Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Temelj

Datum objave: subota, 19 avgusta, 2017
Objavljeno u Dalmacija
Veličina slova: A- A+
Manastir Krupa

Piše: Vladimir Frolov

Srpska Krajina se od avgusta `95 godine, po zlu opet seća planiranog progona svog celokupnog stanovništva iz jugozapadnog dela, u natovsko-hrvatskoj zločinačkoj VRA „OLUJA“.

Ipak, ovog avgusta će se život radovati više od propasti i smrti, što Srbe u Krajini prati, jer se navršava sedam vekova od pisanih tragova postojanja nemanjićkog pravoslavnog manastira, tu na pragu latinskoga Vatikana.

Svi poviestničari hrvatski, i oni crkveni i oni svetovni, jedinstveno i uporno lažu da su Srbi tek posle Kosovskog boja čak do mora stigli, bežeći pred otomanskim osvajačima!

Ali, na prosto pitanje ko to zida manastir od tvrdog kamena u zemlji gde tobož nema naroda pravoslavnog, da pohodi tu duhovnu kuću i da se na izvoru verom napoji, da se lakše u koštac sa nedaćama životnim uhvati, nemaju odgovor! Ko to beše tako dalekovid, da skoro osamdeset godina pre Kosovskog boja, „unapred“ sagradi manastir za buduće srpske prognanike, koji će skitalačku sudbinu imati vekovima!

Manastir Krupa, kako ga od pamtiveka nazivaju domaći obe vere, zapravo imenom Uspenja Bogorodice u SPC upisan, najzapadniji je na srpskom etničkom prostoru uz more Jadransko. Ove će godine slaviti svoj jubilej, ali bez svoga naroda, koji je rasejan na sve četiri strane sveta, odlukom vatikansko-američkog sporazuma u kom je tadašnja Jugoslavija osuđena na nestanak, a Srbi u Hrvatskoj kao ostatak zaklanog naroda, na posvemašnje zatiranje.

Pod kamenitim Velebitom sa primorske strane, gde su latinski osvajači debla odvukli da temelje svojim crkvama venecijanskim udaraju, i grad na vodi podižu, dok je kiša potom spirala opustošenu zemlju, pretvarajući je u kamenjar gde će samo poskoci i Bukovčanci preživeti, nikao je nemanjićki manastir, daleke 1317.godine!

Tu, gde je granica između tri države, jedan narod izdelila i to sabljom britkom, a ne razgovorom i dogovorom, opstajavali su Srbi tvrdi na veri pradedovskoj, bogati duhom, ko svi koji se dobrano pomuče za parče hleba na škrtoj zemlji.

Carevine su se igrale njihovim sudbinama,čas su omrknuli u jednoj državi i jednoj vojsci, jer su se tim krvavim hlebom prehranjivali sa kolena na koleno, da bi potom u drugoj osvanuli da za tuđeg cara iznova ratuju, kako bi se i dalje sa tri prsta smeli krstiti!

Oci kaluđeri, uporno i predano čuvali su saznanje da je to još nemanjićki hram iz vremena kralja Milutina, kazujući narodu okupljenom o svecima i ko su i čiji su, iako su carevine što milom, što silom, svoje naturale.

U knjigama starostavnim ostali su zapisi, da su i Stefan Dečanski i car Dušan Silni obnavljali ovaj manastir, darujući mu zemlju, iako katolički poviestničari uporno tvrde da je navodna zapadna granica srpskog srednjevekovnog carstva bila na reci Cetini!

Vremenom, onaj se deo srpskoga naroda što se carstvu zemaljskome privoleo, te tuđinske skute prigrlio, isturči i polatinči, tu na tromeđi jednoga naroda.

Pamtio je manastir zla vremena, otomanske besne hatove koje su islamizirani Srbi jahali, alačući za din i sultana, zlurado paleći svoju pradedovinu, ali ni oni polatinjeni nisu zaostajali u raboti dokazivanja vernosti Vatikanu, ne žaleći sveto mesto predaka svojih!

Paljen i razaran, nicao je iznova poput Feniksa, uspravljajući se polako ali sigurno, urastao i srastao sa Bukovicom, tu u oazi zelenila gde rečica Krupa natapa plodno polje, a čempresi kazuju da je Primorje.

Starešine manastirske, potezale su do dalekih pravoslavnih duhovnih središta, da se domognu po koje knjige, tada retke i dragocene, da se mladi sveštenici obrazuju, kako bi narod u veri obdržali, u tim zlim vremenima.

Arhimandrit Gerasim Zelić, bio je jedan od najupornijih pregaoca, koji je i do dalekog Kijeva stigao i caričine dare sobom povratio, kazujući da je ruska carica Jelisaveta pod svoje i taj srpski manastir uzela, brinući o veri svojih otaca u okupiranim zemljama pravoslavnim!

Biskup zadarski uveliko se trudio, Talijani su tu funkciju vršili, ali nije u nameri uspeo, jer su Mleci najpre svoju državnu korist gledali, a ti šizmatici srpski behu ponajbolji graničari i čuvari zadarske tvrđave, te su im to njihovo pravoslavlje morali da tolerišu, uporno nagrizajući srpsko duhovno biće, što se najbolje videlo i osetilo kad su Otomani najzad preko Dinare potisnuti, pa Primorje nije više bilo svakodnevno ugroženo. Kad Mletke smeni austrijsko carstvo, nastade zlo i teško vreme, jer RKC prvosveštenici krenuše sa nasilnim unijaćenjem, koristeći se iskustvom iz daleke Bukovine gde su ognjem i mačem privodili pravoslavne uniji sa Vatikanom.

Koristeći gladne godine, nudili su hranu i seme, samo da se Srbi pounijate, podižući im dobrovoljno i nove unijatske hramove, koje je narod odmah prozvao „roge“, jer su imale po dva zvonika! Preživeo je narod srpski i unijate i „roge“, uporno dolazeći za Veliku Gospojinu kako kažu domaći za praznik Uspenja Presvete Bogorodice, na manastirsku slavu, duhovnom temelju svom!

Teško razaran od hrvatskih fašista i `41. i `95. godine, uspravio se iznova, da dočeka patrijarha srpskog, poglavara svoga da ga pohodi za sedamstoti rođendan, da se slavski kolač prelomi u nemanjićkoj zadužbini, koja ponajbolje kazuje, gde je i od kad je, narod srpski, domaćin tu!

Tu, gde su vekovima o slavi manastirskoj, Ličani koji iza Velebita žive, stizali na slavu da zapevaju – „Velebit se nadnijo nad more, zaklonijo moje drage dvore“! Tu, gde su nekada prekomorski pečalbari, dolazili na slavu da izaberu sebi životnu saputnicu, pa da ponovo ali zauvek, odu u daleku Ameriku, noseći sobom ikonu i slavsku sveću, kao svetinje zavetne, koje na rodnu grudu sećaju.

Najnovija generacija srpskih izgnanika, doći će iz bela sveta, da pohodi zemlju predaka svojih, da obiđu groblja razorena od „demokrata“ iz komšiluka, da kupe ikonu i slavsku sveću, da se osete svoji na svom, jer jeste njihovo, bilo i biće, uprkos sile ovozemaljske koja ih je oličena u EU i NATO proterala, a hrvatski bojovnici samo su bili sluge kao i uvek, u istoriji toga kraja izdeljenog u veri, a spomenici na grobljima ko nemi svedoci kazuju čiji je temelj, i čiji je koren, ali i čiji su zločini!

Znatno stariji od mnogih svetinja u demokratskoj EU, manastir nemanjićki kazuje o narodu svome koji je pretekao, prognan sa svoje zemlje ko Jevreji nekad davno, da bi se danas pozdravljao – „dogodine, kod Krupe“ – jer manastir neće nestati, kao što nije ni u proteklih sedam vekova nedaća, zato što zna, da mu se narod njegov uvek iznova vraća!

Ni demokratski crnokošuljaški bojovnici, ni „Tompson“, ni rulja koja besno kliče „ubi, zakolji, da Srbin ne postoji“, neće pomutiti mir manastirski, oci kaluđeri će uvek iznova da kazuju o temelju naroda svog, koji je duboko u zemlji tu podno Velebita, što već vekovima budno stražari nad manastirom!

Izvor: Fond strateške kulture

Vezane vijesti:

Srbi da se okupe na proslavi 700 godina Manastira Krupa …

Manastir Krupa: Sedam vekova trajanja i obnove srpske …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top