живео. Ако је реалност да је Косово независно, како тврде евроатлантисти који све агресивније убеђују Србе да признају јужну српску покрајину, зар није реалност и да је Босна и Херцеговина развалина од државе која више не функционише? По ком то принципу реалности, дакле Косово и Метохија припадају Албанцима, а Република Српска не припада Србима, када се и на њу може применити банално цинични аргумент који се признаје косовским сепаратистима — „чије су овце, његова је и ливада“? Зашто Сарајево

У Храму Светог Јоакима и Ане у београдском насељу Калуђерица данас је служен парастос за 20 српских цивила, који су мучки и на превару, мислећи за своје убице да су војници ЈНА, побијени у неколико цапрашких села код Сиска, 22. августа, 1991. године.

Служен парастос за српске цивиле мучки убијене код Сиска

20. август 2017.

У Храму Светог Јоакима и Ане у београдском насељу Калуђерица данас је служен парастос за 20 српских цивила, који су мучки и на превару, мислећи за своје убице да су војници ЈНА, побијени у неколико цапрашких села код Сиска, 22. августа, 1991. године. Парастос је уз благослов Његове светости патријарха српског Иринеја служио протојереј-ставрофор Драган Станишић, архијерејски намjесник врачарско – грочански, уз саслужење свештенства овог храма. Страдалим српским цивилима положени су вијенци на Спомен-плочу, а након одавања поште минутом ћутања одржан је и пригодан програм сјећања. Секретар Координације избјеглих и расељених у Србији Јован Чакаревић рекао је да је овај злочин хрватска пропаганда тада приказала на страним телевизијама као злочин

Парастос страдалим цивилима Цапрашких села на Банији 1991. године

20. август 2017.

УДРУЖЕЊЕ ЗАВИЧАЈ -БЕОГРАД и КООРДИНАЦИЈА УДРУЖЕЊА ИЗБЕГЛИХ И РАСЕЉЕНИХ У Р.СРБИЈИ Удружење избеглих, расељених и досељених лица ,,Завичај”-Београд и Координација Удружења избеглих и расељених у Републици Србији, организују поводом 26 година од страдања невино убијених цивила у Цапрашким селима на Банији 1991 године, Парастос у Храму светих праведника Јоакима и Ане у Калуђерици 20.08.2017 са почетком у 11 часова. Позивамо све патриоте и патриотске организације и представнике институција да дођу и одају пошту невиним жртвама

У Горњој Црквини код Шамца данас је служен парастос за 37 припадника Војске Републике Српске, од којих је 10 погинуло на данашњи дан 1992. године, те за шест цивилних жртава рата.

Десет бораца из Црквине погинуло на данашњи дан 1992. године

19. август 2017.

У Горњој Црквини код Шамца данас је служен парастос за 37 припадника Војске Републике Српске, од којих је 10 погинуло на данашњи дан 1992. године, те за шест цивилних жртава рата. Предсједник Борачке организације општине Шамац Лазар Благојевић рекао је да се на данашњи дан 1992. године догодио најжешћи напад на линију одбране Друге посавске бригаде Војске Републике Српске. “Они су стали на браник Црквине, општине и Републике Српске. Ово је један од најтужнијих дана за Црквину и општину Шамац и не смијемо заборавити ове јунаке, али ни друге борце Војске Републике Српске који су животе дали за Српску”, рекао је Благојевић. Начелник општине Шамац Ђорђе Милићевић напоменуо је значај

Служен парастос за 10 погинулих бораца из села Кобиља

19. август 2017.

У селу Кобиља код Кнежева данас је служен парастос и положени су вијенци за десет бораца из овог села који су погинули током протеклог одбрамбено-отаџбинског рата. Предсједник општинске Борачке организације Ранко Вучић рекао је Срни да мјештани Кобиља на овај начин дају допринос да се не забораве животи бораца који су погинули за истину и српске светиње. Према његовим ријечима, у Кнежеву је током одбрамбено-отаџбинског рата погинуло 275 бораца. “Историју морамо чувати од заборава да нам се невоље не би поновиле, као и да се опет не догоди да под велом тајни остане страдање великог броја жртава”, рекао је Вучић. Парастосу су присуствовали представнци општине Кнежево, општинске борачке организације, чланови

Темељ

19. август 2017.

Пише: Владимир Фролов Српска Крајина се oд августа `95 године, по злу опет сећа планираног прогона свог целокупног становништва из југозападног дела, у натовско-хрватској злочиначкој VRA „ОLUЈА“. Ипак, овог августа ће се живот радовати више од пропасти и смрти, што Србе у Крајини прати, јер се навршава седам векова од писаних трагова постојања немањићког православног манастира, ту на прагу латинскога Ватикана. Сви повиестничари хрватски, и они црквени и они световни, јединствено и упорно лажу да су Срби тек после Косовског боја чак до мора стигли, бежећи пред отоманским освајачима! Али, на просто питање ко то зида манастир од тврдог камена у земљи где тобож нема народа православног, да походи ту

Будо Симоновић: Крв, светлост и тама

19. август 2017.

Приликом снимања филма „Иродови синови“ забележено је обиље материјала којег је, због временске ограничености, било немогуће уврстити у овај документарно-аналитички пројекат. Зато већину саговорника, Фондација Пријатељ Божји додатно представља појединачним видео записима. Будо Симоновић, књижевник, новинар публициста, аутор књиге “Огњена Марија Ливањска” говори о злочинима над Србима Ливањског поља. Посебна врста стратишта на којима су убијани Срби биле су јаме, природни отвори у каменитом тлу дубоке и по неколико десетина, а неке дубље и од сто метара. У њих су жртве бацане углавном живе. Никада се неће сазнати тачан број људи, жена и деце на овај начин побијених, као што се никада неће сазнати ни колики је укупан број јама

„Забринутост“

19. август 2017.

Пише: Владимир Фролов Sonja Biserko, дугогодишњи водећи глас београдских сорош-јаслара, „разјаснила“ је за војвођански „објективни“ сајт Autonomija „суштину“ обележавања српског изгона из РСК. хладне главе и погана језика, Sonječka тврди — „Ратнохушкачки језик поводом годишњице ОLUJE био је у функцији, као и сваке године, хомогенизације нације и подсећања на српске жртве из Другог светског рата, чиме се злочини почињени у Хрватској почетком деведесетих перципирају као праведна освета”! На разним антисрпским семинарима Sonječku нису научили, да су хрватски терористи актом оружане побуне почели насилну сецесију Хрватске из Југославије, вршећи притом злочине над српским цивилима као током трајања фашистичке НДХ, те је такав њен „забринути“ коментар заправо релативизација хрватског геноцида, и ругање

Предраг Лозо: Увођење „хашке историје” – наставак рата у мирнодопским условима

19. август 2017.

Народ на овим просторима је навикао да „историју пишу побједници”, па је тако тема наметања уџбеникaȃ историје од стране федералног Сарајева много озбиљније питање него што се то, на први поглед, чини. Са овом оцјеном слаже се и саговорник Српског кола историчар Предраг Лозо из Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица. Он каже да најава увођења „хашке историје” у уџбенике у Кантону Сарајево представља наставак остваривања ратних циљева мирнодопским средствима и да то нема никакве везе са историјском науком. – Правдајући се „врућим балканским главама” историчари из федералног Сарајева призивају хашку верзију историје у уџбеницима, заборављајући да је и она пристрасна и нетачна. Нисам сигуран да господа из Сарајева

Опроштај од једне личке баке

18. август 2017.

– Шта пише овдје? – Не знам, дијете моје, ја не знам читати. – А зашто, баба? – Нијесам ишла у школу због рата. – Хоће ли тако бити и са мном? – Ма, неће – одговорила је брзо и одлучно као што се одговара када се жели избјећи неизбјежно. Бар ријечима… Присјетила се потом момента када су јој усташе убиле оца – обичног српског селјака који је имао добре волове, а партизани јединог брата – четника. Остала је тада са мајком и 6 сестара. – Валјда неће – промрмлјала је себи у браду не желећи да дијете које тек упознаје свијет оптерећује прошлошћу за коју је вјеровала да је

СТРАХИЊА ЖИВАК – ЖИВИ ДА БИ СВЕДОЧИО!

18. август 2017.

Убили су ми муслимани оца и два стрица у Другом светском рату. Маjка Босиљка бринула jе о нас четворо сирочади. Нисам ни сањао да ће крчаг нове балканске несреће однети животе моjих синова- каже Страхиња Живак Судбина Страхиње Живака, пензионисаног инжењера из Требиња, стала jе до сада у девет књига. Неке су преведене на више светских jезика. У свом граду Страхиња jе жива легенда. И не постоjи Србин у Босни и Херцеговини коjи ниjе чуо за њега. Почетком несрећног рата у БиХ, тешко рањен доспева у Алиjине казамате, и у jедном од наjгорих мучилишта Централном затвору, сазнао jе да су му, бранећи огњиште, убиjена двоjица синова. От туге његовоj супрузи,