Огњена Марија Ливањска Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » Огњена Марија Ливањска

Календар Покоља: 31. јул 1941 и 1942, дан када су почињени многобројни злочини над Србима

31. јул 2026.

Садиловац, Кордун – Дана 31.07.1942. године усташки зликовци су у цркви Рођења Пресвете Богородице, побили и запалили 463 мушкарца, жена и деце (од којих 149 млађих од 13 година) из Садиловца, Бугара, Липоваче и околних села. Једини грех ових невино пострадалих људи је био то што су Срби Православци. У овом стравичном злочину у току Другог светског рата нестало је око 70% становништва овог краја. Извор: Књига: Миле Затезало: Крик под звоником Садиловачке цркве Кључ. У ноћи између 31. јула и 01. августа 1941. године у основној школи у Кључу и у потоку код шумске управе усташе су убиле 542 лица. Највише их је било из Копјенице. Извор: Страхиња Курдулија,

Распоред богослужења: Прослављање Светих новомученика ливањских

28. јул 2026.

Свети свештеномученици и новомученици ливањски биће прослављени богослужењима у православним храмовима на подручју Ливна, ФБиХ, Републике Српске, Србије, али и широм света, свуда где данас живе потомци страдалника. 29. јула ГОЛИЊЕВО, у цркви у селу Голињево (Ливно), Света литургија у 9.00 часова БАЊА ЛУКА, храм Рођења Пресвете Богородице (Ребровачка црква), вечерње и читање акатиста Св. новомученицима Ливањским у 18.00 часова. БАНСТОЛ, црква Свете Марије Магдалене, акатист Ливањским мученицима у 18.00 часова МИЛВОКИ (MILWAUKEE), САД, цркве Св. Саве, вечерње и читање акатиста Св. новомученицима Ливањским у 17.30 часова 30. јула – празник Светих новомученика Ливањских ЛИВНО, у храму Успења Пресвете Богородице, Света Литургија у 9.30 часова БЕОГРАД, у цркви Светог Марка,

Покољ Срба ливањског подручја 28. јула – 3. августа 1941.

28. јул 2026.

Покољ у шуми Копривници био је крвави увод у масовне покоље који ће се догодити до краја јула 1941. године на двадесет губилишта у околини Ливна, која су до сада утврђена. Усташе су упорно тврдиле да Србе протерују у Србију, а егзекуције су вршиле најчешће ноћу, све до масовних покоља које су извршили 29. и 30. јула. Када је, нажалост касно, Србима постало јасно да је почело њихово истребљење, више није било могућности за озбиљнији и организовани отпор јер су већ били разоружани, а они који би отпор могли организовати били су побијени. Дана 28. јула усташе су поклале Србе који су се лечили у ливањској болници. Истог дана у

Заклали су ми тек рођеног сина

19. јул 2026.

Школа у Челебићу jе током Другог свjетског рата изгорела. Послиjе рата jе обновљена, али без било каквог биљега коjи би подсjећао на jезиви злочин коjи се одиграо у њоj. У наjновиjим ратним сукобима деведесетих година прошлог виjека, ова суморна и окрвављена кућа jе поново разорена. Јуна 1990. године у Челебићу сам записао и ово: Школа у Челебићу, jедно од губилишта на коjему jе до пуног изражаjа дошла сва безумност, бестиjалност и свирепост усташког покрета, и данас стоjи као и оних крвавих jулских дана 1941. године када jе у њоj и пред њом на наjбездушниjи начин уморено близу четири стотине Срба из овог лиjепог села, углавном неjачи, од тек рођеног дjетета

РАСПОЛУЋЕНА ДИНАРОМ

13. јул 2026.

Динара по средини мене. Располутила ме. Располућена сам Динаром. Ја са два њена лица. Камен и шума. Румена руја и Сунцем сасушена танка трава. Једно ми лице босанско, друго личко, подвелебитско. Које је лице више моје и чија сам више ја? Ја личка и босанска кћи. Чија сам више? Пише: Цвијета Радић Под Динаром се поље пружило. Зеленило жутим класом пресечено огледа се у плаветнилу од лаких крила плавих птица понад Троглава. А у том пољу моји. Као на стражи вечној под мрамором на обе стране поља. Нема нам кућа да у њима ватра запламти, нема ни овце да заблеји, ни пса да залаје, ни коња да зарже… Ако! Али

Гордана Достанић: А сада ја теби о Врепцу

9. јул 2026.

Ко ли ће, после мене, сем Лике, памтити Вребац? Онај из мамине давне, сетне приче у којој још једино постоји. Увек си ми причала о Лици, Врепцу, свом детињству, зорама које су пуне росе кад кренеш за овцама, вечерима уз ватру на огњишту. Све си памтила: људе, њихове надимке, шаљиве стихове, догађаје… Волела си сваки тај прошли дан, ма шта да је носио. А носио је лепоту детињства, личке свеже ноћи и распеване птице, носио је ледене зиме, и страхоте рата, скривање у планини, шуми, носио је и непребољену погибију брата негде далеко од Врепца… После сам се и ја сећала тих твојих сећања и неких мојих које сам пабирчила

Српски Велебит

26. мај 2026.

Покушавам да се сетим када сам први пут чула за Јадовно. Било је то, чини ми се, у годинама касног детињства или раног девојаштва. Пише: Гордана Достанић У нашој кући, тата и његов пријатељ причали су о времену НДХ у Срему, помињали Покретни преки суд и имена побијених комшија, Срба, никоме дужних и низашта кривих. Бар не својом вољом. Онда је мама поменула Јадовно. Она је у свакој прилици све сводила на меру лепоте и туге доживљене у њеној Лици. Тако и тада рече да је на Велебиту био логор у који су одводили Србе. Из њега, тог логора, нико се није враћао. Много људи је на Јадовну побијено. Она

Најава: Бања Лука, 23. мај 2026. : Представљање књиге “Крици и одјеци Ливањског поља”

15. мај 2026.

У Кући Милановића, Бана Миловановића 24, са почетком у 18 часова, публици ће бити представљена књига Крици и одјеци Ливањског поља, аутора Гордане Достанић, у издању Манастира Жича. Реч је о књизи у којој су сабране приче о догађајима у једној страдалној српској породици, а које могу послужити и као оквир за догађаје у другим српским породицама који, заједно, као микро историјска догађања, чине целину страдалне српске историје. Ауторка предочава разлоге записивања породичних догађаја, уз наду да ће они бити подстицај и другим „малим породичним историчарима“ да за своје потомке запишу своја сазнања и сећања. Поред аутора, у програму ће учествовати: Душко Певуља, Душан Басташић, Милана Томић, Дијана Ковачић, и певачка

ЉУБА

31. март 2026.

Да ли је овај сунчани дан наш крај? Ова свјетлост и плаво небо над нама да ли ће заувек сјати над нашим почивалиштем? Бескрај и крај, коначност и вјечност, смрт и бесмртност, све је слило у једну тачку и стало у овај тренутак. Да ли се човак зато роди, зато мучи, зато погури под теретом сваке невоље – зато да у једном љетњем дану сагледа крај свега – крај муке и крај љепоте? Мука за мрву крува и љепоту рађања, љепота у оку и осмијеху и онда крај са питањем куда све одлази. Крај у сриједу! Можда је тако писано. Ја сам мислила да нијесам ни на средини живота, а

Гордана Достанић: ЗАОСТАВШТИНА ЛИВАЊСКИХ СРБА

19. март 2026.

Да ли сте некада били у Ливну, градићу југозападне Босне, који се препречио на самом путу од Бања Луке ка Сплиту? Пише: Гордана Достанић Знате ли да је то градић коме његови становници дали три имена: Лијевно, Хливно и Ливно? Или да је тај троимени град колевка српске средњовековне династије Мрњавчевић, како нам казује историчар Дубровачке републике, енедиктанац, Мавро Орбин, док у свом делу Краљевство Словена представља прошлост Јужних Словена? Орбин пише да је, Мрња, од кога су Мрњавчевићи, живео у Ливну из кога га је, себи у службу, узео цар Душан, када је 1350. године пролазио тим крајем. Тај „сјајни, бијели бисер, каквог нема на читавом дуњалуку“, како је

Неизмишљена прича о њој

17. март 2026.

Сањала сам је ноћас. Онакву какву је не памтим. Каква је можда била некада давно, бар деценију и по пре мог рођења. Насмејана, а црне очи играју, гологлава, са пуштеном плетеницом преко леђа. Нигде њене црне мараме… Гледа ме и не говори. Само се смеје и маше, а као да лебди изнад поља. Да ли њеног, Ливањског, или нашег сремачког? Биће да је Ливањско. Биће да је отишла тамо на бесмртним крилима, да настави у вечности са онима које су јој узели на земљи. Како се таква бол може издржати? Где се скрива та снага којом твоје тело и душа поднесу толики губитак? Мужа, свекрве, браће, девера, сестара, снаха, синоваца,

Ваше прво и друго ја

7. март 2026.

Испред себе имате генерације чију крв и гене носите у себи и коју ћете предати онима после. Гошћа РТС Радио1 је била економиста Гордана Достанић, која слушаоцима Првог програма Радио Београда поручује: “Пратите своју нит и пратите своју мисао. И да будете свесни да нисте јединка. Јесте јединствени, сваки човек је јединствен. Не да будете део стада. Али нисте јединка зато што имате испред себе генерације чију крв и гене носите у себи и коју ћете предати онима после. Значи да будете свесни везе између векова пре и оних векова који ће доћи после. Морате да пратите себе и у послу и у породици и морате да будете спремни на

ЦИПЕЛИЦЕ

6. март 2026.

– О, Мирко, очи моје, потерајде то ја’ње у појату и дођидер баби да се спремимо за пут… Потеци, по’итај, немамо васдуги дан прид собом. Немој да те јопе морам дозивати… – дозивала је Сава свог унука који се играо са јагњетом. Мирко није напунио ни четврту годину. Мати га је, пре осам дана, довела ту код својих док се не рашчисти гужва тамо у њиховој кући, у селу преко поља. Кућа им се за два дана напунила рођацима. Стисли се сви под један кров. Избегли они, ти рођаци, пред ратном несрећом, да склоне главу за прво време док не виде сви заједно како ће ко и где даље живети,

Судбина Ливањског поља у време НДХ

15. децембар 2025.

„Крици и одјеци Ливањског поља“ У југозападном делу Босне и Херцеговине, под широким обронцима Динаре и Цинцара, отвара се Ливањско поље – пространа крашка равница, која се пружа између Ливна, Гламоча и Купреса. Породица Цвијетић, која се у ливањско село Лиштане доселила из Далмације у 19. веку, генерацијама је чувала приче о свом пореклу и опстајању на ветрометини Ливањског поља. У време Независне Државе Хрватске 1941. године, у усташким злочинима страдало су чак 54 члана те породице. Породично сећање очувала је Сава Цвијетић, која је пуком срећом преживела. Иако јој је супруг у међувремену страдао, Сава је остала у Срему, где се после рата скућила. Упркос опасностима у ратном времену,

Београдска промоција књиге Крици и одјеци Ливањског поља

13. децембар 2025.

У сали парохијског дома Храма Светог Саве на Врачару, а по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, представљена је књига Гордане Достанић, Крици и одјеци Ливањског поља. Издавач књиге је Манастир Жича, по благослову Његовог Преосвештенства Владике жичког Јустина. Књига је збирка прича о животу, сеобама, страдању, осећањима, сећањима испричаним кроз стварне историјске догађаје и стварне личности блиске ауторки. У овим причама бројни српски родови могу препознати своје породичне догађаје и своје осећаје и размишљања. Проф др Слађана Миленквић, у свом поговору књизи, између осталог каже, да то није родослов, нису ни сећања, нису ни историографска факта, него приче у којима су ликови психолошки осликани… Сурова стварност се нашла