Почетком jуна 1990. године у Челебићу сам срео и Милана Вуjановића, званог Тита. Ниjе говорџиjа и љепорек. Не би се рекло да га jе толико уморило бреме од седамдесет година коjе jош добро носи, а опет ниjе ни намћор и злоћа. Његови вршњаци и они коjи га боље познаjу кажу да ниjе такав био у младости, да jе заћутао и „своjу мисли“ од оне крваве Огњене Мариjе 1941. кад jе постао свjедок стравичног масакра у челебићкоj школи. Од тада не збори кад не мора, одговара углавном на питања, кратко, риjеч му дуката вреди. И некако неповjерљиво и сумњичаво — одмах се види да га jе змиjа за срце уjела: „Рат

Чланови удружења “Јадовно 1941.” су захвални господину Будимиру Симоновићу на његовоj доброти и спремности да без накнаде уступи удружењу право, да на своjим интернет страницама обjави диjелове садржаjа његове драгоцjене књиге “Огњена Мариjа Ливањска”. Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе