Zemlja tvrda a nebo visoko

Datum objave: ponedeljak, 11 septembra, 2017
Veličina slova: A- A+
SAVA MARČETA-KOZOMARA-PETROVIĆ: cio život gubitak za gubitkom…
SAVA MARČETA-KOZOMARA-
PETROVIĆ: cio život gubitak za
gubitkom…

Selo u kojemu živi Sava Petrović zove se Gubin. Niko više ne zna odkud mu takvo neobično ime, po čemu je taj pitomi kraj Livanjskog polja podno Dinare tako prozvan, ali kad je u pitanju sudbina ove žene, onda u tome ima nekakve žalosne ironije.
Ovoj sedamdesetogodišnjoj sićušnoj starici cio vijek je prošao u neprestanom gubljenju, a ona postojana, i danas na nogama, laka i čila kao da joj je život prošao u radovanju:
„Ja sam tu iz Čaprazlija. Od Marčeta. Uoči rata, bojim se da je to bilo nekako na dvi godine prije nego se zaratilo, udala se za Iliju Kozomaru iz Donjih Rujana. Eto, sinu mi Uglješi bilo godinu i po kad je četres prve nestao, pa računaj.
To bila jedina porodica Kozomara u Rujanima. Otišla iz pune kuće, došla u još puniju. Dvanaestero čeljadi. I sve poništilo. Niko ne osta već ja i dva mi đevera koji su bili u svijetu.
Jedan dan, nekako kašnje podne, dođoše. Komšije tu, poznamo ih, jeli i pili do juče s njima. Zbore svekru mi Simi: ajte, iđete na prisilni rad u Dalmaciju…
Otjera svekra mi, čoeka mi i dva đevera. Kašnje dva dana potjera i nas. I opet komšije, oni isti, nikoga drugoga mi nijesmo vidli no sve komšije. Dogovorili se: ko koga uništi njemu blago, kuća i imanje od toga.
Goni nas uz Dinaru. Ja tvrdo mislim da i nas pregone u Dalmaciju. Ne smiješ zboriti, ne smiješ pitati, kundak ti nad glavom. Je, je, tako je bilo, ja neću da lažem i da kažem ono što ne znam i što očima nijesam vidla.
Uglješu nosim u naramku, a drugo mi pod pasom — bila, da prostiš, noseća…
Nijesam ja znala za tu jamu u Ravnom docu. Može biti ti koji su se rodili u Rujanima da su znali, ali ja ne, ja sve kontam gone nas u Dalmaciju.
E kad nas potrpalo u tu neku pećinu i počelo zvati familiju po familiju, kad su žene počele kukati i jaditi, vidim da je neko zlo. Bliže, bliže, vidim šta je…
Ne dam da mi oni bacaju dite i mene da tiskaju, no sama. Bacig prvo Uglješu pa i ja za njim. Svjesna ki sad.
Pala sam na sred jame. A ona, prokleta, dolika široka, čini mi se iljada ovce bi mogla stati. Nagrdig koljeno, ne mogu se na nogu oprijeti, a svejedno svjesna. Tražim Uglješu, prevćem mrtav narod, a odozgo samo padaju i pritrpavaju.
Ne nađog ni Uglješu niti ikoga svoga. Tu niko nikome pomoći ne more. Sama sam se nekako odvukla i sklonila u kraj…
Kad utrpa narod, počeše valjati kamenje i bacati bombe. Mili bože, toga jada i muke. Nebo visoko, a zemlja tvrda. Nit moreš gore, nit moreš dolje.
Ajme bože, za neđelju dana, te tuge i toga jaukanja. Ostalo, svejedno, čudo naroda živoga. Vidiš samo neko umire i misliš: blago njemu, on se spasi. Jedan mi đever, Mile nesretnji, isto bio živ. Ustao nekako, odao po jami tamo amo i onda odjednom leže i više se ne diže…
Pobrkasmo dane i noći. Ne znaš više ni kad je dan ni kad je noć. E tek poslije kad u jamu počeše slijetati nekakve žute sitne tice po njima smo znali da je dan. Sve slete i kupe crve sa grede i onda pjevaju, odliježe jama…
Kašnje nekoliko dana kad dođoše da nas tobož vade i kazaše da su iz Čaprazlija, ja vidla odjednom da je prevara, kakve Čaprazlije, ne poznajem ljude. Zborili i drugi, ali Sava Bilanova i dvojica Lalića, dva dečkića, bili zdravi čitavi, ne poslušaše. E kad ig gore ubiše i baciše natrag u jamu više smo se prestravili no kad su nas bacili u jamu. Još kad ponovo počeše valjati kamenje i bacati bombe…

E kašnje smo najviše ćutali. Ja imala onaj sadak dugački. Preturim ga preko glave i ćutim. Oni ponovo dolazili, dozivali, ponovo bacali kamenje i dotucali nas. Mi samo ćutali i sklanjali se u kraj koliko se moglo da nas ne pogodi.
Svejedno, muke dodijaše i onda smo počeli i mi da dozivamo u pomoć. Ponajviše Cvita Bošković. Ona bila rodom iz Dalmacije i sve se nadala da bi ko od dalmatinskih čobana mogao čuti.
Jedan dan neko nam baci malo leba. Mladić neki, Rvat rekoše, drugi ga poznavali, ja ne. I reče: doći će vas vaditi. Tako i bilo…
Ja sam se sama vezala. Gore neko prignao blago i muze mlijeka da nam daje, a mi jadni niko ništa ne more. Ajme bože, mrtav narod izvađen, kako će mrtvi piti i jesti.
Dan po dan, život se poče vraćati. Prođe jedno dva miseca, bojim se i tri, i ja, da prostiš, rodih dvoje. Muško i žensko. Bog znade, nije moglo nako tako. Napredna, baš ko da je po jeno bilo. A svejedno, ono žensko brzo umrije.
Ostade mi muško. Puna kuća. Preboljela Uglješu, zaboravila jade i muke. A sama u kući. Prizvala mater da bude kod mene, ali ona ne smijaše ostati više od dva dana. Čim noć, po selu počne pucanje i galama da nas strave, i majka mi veli:
— Dite moje, prosto ti, ja ne smim ovdika biti, vidiš li šta rade, da će nas poklat, no ajde ti k nami iako smo u tuđoj kući…
Ne bi druge no ja k mojima. Oni svi živi, izbjegli iz vatre, a sve im izgorelo i opljačkano. Ali, ko gleda kad je glava živa.
Za pô godine, pa mi i sin umrije. Grešna ja, nijesam stigla ni da ga krstim no mi nekršten ode ko da mi ga neko ukrade. Iz puna zdravlja zaslabi, a što zar je bilo doktora i ljekova…
E, kašnje sam otišla kuvati vojsci, partizanima. Tu srela Danu Petrovića i opet se udala.
Bog nam dade troje dice, jedno muško i dvi ženske, ali mi se opet ne dade. Umrije mi prvo to muško, a onda Dane ode u Sinj o Svetome Jovanu Krstitelju, pošo preko planine i poginuo, bila mećava i snijeg, i premeo se…
Ostadoše mi dvi curice o vratu. Kud ću, kako ću čemerna — samo žensko nigda nije pristalo. Ja udovica, Rade Petrović udovac, ima i on svoju dicu, te se ja udaj za njega. E sa njim nijesam imala dice, da ne razgonimo ni moju ni njegovu siročad. To sad sve stasali i svoji ljudi. Rade umro, a ja ponovo sama. Suđeno mi tako, zar, da stalno samujem…
A znaš kako je: ja sam ti sve poboravila. Nije, bog i duša, ni bilo čudo toga što bi valjalo pamtiti. Najgore imena — sve te krvnike ja pamtim, u ponoći da ig poznam, ali ime nikako. Eto, došli partizani, Crnogorci, i mene dozvalo u školu, u štab, da kažem ko nas gonio iz kuća, ko nas bacao u jamu. Kazujem ja sve ko iz knjige, ali imena da se sjetim, jok.
Mučim se ja, muči se vidim i taj što me pita, rad bi znati i sve misli da ne smijem reći. Pogledam ja vako nešto kroz prozor kad imam šta i viditi: eto moga krvnika, natovario, s oprošćenjem, na konja tovar žita i goni u mlin.
— Eno ga! — viknem, a ki da sam veliko breme s vrata stovarila.
Onaj brže posla dva vojnika te ga zaustaviše i uvedoše. Daju meni pištolj da ga ubijem:
— Jok, vala, ja to ne mogu pa me taman sad ponovo bacite u jamu — velim ja.
— Dobro — zbore oni — ne moraš, mi ćemo, a tebi evo konj i žito, goni kući…
Neću ja ni to. Imam kući ćaću, mater, dvi sestre i tri brata. Kuća prazna, glad i muka, ali svejedno, neću krvničko. Od tuđega tuga mori i od toga niko sriće nije vidio. Di krv kane, prokletstvo pane…“

*   *   *
    Ove 2007. doznao sam  da se prije dvije godine  završilo i samovanje i gubitništvo Save  Marčete – Kozomare – Petrović iz Gubina. Dočekala da se još jednom suoči sa ratom, sa zlom i gubitkom. Obistinila se njena crna slutnja da bi se zlo moglo ponoviti i opet planuti mržnja i sijevnuti nož ustaški, a onda mučenica sklopila oči i konačno okrenula leđa životu koji je tako nemilosrdno  i stalno šibao kao da je iskušavao i pokušavao da ustanovi  otkud u njenom  sićušnom tijelu toliko snage i upornosti da istraje, u inat  sudbini, u inat nesrećama i patnjama koje su je stalno pratile  – u inat pakosti i bezdušnosti ljudi i nezaslužene nemilosti Svevišnjeg…

 

budo-ognjena_marija_livanjska.jpgZahvaljujući dobroti autora, preneseno iz knjige:
Budo Simonović: „Ognjena Marija Livanjska“

Knjiga je posvećena ustaškim pokoljima nad Srbima u Livnu i okolini, odnosno u selima na rubu Livanjskog polja, počinjenim u proljeće i ljeto 1941. godine, a ponovljenim i u najnovijim ratnim sukobima na tom području, posebno tokom 1992. i 1993. godine. To je priča o 1587 žrtava, pretežno djece i nejači, mučenih i na najzverskiji način pobijenih na gubilištima u okolini Livna. O tome govore preživjeli sa tih gubilišta, posebno preživjeli iz nekoliko jama, čije je kazivanje svojevremeno inspirisalo i Ivana Gorana Kovačića da napiše svoju glasovitu poemu „Jama“. O tome govore ne samo Srbi, žrtve ustaškog genocida, nego i brojni inovjerci – Hrvati i Muslimani, časni i čestiti ljudi koji u tim ljutim vremenima, kako 1941. tako i devedesetih godina prošlog vijeka, nisu gledali ko se kako krsti i šta je kome na glavi. Knjiga je stoga strašno svjedočanstvo o zlu, optužba za sva vremena, ali i trajni dokument o veličajnim primjerima dobrotvorstva i žrtvovanja čovjeka za čovjeka. Izdavač knjige „Ognjena Marija Livanjska“ (četvrto dopunjeno i prošireno izdanje) je kompanija „Nidda Verlag GmbH“, odnosno „Vesti“, najtiražnija dnevna novina u dijaspori.
Biografski podaci o autoru:

Rođen u selu  Osreci – Manastir Morača, 15. oktobra 1945. godine. Završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Tri godine potom radio kao profesor u gimnaziji „Slobodan Princip – Seljo u Sokocu na Romaniji, a onda se posvetio novinarstvu (počeo u sarajevskom „Oslobođenju“, zatim u TANJUG-u, „Politici Ekspres“, „Ilustrovanoj Politici“, „Politici“ i sada u Frankfurtskim „Vestima“).
Do sada objavljene knjige:
– „MIJAT I MOJSIJE“ (1988).
– „DO SMRTI I NATRAG“ (1988),
– „OGNjENA MARIJA LIVANjSKA“ (tri izdanja od 1991. do 1997),
– „NEDOHODU U POHODE“ (1994),
– „ZEKO MALI“ (tri izdanja od 1997. do 2001),
– „ŽIVOT NA SEDAM ŽICA“  (1998),
– „NIKAD KRAJA TAMNICAMA“ (2002),
– „ZADUŽBINA PATRIJARHA I VEZIRA“ (2006),
– „RIJEČ SKUPLjA OD ŽIVOTA“ (2006).
Priredio i zbornik „125 GODINA NOVINARSTVA I 50 GODINA UDRUŽENjA NOVINARA CRNE GORE“ (1996. godine).

 

Vezane vijesti:

Promocija knjige „Ognjena Marija Livanjska” u Hramu Svetog Trifuna u Beogradu

RTRS – PEČAT – 20. oktobar 2011. – Reportaža o stradanju Srba 1941. u jami Ravni Dolac, Livanjsko polje

SLUŽEN PARASTOS SRBIMA BAČENIM U JAMU RAVNI DOLAC

Promocija knjige “OGNjENA MARIJA LIVANjSKA” u Svetosavskom kulturnom klubu u Banja Luci




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top