7. јануар 1993. Двадесетак људи кренуло је камионом из Купреса у правцу Равна да тамо, са својима, прославе Божић и Светог Стефана, своју крсну славу. У рејону Занаглинске шуме, у засједи коју су поставили припадници ХВО, убијено је једанаест људи, док их је десетак рањено. То је, иначе, једно од најопаснијих мјеста на купрешком дијелу ратишта, на којем су, хрватски војници, два пута постављали засједу и том приликом убили два српска цивила. 18. мај 1993. У Јасеници сам. Горе на Грмечу. Досадно. Лутам и причам са људима. Одлазим и до сеоске цркве. А у њој лешеви два војника. Речено ми је да су то српски борци који су синоћ погинули

Брвнару су запалили неки “нови Дрварчани”. Мислим да ово Дрвару није требало. Јер пећину су могли запалити сви други, осим људи из овог града 30. октобар 1992. Изнад Јајца сам из правца Мркоњић Града. На путу је толико чаура да се не можемо кретати чак ни аутомобилом. Кажу да је Јајце ослобођено и да су српски борци ушли у град. И то послије вишемјесечних борби. Непосредно поред дома у којем је, четрдесет и треће, одржано Друго засједање АВНОЈ-а, срећем познатог борца. Оног Бајића. Бају. Играли смо један против другог кошарку. Поклања ми кошаркашку лопту коју је нашао у дворишту једне од порушених кућа. Разговарам са Драгом Самарџијом, командантом једне од

Муслимани Петог корпуса, у засједи на Грабежу, убили шеснаест припадника Петровачке бригаде. Видио сам их све у мртвачници у Петровцу. Међу њима сам тражио Чеду Милисавића, мог другара са Оштреља. Када су ми га показали, нисам га могао препознати… Оволико мртвих људи на једном мјесту до сада нисам видио… 18. јун 1992. Наши су запосјели положаје према Бугојну. Дио команде смјестио се у некадашњу Титову вилу у Копривници. Сједимо у кожним фотељама. Можда у истим онима у којима су сједили Тито, супруга му Јованка, те Бранко Микулић, Хамдија Поздерац… Иза мене један официр у униформи. Најпаметнији су међу онима који су потегли за крађом свега и свачега. Тај разбија оквире

Предсједник Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић оцијенио је да је недавно хапшење војног аташеа БиХ у Белгији Енеса Јахића, окривљеног за ратне злочине у Брадини, само доказ да у БиХ процес кажњавања за злочине над Србима, посебно када је ријеч о муслиманским функционерима, није честито ни започеo иако су имена злочинаца добро позната. Он је указао да је на подручју општине Коњиц евидентирано 297 убијених и 172 нестале особе српске националности, а да посебну пажњу завређују логори, њихови команданти, исљедници и стражари. “У БиХ је према документацији Комитета за прикупљање података о злочинима против човјечности и међународног права евидентирано 536 логора у којим је било