Ћирилица U svojoj novoj knjizi posvećenoj stradanju Srba u XX veku i njegovom prikrivanju, profesor dr Smilja Avramov koristila je isključivo strana dokumenta i otkrila dramatične ali i decenijama zataškavane razmere zločina nad srpskim narodom. Nedavno objavljena dvotomna knjiga „Genocid u Jugoslaviji od 1941-1945. i 1991. godine“, profesora dr Smilje Avramov, dodatno će „uznemiriti“ pristalice teorije o štetnosti pominjanja zločina, naročito genocida nad Srbima. Knjiga se oslanja isključivo na pisana dokumenta iz arhiva i instituta stranih država, i bavi se ne samo genocidom nad Srbima, već i problemom njegovog prikrivanja. Otkriva imena zemalja čije su obaveštajne službe igrale dvostruke igre, onih koje su zamenom teza optuživale druge države za sve što su one

Ћирилица Ugledni novinar i publicista je na skoro četiri stotine stranica pružio još jedno surovo svedočanstvo o tragičnoj sudbini naroda kojem i sam pripada, prikupljajući lične ispovesti preživelih svedoka Tiho i skoro nezapaženo u našim medijima pojavila se knjiga Jaše Almulija „Stradanje i spasavanje srpskih Jevreja“ (Zavod za izdavanje udžbenika). Ovaj ugledni novinar i publicista je na skoro četiri stotine stranica pružio još jedno surovo svedočanstvo o tragičnoj sudbini naroda kojem i sam pripada. Kao i u svojim ranijim knjigama („Živi i mrtvi“, „Jevrejke govore“, „Jevreji i Srbi u Jasenovcu“) autor je to učinio ne samo na osnovu sačuvane arhivske građe, već pre svega sopstvenim prikupljanjem ličnih ispovesti preživelih svedoka i

Са прогоном Срба из Српске Краjине и Хрватске током рата 1991 – 1995, а посебно у воjним операциjама „Бљесак“ и „Олуjа“ у маjу и августу 1995. године, дошло jе и до систематског уништавања споменика културе како би се уклонили трагови милениjског присуства Срба на тим просторима.[1]         КУЛТУРНЕ АКТИВНОСТИ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ КРАЈИНИ У ВРИЈЕМЕ ГРАЂАНСКОГ РАТА Културни живот Срба у вриjеме владавине социjализма на подручjу бивше авноjевске Републике Хрватске био jе у потпуности маргинализован и практично сасвим угушен. Српско културно друштво “Просвjета” коjе jе основано 18. новембра 1944. године у Глини, (на згаришту глинске Цркве)  поставило jе темеље културним и историjским установама Срба у Хрватскоj.

MONSTRUOZNA »SABIRALIŠTA« ANDRIJA ARTUKOVIĆ – KOMANDANT SMRTI NI PTICE, NI CVRČKA IGRALIŠTE USRED LOGORA METAJNA – POMOĆNI LOGOR USTAŠE – EMIGRANTI- RUKOVODIOCI POD VEDRIM NEBOM GOSPIĆ – SABIRNI CENTAR SILOVALI PA UBIJALI MORE CRVENO OD KRVI UTIHNULA HARMONIKA SVJEDOČANSTVO KOLJAČA PAŠKI MENGELE UKIDANJE LOGORA LEŠEVI NA LOMAČAMA KAŽNJENI I NEKAŽNJENI KRVNICI SPOMEN ZA OPOMENU Feljton: Čas istorije – ustaški logori smrti – mjesta nezapamćenog pogroma ljudi (1) Ћирилица Autori: B.O. i M.S. PAŠKI PAKAO  Slana je kamena pustinja na Pagu. Zemlje ni za šaku. Ljeti tamo sunce užasno prži, a nigdje ni stabla ni grma. Tek poneka travka. Nitko tamo nije nikada stanovao, niti bi poželio. Na žalost, tisuće zatočenika

Рођен 22. 12. 1934. године у селу Ушивац, код Кнежице, општина Козарска Дубица, живи у Бањој Луци Свједочи: Сјећам се сеоске козарачке куће у којој сам рођен. Имао сам 1942. године осморо бра­ће, мајку и оца. Идиличан сеоски живот и наше дје­чије игре прекинуо је позив на опште бјежање, јер, неке усташе пале села и убијају народ. На брзину је мајка спаковала шта је могла и заје­дно са осталим сељанима и са нама упутила се у збјег на планину Козара. На Козари сам први пут схватио да људи гину од некаквих метака и граната, што ја прије тога нисам нигдје чуо ни ви­дио. Лутали смо по Козари са циљем да

Рођен 16. новембра 1930. године у селу Доња Драготиња, Приједор Казује: Родитељи су ми се звали Јово и Стоја. Били су земљорадници. Од имовине смо имали: кућу, шталу, штагаљ, курузану, сушану, свињце, коко­шињце, пчелињак, осам говеда, четири свиње, пет­наест оваца, кокошке. Нашу фамилију су сачињавали: отац Јово (1895), мајка Стоја (1900), браћа: Душан (1924), Драган (1933), Никола (1937), Славко (1941) и сестре: Душанка (1924), Јованка (1926) и Смиља (1928). Независна Држава Хрватска је написала про­глас да сви Срби предају оружје без обзира на то имају ли на њега одобрење или немају. Из нашег мјеста није приступио нико у хрват­ску службу, јер се радило о чисто српском стано­вништву. На власт је

Бањалука Свједочи: Рођена сам у једном од најљепших села ко­је је смјештено на обали ријеке Саве, а то је село Међеђа, општина Босанска Дубица. Рођена сам 30. јула 1932. године, кћи Раде и мајке Савке, рођене Ружичић. Мајка домаћица, отац трговац – земљопосједник. Живјела сам и родила се у великој кући која је била на спрат са приземљем. Дужина куће је била 14, ширина 10 метара. Кућа је имала украсне изрезбарене балконе. На горњем спрату су биле четири собе плус дневни боравак, а на доњем спрату је био исти распоред, али са одређеном про­сторијом гдје је била смјештена трговачка радња (дућан). На горњем спрату је била остава за намирнице и

Дошао је крај ћутању о страдању Срба. У кон­тек­сту про­мијењених историјских околности, а у скла­­ду са смје­­­ром нових вјетрова, многе истине, па та­ко и истина о стра­­дању у логорима Независне Држа­ве Хрватске (НДХ) избија све више на видјело. Иако мно­го касни, за истину никад није касно.   Људи су за собом одувијек остављали свједочан­ства о свом животу и догађајима чији су били директни или инди­ректни, активни или пасивни учесници. Душан Бур­саћ, који се успро­тивио прекрајању истине, прикупио је не­колико потре­сних свје­дочења и смјестио их између корица књиге „Анђели у паклу„. То су само ријетки по­је­диначни случајеви, јер ријетки су и они који су пре­живјели пакао хрватских логора смрти. Многих више не­ма,

Трагао сам за правим а неупадљивим насловом за ову књигу, јер су за наслов моје објављене књиге, „Хрватски геноцид над Србима 1941-1945”, неки рекли да је провокативан, а неке књижаре књигу нису ни при­миле за стављање у излог, бојећи се нежељених после­дица. То је још један доказ колико је у свест људи уко­рењено „братство и јединство“ између Срба и Хрвата, па везивање хрватског имена за геноцид, не само да није пожељно, већ то може да буде и врло опасно. Будући да се ради о страдању деце, моја жена Ева је предложила да овој књизи дам наслов „Анђели у па­клу“. Не знам како је било у Дантеовом „Паклу“, али из прича

Без обзира на евентуална реаговања на ову књигу, аутор констатује једну трагичну чи­ње­ницу да су Србима „браћа“ Хрвати нанели нај­већа зла у читавој историји српског народа. У то­ме Хрвати далеко, далеко надмашују све друге српске непријатеље заједно:   Турску, која је владала српским земљама близу пет векова, послије пораза српске војске на Косову 1389. године;   Аустроугарску, која је на Берлинском кон­гре­су 1878. године добила мандат да окупира српску Босну и Херцеговину, а потом анектира 1908. године. Ова држава је 1914. године извршила агресију на Србију и Црну Гору, чиме је отпочео и Први светски рат. У томе агресивном нападу, Срби су имали око 1.250.000 жртава, али су тај број

Бања Лука Казује: Корачао сам у колони која је водила у Јасе­но­вац. Колона дуга, предуга. Не видим јој крај. Прати нас седам усташа. Униформе им та­мне, погледи још тамнији, а мржња немјерљива. Галаме и пријете нам. И сад чујем њихове гла­со­ве: „Сад ћете ви у Уну, сад у фуруну!” Ћутао сам. Са мном су били мајка, два брата и мала сестрица. Отац је остао у Козари, негдје у не­ком склоништу. Отишао је, још док смо били у ко­зарском збјегу, да нам прибави храну и није се вратио. Мислио сам на оца, а путовао у логор. Мајка је била мокра од врућине и страха. Усташе су се размахивале кундацима, псовкама, увре­дама.