STRAHINjA ŽIVAK – ŽIVI DA BI SVEDOČIO!

Datum objave: petak, 18 avgusta, 2017
Objavljeno u Hercegovina
Veličina slova: A- A+

Ubili su mi muslimani oca i dva strica u Drugom svetskom ratu. Majka Bosiljka brinula je o nas četvoro siročadi. Nisam ni sanjao da će krčag nove balkanske nesreće odneti živote mojih sinova- kaže Strahinja Živak

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/nove/strahinja-zivak.jpg

Sudbina Strahinje Živaka, penzionisanog inženjera iz Trebinja, stala je do sada u devet knjiga. Neke su prevedene na više svetskih jezika. U svom gradu Strahinja je živa legenda. I ne postoji Srbin u Bosni i Hercegovini koji nije čuo za njega. Početkom nesrećnog rata u BiH, teško ranjen dospeva u Alijine kazamate, i u jednom od najgorih mučilišta Centralnom zatvoru, saznao je da su mu, braneći ognjište, ubijena dvojica sinova. Ot tuge njegovoj supruzi, prepuklo je srce. U zloglasnom sarajevskom zatvoru, obećao je sebi da će preživeti, da bi svedočio o onome što drugi neće, niti žele da priznaju, o zločinima muslimanske i hrvatske vojske nad Srbima.

U Trebinju ga nije bilo teško pronaći. Na vratima doma čekao nas je prosed čovek, koji vidno hramlje. Oči Strahinjine bljesnu kao mač, a pogled iskren. Shvatili smo da razgovaramo sa hrabrim čovekom, čeličnog karaktera i ogromne snage.

Za deset godina, po izlasku iz logora „Viktor Bubanj”, i Centralnog zatvora napisali ste devet knjiga, inspirisani željom da pobedite ljudsko zlo. Vaše knjige: Živim da svedočim, Ješ jednom o zločinima nad Srbima, Sve na čistinu, Logor Čelebići, Jauk, Svedok – sve dok, Zlopamćenja dva… su od 1996. do danas promovisana u Beogradu, Nišu, Smederevu, Podgorici, Banjaluci, Foči, rečju u svim srpskim zemljama.

– Mislim da je za pamćenje promocija u Beogradu na Kolarcu 1996. godine. Bio sam impresionairan. Osećala se solidarnost, želja da se čuje, shvati, saživi sa čovekovom sudbinom. Naravno, i sve potonje, mnogo ih je, bile su uspešne na svoj način. Kada kažem uspešne, onda mislim na misiju koju imaju-da svedoče istinu. Mnogo toga u ratu, razume se, bilo je pod velom tajne.

Prošli ste užasnu Golgotu, tamnujući u logorima Alije Izetbegovića. Bili ste polumrtav čovek!Tragedija vaše porodice je nesaglediva. Rat u BiH vam je otrgao obojicu sinova, koji su stradali zajedno sa svojim sunarodnicima braneći srpsko selo u opštini Konjic!

–  Slobodana (34) i Velimira (30) sam izgubio 26. maja 1992, ubijeni su u selu Bradina sa još pedesetak Srba koji su branili nejač od mnogostruko brojnije Alijine  horde. Za njihovu smrt sam saznao u sarajevskom zatvoru. U istoriji sela to je krvavi datum. Bradina je svojevrstan simbol stradanja srpskog naroda u poslednjem ratu. Srbima nametnutom! U Bradini je tada živelo oko 700 stanovnika, pretežno Srba. Selo je 1992. satrto! Bilo je to živopisno, prelepo seoce sa mnogo mladih ljudi kojima bi se svako ponosio. Bradina je čuvena u Hercegovini po velikom broju solunskih ratnika, dobrovoljaca u Prvom svetskom ratu. I danas se pamte familije Gorelići, Samoukovići… pa i nas Živaka je bilo. Ratovali su oni, rame uz rame, sa vojvodom Mišićem. Moj deda Todor Živak, poginuo je 1916, a potom i žena Sava Živak je jedna od njih 88 iz dobrovoljačke garde. Kroz istoriju smo zbog toga bili trn u oku Hrvatima i muslimanima. Moji sinovi i još 50 Srba bili su danima i noćima raspoređeni da čuvaju decu, starce od zverstava Alijinih soldata. Niko nije želeo da se ponovi 1941, kada je jedan Hrvat – ustaša sa Bijelašnice upao u Bradinu, do zuba naoružan, odveo 19 mladih golorukih Srba u Konjic, gde su ubijeni i bačeni u jame. Sa tog područja je preko pet hiljada srpske nejači tokom Drugog svetskog rata završilo u ustaškim jamama.

—-

Srbi u jugoistočnoj Hercegovini- žrtvovani

Vaša porodica  je kroz prohujale ratove plaćala krvavi danak rodoljublju!

– Sećam se, imao sam osam godina, kada su muslimani u Drugom svetskom ratu ubili mog oca Đorđa. Učinila je to tadašnja muslimanska milicija, prve komšije. Odvele su ga u šumu u maju 1942. Očev leš, sav isečen bajonetima, pronašli smo, mesec dana kasnije, u Brvačkoj šumi. Krijući, po noći, sahranili smo ga ispod jednog drveta, a da bismo prepoznali grob, na grane smo stavili tatinu odeću. Tek 1945. očeve kosti preneli smo u seosko groblje. Ubili su mi 1941. i dva strica, Uroša i Anđelka. Majka Bosiljka brinula je o nas četvoro malenih. Kao najstarije dete podneo sam najveći teret sirotinjskog života. Došao je mir. Nisam ni sanjao da će se ponovo iz krčaga balkanske nesreće razlivati krv nedužnih Srba.

Napominjete da ste tih 90-ih osetili da su u BiH došle političke snage koje su imale jedini cilj – da sruše  veliku Jugoslaviju, istu  državu u čije su temelje najviše Srbi ugrađivali svoje živote.

– U opštini Konjic Srbi su bili u manjini. Muslimana-55 odsto, Hrvata 28, i oko 15 odsto nas Srba. Sećam se kako je muslimanska stranka SDA uz agresivnu pompu bila organizovana, HDZ takođe, i najzad smo shvatili da i mi Srbi treba da se saberemo.Tako smo u Konjicu formirali odbor SDS. Nas rat uvek zatekne potpuno nespremne.

Malo se zna o tome da je u Konjicu radila jedna od najopremeljenijih vojnih fabrika. Tu okolnost, ukazujete,  mislimani  su koristili nečasno! Ali i Hrvati!

– Saznali smo da nekoliko meseci pred ratna dešavanja muslimani i Hrvati potkradaju oružje, municiju. Bilo je to vešto i planski organizovano. Naš oficir bezbednosti Ranko Kuljanin znao je za krađu, ali da li je on ikada išta preuzeo da bi obavestio pretpostavljene, nismo doznali. Obijeno je skladište specijalnog oglednog oružja, masovno su pokradeni puškomitraljezi i drugo naoružanje. Tvrdim da je krađa izvedena u režiji Jasmina Guske, tadašnjeg načelnika MUP-a. Ozbiljno je bio umešan i doktor Rusmir Hadžihuseinović predsednik opštine Konjic, čiji je brat bio direktor fabrike oružja. Onemogućena je isporuka pripremljene dispozicije municije za DSNO, od 12,5 miliona metaka koje je bilo plaćeno i pripremljeno za transport! Muslimani i Hrvati su  noćima krali oružje i odmah ga delili. Naoružavali su se paničnom brzinom. Bila je to u Konjicu javna tajna. A Srbi su smatrali da treba politički delovati. Znamo da oružje nikome nije donelo dobro. I naivno smo se pouzdali u JNA, našu državu. Nismo verovali da ikada može ponovo da dođe do krvoprolića. A muslimani i Hrvati su samo čekali signal da započnu rat.

——-

Izdaja ili kukavičluk starešina JNA

Vi ste, ipak, shvatili u kakvom nezavidom položaju se nalaze Srbi u opštini Konjic. Na to ste upozorili  najviše vojne starešine.

– Da tačno. Bili su svi u JNA upoznati, sve do generala Kukanjca. Posebno smo ukazali na činjenicu da velika opasnost preti srpskom stanovništvu u Bradini, i celoj konjičkoj opštini. Međutim, od JNA smo dobili uveravanja da su naše sumnje bespredmetne,  te da su vojni potencijali JNA kod Konjica takvi da Srbi mogu mirno da spavaju! Istine radi pominjem imena; general Kukanjac, pukovnik Kovačević, komandant pozadinske baze, potpukovnik Veličković koji je bio na Zlataru iznad Konjica, major Perić u VP Ljuta, gde je bilo smešteno naoružanje TO, svi oni su bili protiv toga da se Srbima da naoružanje, iako su znali da su muslimani i Hrvati uveliko opremljeni najsavremenijim oružjem! Lično sam im rekao da verujem da će doći dan kada će oni helikopterima leteti, bežati za Beograd, a da će naš narod ostati sam i nezaštićen. Nažalost, desilo se, upravo tako – došao je helikopter i po Veličkovića, Perića, po majora Kuljanina u Bradinu, i svi drugi brojni oficiri su odleteli iz BiH helipokterima. Pobegli! Narod je ostao na milost i nemilost Alijinim zulumćarima. Možete da zamislite koliki je strah bio u srcima Srba i ogorčenost zbog kukavičluka starešina JNA!

Točak porodične nesreće počeo je da se okreće vašim iznenadnim ranjavanjem.

– Pregledali smo automatsku pušku u stanu mog rođaka Bože Živaka aprila 1992. On je neoprezno upotrebio oružje i ranio me u obe noge. Oštećena potkolenica, a na desnoj nozi metak mi je izbio deo kosti.  Na levoj uništen mišić. Nastupilo je veliko krvaranje. Odvezen sam hitno u Konjic, ali pošto se stanje pogoršalo iz konjičke bolnice prevezli su me u Sarajevo, u pratnji pokojnog sina Slobodana. U dubini duše, spopala me je jeza, neko predosećanje; ako sam tako ranjen, možda je to neki znak moje roditeljske tragedije. Sinovima Velimiru i Slobodanu, obojica pravnici i izuzetni muzičari, rekao sam tada da se čuvaju, paze na majku i da strahujem  da dolazi teško vreme. I da uvek budu sa svojim narodom. Nisam znao da poslednji put, tu noć u Konjicu, delim roditeljske savete svojoj deci. U sobi je bio muk! Samo su nam se pogledi susretali. Kao da smo sva trojica osećali da se zauvek rastajemo.

Ističete da nikada nećete zaboraviti strašne mesece u sarajevskoj bolnici na traumatologiji.

– Otšili su mi rane i stavili gips sa otvorom za previjanje. Gips do stopala. Medicinske sestre su izbegavale da me previjaju i pitale koje sam nacionalnosti. Neki doktor Dizdar, kojeg sam molio da me previje, uputio me je na septičko odeljenje, jer su se rane inficirale. Rana na desnoj nozi još više se iskomplikovala. Nije postojala mogućnost adekvatnog lečenja, jer su u velikom broju pristizali ranjenici muslimanske vojske, povređeni u napadu na Bogošću. Prebacili su me, potom, na interno odeljenje, bilo je veoma teško podnositi tu atmosferu i priče njihovih ranjenika, lekara, osoblja o tome koliko mrze Srbe. Da smo najgori narod i da nas sve treba pobiti! Danju i noću odzvanjale su pesme kako sprudovi Srba plove Miljackom! Medicinsko osoblje je na vratima svake bolničke sobe istaklo spisak bolesnika, a nas Srbe su posebno zaokruživali!

Tukli i ubijali Srbe svakog dana

Ubrzo ste, igrom slučaja, postali nemi svedok kako u sarajevskoj bolnici ubijaju Srbe bez milosti.

– Još na traumatologiji do mog kreveta muslimanski „teritorijalci” su bacili jednog čoveka koji je bio u užasno lošem stanju. Kažu da je bio „ćetnik”! Pero Pijevac! Proveo sam sa Perom dve noći. Negde su ga odvukli! Posle izvesnog vremena kada sam sedeo na klupi na Internom odeljenju čuo sam razgovor dvojice policajaca. Govorili su za mene: `Poješče i ovoga crvi, kao i Peru Pijevca u groblju „Lav”!` I ranije sam bio u prilici da slušam kako muslimanski ranjenici kazuju da su u borbi zarobljene Srbe ubijali i bacali na groblje „Lav”. Raspitivali su se nebrojeno puta kako sam ranjen. Rekao sam im da sve piše na uputu iz Konjica. Početkom jula 1992. uveče ušla su u sobi trojica naoružanih policajaca.

„Živak, diži se, ideš sa nama!”

Pitam zašto?

Odgovorili su da ja dobro znam-zašto!

Tražio sam nešto napismeno! Zapretili su. Izveli su me obučenog u gornji deo pidžame i u kratkom donjem delu. Pokušao sam da uzmem štake. Predočili su mi da mi više ni štake neće trebati.  Na levoj nozi sam imao čarapu i papuču, a desna je bila bosa i do stopala u gipsu. Dali su mi štake. Ispred bolnice crna„ marica”. Ubacili su me u automobil i odmah stavili lisice na ruke. Jedan policajac  je govorio da mi na groblju štake neće trebati. Pomislio sam tada na Peru Pijevca i poželeo da me ubiju bez mrcvarenja. Sproveli su me u Centralni zatvor. Dočekalo me je desetak policajaca. Tukli su me! Govorili su mi da sam potpredsednik SDS i da organizovao Srbe da sruše njihovu državu. Batinali su me i u kancelariji kod islednika. Rekli su mi da je to, zapravo, upravnik zatvora.

„Imaš šansu da ostaneš živ, ili da te streljam, ako ne budeš govorio istinu!” Bio je to Ćelo Bajramović, viđao sam ga i kasnije, kada je dolazio u zatvor „Viktor Bubanj”. Dali su mi papir, naređivali da pišem kako sam sarađivao sa Armijom, kako sam naoružavao Srbe, raspirivao mržnju. Izjavu nisam hteo da potpipšem. Naredili su da me sprovedu u sobu 78! Molio sam za čašu vode, užasnu žeđ sam osećao. Tresao sam se od groznice.

U ćeliji 78 tek su Vas čekala teška iskušenja.

– U ćeliji krevet na sprat. U donjem delu leži čovek u teškom stanju. Naterali su tog Srbina da se popenje na gornji krevet. Kad je svanulo, video sam da mu je lice natečeno i modro, a na čelu mu nožem duboko bio urezan krst. Mislim da  mu je prezime bilo Stanojević. Jedno veče su ga odveli. Nikada ga više nisam video. Ubili su ga. Svakoga dana su ubijali Srbe! Mene su posle nekoliko dana mrcvarenja glađu i žeđu izbacili iz sobe. Veoma teško sam hodao. Iz rana je cirio gnoj. Danima sam imao visoku temperaturu. U hodniku sam video uz zid okrenutih 25 srpskih zatvorenika, mušakaraca, ali i žena!

Pristiglo je teretno vozilo. Pošto nisam mogao više da hodam, muslimanski policajci su me zgrabili za ramena i kao džak me bacili da pod vozila.

——–

Sedam meseci u zloglasnom „Viktoru Bubnju”

Stigli ste u zloglasni zatvor „Viktor Bubanj ” gde se izdržali sedam meseci!

– Mene su rasporedili u ćeliju broj 17, u njoj su bili Pero Jeremić, Mile Rodić, Ranko Skoko, i još desetak zatvorenika. Ćelija površine šest kvadratnih metara. Betonski pod i na njemu ostaci strunjače i samo jedno ćebe. Uveče, kada bismo pokušali da zaspimo, nismo mogli da se ispružimo, tako da smo spavali sedeći. Ni danas mi nije jasno kako sam preživeo sve torture u „Viktoru Bubnju!” Strašno mi je da to i sada izgovorim. Moje rane, posle toliko meseci medicinske nebrige su se ucrvale. Bolovi, temperatura, užasna žeđ i bunilo. Trovali su nas hranom i lekovima. Tukli su nas svakog dana. Batinali bez milosti po nogama i bubrezima. Kada bih se onesvestio polivali su me vodom, i nastavljali. Bio sam skoro klinički mrtav. I pored takvog stanja nazovi Izetbegovićev sud me je osudio na 15 godina robije. Razlog, moja krivica je bila što sam bio član SDS. Tretirali su me kao najvećeg kriminalca u zatvoru. U„ Viktoru Bubnju” su osuđivali i potom slali u Centralni zatvor. Mnogi moji sapatnici su iz Alijinih kazamata ubijeni, i bačeni u smeće: Drakulić, Turjanjin, Čajević, Rakanović… Sećam se u „Viktoru Bubnju” da su doktoru Vojislavu Čangaloviću polomili sadam rebara. Potom je u bolnici ležao 40 dana. Borislavu Sušiću su u polomili ključnu kost i nekoliko rebara. Takođe i Zdravku Grujiću i Jovu Ninkoviću. Bogdanu Vanovcu je od udarca bodežom iscurelo oko. Čedi Savanoviću su užarenim žezlom pržili ruke. Strašno su zlostavljali Dragana Zelića (20) iz Ključa jer je bio u Mladićevoj gardi. Osudili su ga na 18 godina zatvora. Skakali su mu po stomaku Zelić je doživeo mentalni kolaps i u takvom stanju su ga prebacili u Centralni zatvor, na kraju se ubio!

U Centralnom zavoru ste saznali za smrt sinova!

–  U Centralni zatvor sam prešao februara 1993. Posle 230 dana legao sam u krevet. Tu su nas stavili u izolaciju. Rešili nas ušljivosti. Bio sam potpuno nepokretan. Ubacili su me u sobu sa Jovom Ninkovićem i Miroljubom Torbicom. Ubijen je, kasnije, Jova Ninković, bio je bolestan eliminisali su mu i lekove. Sprijateljio sam se sa Jovom. Bili su i neki muslimani kriminalci. Dolazili su nam u posetu službenici švajcarskog Crvenog krsta i rekli da su tražili naše oslobađanje. Iz Centralnog zatvora pisao sam poruke porodici, deci, bratu, supruzi. O sudbini moje porodice tada ništa nisam znao. Predosećao sam da se desilo nešto strašno! A onda je preko CK 6. jula 1993. moj brat koji živi u Smederevu poslao poruku:„ Dragi Živane, rođena smo braća. Moram ti reći istinu. Tvoje dece, Slobodana i Velimira, nema više, a i naša majka je mrtva”.

Bila je to najteža, najduža i najcrnja noć u mom životu! Osećanje dubokog, neizrecivog bola kada bih stotinu svojih života dao za dva njihova mlada!

Javila mi se porukom i setra Anđa. Saopštila je da je i njen sin Branko Žuža poginuo sa mojim sinovima, braneći nejač u Bradini. Poginuli su časno! Ucveljenu, užasnutu suprugu Malinu isterali su muslimani iz kuće. Uselili su se u našu porodičnu kuću na selu i u stan u Konjicu. Sklonila je Malina glavu u jednom  zaseoku kod Konjica u kući svog oca Teodora. U maju 1994. supruga mi je pisala da je išla u Bradinu da kod naše crkve zapali sveće sinovima na masovnoj grobnici gde su zakopali 33 naša mladića stara od 20 do 35 godina. Muslimani joj nisu dali da pali sveće, niti da oblači crninu! Kasnije je moja Malina od tuge presvisla.

——-

Život bez sinova

U tim o tragičnim momentima, doneli ste čvrstu odluku!

– To su trenuci koje čovek nikada ne bi poželeo ni svom neprijatelju. Saznanje da su deca ubijena. I sestrić i svi ti mladi ljudi. Moja majka je bila mrtva onog dana kada i sinovi! Fizički sam bio klonuo, ali sam bio svestan da duhovno moram da opstanem. Da to dugujem mojim divnim sinovima, a sebe je najteže pobediti. Sebi sam reako da moram da živim novi život za moje sinove, i dok živim i govorim živeće i oni.

Izašli ste iz CZ razmenom, kao iz Aušvica!

– U zatvor 4. novembra 1994. došao je Amor Mašović, predsednik muslimanske komisije za razmenu. Dvojica muslimanskih policajaca su mi naredili da se hitno spakujem. Idem u razmenu. Bio sam živi skelet sa štakama i ranama koje su se crnele, kao i noge. Pretresali su me do gole kože. Voze me automobilom, ironije li, na most Bratstva jedinstva. Potom me vraćaju ponovo u zatvor!U mojoj sveukupnoj ratnoj tragediji, imao sam  i neke sreće, 9. novembra 1944. prešao sam preko mosta na srpsku Grbavicu. Razmenjen sam za dva muslimanska lekara. Potom je usledila moja žestoka borba po bolnicama u Srbiji za život. Imao sam svega 42 kilograma, a u bolnicu u Konjic otišao sa 85. Isceljen sam delimično. Noge su izdržale, ipak, hodam.

Samo negde duboko u duši, kada se osamim, prosto sve u meni zaječi. Zašto je to moralo da se desi? Valjda da bih danas svedočio o stradnju srpskog naroda u Hercegovini. Stoga sam postao inicijator formiranja Udruženja logoraša iz bivših jugoslovenskih republika i njihovih potomaka. Do sada ima preko 500 podružnica, u BiH i u Srbiji. Prema podacima Udruženja sa centrom u Banjaluci, danas ima evidentirano oko 60 hiljada živih ili mrtvih logoraša – Srba paćenika.Tom jezivom cifrom savremena istorija bi morala ozbiljano da se pozabavi. I naravno, položajem srpskih zatvorenica u BiH! One su silovane, zverski maltretirane, neke ubijene. U Hagu su samo osuđena dvojica muslimana i jedan Hrvat. Do sada se prijavio zvanično svaga 10 silovanih Srpkinja. Oko 30 nesrećnica se prijativo pod inicijalima. Na stotine ih se javi, ali kada treba da potpišu svoje ime i prezime i da krenu u Hag da svedoče svoju nesreću – odustaju da ne bi sramotile familiju. Srpkinje su pretrpele neviđen teror. U prilog tome govori činjenica da su tih 90-ih godina bili na visokoj ceni dokumentarni filmovi u kojima muslimani, mudžahedini siluju Srpkinje. Gledala je to cela zapadna Evropa za taj svet  žrtve silovanja postale su pornografski izvor profita.

Ja, i dalje putujem promovišem knjige i pričam, da se nikada ne zaboravi!

Pismo mrtvom prijatelju

„Neću prizivati Jovo, Boga da nas uzme, što smo ti i ja danima radili u zatvoru. Imam važnija posla! I to je naslov knjige. Bio sam psihički, fizički i mentalno skrhan, smrću sinova. Jednostavno sam sebi rekao – ne! Moram da pobedim! Moram opstati! I napisaću knjigu o tome šta se desilo. Jovo ti si umro. Ja izašao i pišem knjige. Moj drug Jovo iz ćelije tri mrtav je razmenjen! Jovo Ninković je uhapšen u Sarajevu u svojoj kući na„Jezeru”. Jovu su onesposobili Alijini mudžahedini batinanjem. Tretirali su nas kao stoku. Umesto lekara dodeljen nam je veterinar, a bilo nas je 250. Kažu, lekar nam ne sleduje, jer smo Srbi, a to, vele, za njih to nije ljudska vrsta. Bili smo u ćelijama koje su bile laboratorije za ispitivanje ljudske izdržljivosti. Ja sam bio 30, a ti, Jovo 33 meseca. Nisi dočekao slobodu. Umoren si u zatvoru 17. februara 1955. godine. ”

Iz knjige Živim da svedočim

Pukovnikova molitva

U Centralnom zatvoru bio je sa mnom Srbin,  pukovnik  uhapšen u TO BiH. Ateista. Osuđen na više od 10 godina i zverski maltretiran.  Ne pamtimo dana da nam lica nisu bila oblivena krvlju.  Da bi pukovnik izdržao batinanja, udarce, seckanja napisao je sebi Očenaš. Jedinu nadu polagao je u molitvu koju je stalno izgovarao.

Razgovarala Biljana Živković

Objavljeno u „Pečatu” avgusta 2013.

Izvor: FEJSBUK REPORTER


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top