Књига „Ливањски Срби-просвјетна и духовна заоставштина“, аутора проф. Бранка Докића и Радована Јовића, промовисана је 8.октобра у сали Вазнесењске цркве у Београду. Скуп је благословио отац Мирко Јамеџија, некадашњи парох лијевањски, а отац Михајло из бежанијске цркве Светог Георгија обратио се скупу поздравним, уводним речима у име домаћина, Вазнесењске цркве. Проф. Бранко Докић, професор Електротехничког факултета у Бања Луци, признаати стручњак у међународним круговима, огледао се и на терену политике, сада амбасадор Босне и Херцеговине у Атини, поред свих обавеза има вољу и налази времена да пише и књиге које осветљавају материјалну и духовну заоставштину његовог и нашег народа у његовом и нашем завичају. Радован Јовић, дугогодишњи новинар и дописник

У једној од оних лијепих старинских кула у селу Челебићу, сазиданих од фино тесаног камена, у мраку готово потпуног сљепила, дане броји Стана Црногорац. Набројила је седамдесет и пет година, али бреме које је она турила иза плећи било је претешко и за три живота. Сједи скрушена, сва у црнини. Крупне и некада очигледно лијепе очи мирују без сјаја попут два планинска језерца која су се већ предала илинској припеци. Сјета и туга у очима и у ријечима, и у рукама док мирују скрштене, и у тромом, уморном покрету — и у гласу и у ћутању…     Засузи само кад спомене осмогодишњу унуку Миру, најмлађе од петоро унучади, дјеце сина

Село у којему живи Сава Петровић зове се Губин. Нико више не зна одкуд му такво необично име, по чему је тај питоми крај Ливањског поља подно Динаре тако прозван, али кад је у питању судбина ове жене, онда у томе има некакве жалосне ироније. Овој седамдесетогодишњој сићушној старици цио вијек је прошао у непрестаном губљењу, а она постојана, и данас на ногама, лака и чила као да јој је живот прошао у радовању: „Ја сам ту из Чапразлија. Од Марчета. Уочи рата, бојим се да је то било некако на дви године прије него се заратило, удала се за Илију Козомару из Доњих Рујана. Ето, сину ми Угљеши било

По молби члана нашег Удружења Милоша Никше, објављујемо његову захвалницу свима који су помогли да се његов прадеда, Јово (Николе) Црногорац из Челебића, упише у књигу умрлих општине Ливно. Такође, скрећемо пажњу и другима да на овај начин могу уписати своје претке у књиге умрлих Босне и Херцеговине. З А Х В А Л Н И Ц А Поштовани, Поводом проглашења, по мајчиној наследној линији, мога прадеде, Црногорац (Никола) Јово, умрлим лицем у Општинском суду у Ливну, несталог у рејону села Челебић код Ливна у Босни и Херцеговини на верски празник Огњена Марија, дана 30.07.1941. године, као и накнадног уписа у матичне књиге умрлих за село Челебић у општини Ливно

Ако невоље и несреће кале човjека и чине га тврђим и постоjаниjим, ако „нове нужде рађу нове силе”, онда jе Божо Бошковић из села Чапразлиjа подно Динаре очигледан примjер и доказ за то. Ниjе га, чини се, само воденица мљела, а он траjе, траjе… И да ниjе дочекао да дjецу своjу сахрањуjе (два сина му jе смрт у младости пуноj покосила, прим.Б.С.), а то jе ваљда наjстрашниjа казна за сваког родитеља, jош би ова тврда старина одолиjевала животу и пркосила његовим ћудима. Родитељска несрећа га jе, међутим, поколебала и потресла из темеља па више нема ни снаге ни воље да се присjећа свега што jе претурио преко главе. Срећом, Љубица,

По неким подацима за око осам стотина жртава усташких покоља у Ливну и селима у ливањскоj котлини ниjе имао ко заплакати нити свиjећу запалити. Заувиjек су угашена многа огњишта, искориjењене циjеле породице, не остало трага ни од одиве. У том погледу jе сигурно наjкарактеристичниjи случаj села Голињева, родног мjеста великог хуманисте, пjесника и неуморног борца за слогу и jединство српског и хрватског народа, Јована Сундечића. Крвници су тог злог љета заборавили Сундечићеве поруке и аманете и ни изнад jедног од шездесет српских шљемена ниjе се дан послиjе те страшне Огњене Мариjе запрамао дим нити jе икада више у некоj од тих српских кућа ватра пропирена српском руком. Како вриjеме одмиче

Како jе усташка власт више поjачавала терор сразмjерно jе расло незадовољство и огорчење српског становништва, а у селима са мjешовитим становништвом, нарочито у онима у коjима jе већину представљало хрватско становништво, и страх од сукоба и одмазде — да би могле испливати старе мржње и зађевице и сиjевнути из корица никад зарђали крвави ножеви националних раскола и нетрпељивости. Наjкритичниjе стање jе било у селима у Ливањском пољу гдjе их jе било и чисто хрватских и чисто српских и мjешовитих. Тако су села Луснић, Струпнић и Ковачић, била насељена искључиво Хрватима, у Челебићу jе живjело отприлике пола jедних пола других, док су Боjмунте, Радановци, Врбица и Богдаше била поглавито српска. На