arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

УСТАШЕ ИЛИ ХРВАТИ?

Нема разлога да за своје крвнике користимо назив који и они за себе користе. Пише: Владан Вукосављевић Ако бисмо у вези са геноцидом над Србима у НДХ увек говорили да су га починили Хрвати (и босански муслимани) онда би то била релативна непрецизност будући да је јасно да нису сви Хрвати (и босански муслимани) у геноциду учествовали или га подржавали. Међутим ако бисмо као и до сада говорили да су геноцид починиле искључиво „усташе“, онда би то било још непрецизније у односу на претходно, јер је углавном познато и лако доказиво да је у истребљивању Срба и у геноциду учествовало више Хрвата који нису били део војне формације НДХ зване

Саопштење за јавност УГ Јадовно 1941. Бања Лука и Београд

ПОВОДОМ САСТАНКА ПРЕДСТАВНИКА ИЗВРШНОГ ОДБОРА ЈЕВРЕЈСКЕ ОПШТИНЕ ЗЕМУН И УДРУЖЕЊА “ЈАДОВНО 1941.“ Поводом у јавност пренете информације, да је Јеврејска општина Земун из Земуна (у даљем тексту : ЈОЗ), поднела кривичну пријаву против Удружења “Јадовно 1941“ из Бања Луке, за скрнављење Јеврејског гробља у Земуну, и захтева ЈОЗ за уклањање православног крста са Јеврејског гробља у Земуну, 17. јуна 2025. године, у просторијама ЈОЗ-а у Земуну, одржан је састанак Извршног одбора ЈОЗ, са представницима Удружења “Јадовно 1941“ . Састанку су присуствовали Ненад Фогел, председник и Александар Нећак и Владимир Мијатовић, потпредседници ЈОЗ-а, са једне стране, и са друге стране Душан Басташић, председник Удружења грађана “Јадовно 1941.“ из Бање Луке, Момчило Мирић, председник Удружења грађана “Јадовно 1941.“ из Београда, Павле Срдић, представник Удружења Козарчана из Београда, и Драган Нововић, председник Управног одбора Заједнице удружења жртава Другог светског рата Србије. Тема састанка

МРАК ПРАВОСУЂА: 33 године послије нико није кажњен за Ђурђевдански покољ у Подрињу

Данас се навршавају 33 године од почетка српског страдања на подручју средњег Подриња и на данашњи дан су злогласне хорде Насера Орића у рану зору кренуле у свој крвави пир, подсјетио је за „Глас Српске“ предсједник сребреничке Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Бранимир Којић и подсјетио да су напали село Бљечева у Братунцу као и село Гниона на подручју општине Сребреница. Пише: Жељка Домазет – Знамо да је тог дана брутално заклана Косана Зекић, али сем нас Срба то никога другог не занима.То је постало нормална појава у рату када се кољу српски цивили а подсјетићу јавност да је Косана имала 64 године – напоменуо

Милан Ружић: Историја коју упорно заборављамо

Народ смо који се увек хвали тиме како све зна, а нарочито историју. И свако ће нам пружити, чак и на најмањи подстицај у виду чашице ракије или свакодневног виђања, свој увид у некакву историју коју тврди да зна, а што је најгоре, увек сваки Србин тврди да историју зна боље од оног другог. И тако вековима тврдимо да нешто знамо, да смо чули, прочитали, а у ствари не знамо ништа, и што је најгоре, делује као да нам није ни стало осим кад је у питању расправа у којој желимо да победимо. А сад се запитајмо… Знамо ли за силне прогоне Срба са својих огњишта? Знамо ли да се

Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН

Борба још траје за сваки педаљ ове земље, за историју, за грб и заставу. Траје борба и Србин је увијек у Босни било тешко бит`, то сам добро научио у сваком времену и у сваком систему. Послије Олимпијаде у Сарајеву 1984. године, сазнао сам да сам Србин. Нису хтјели да се играју са мном и говорили су ми да сам Србо. Нисам знао шта је то и уплакан сам дошао кући. Имао сам само четри године. Када сам испричао ђеду и баби због чега плачем, сјели су ме и објаснили. Ђед је то урадио просто и рекао да ми нисмо као они и да су они издали Бога. А Бог

Стево М. Лапчевић: У СУСРЕТ КАНОНИЗАЦИЈИ СВЕТИХ ЛЕЖИМИРСКИХ МУЧЕНИКА

Oве године навршава се 80 година од како су у Лежимиру хрватске усташе и нацисти у сеоском храму убили између 96 и 100 мештана села. Њих 22, колико је утврђено истраживањем спискова жртава имало је од 2 до 18 година. У сусрет тужној годишњици, Епархија Сремска започела је са процесом канонизације Лежимирских Мученика, која ће бити окончана наредне године, а упоредо са овим процесом, у току је израда монографије „Јамари и мученици“ аутора Стева Лапчевића из Музеја Срема у Сремској Митровици и израда спомен плоче која ће бити постављена на самом храму, а коју заједнички раде вајарка Ружица Шпановић и Стево Лапчевић обоје из „Музеја Срема“. На плочи ће бити

ЈЕДИНИ ЦИЉ ОТИМАЊЕ ИМОВИНЕ СПЦ: Самозвана Хрватска православна црква са 16.000 „верника“, на корак од регистрације

Представници самозване Хрватске православне цркве последња два месеца појачали су кампању врбовања „верника“, а јача и притисак споља да ова „црква“ буде званично призната, потврдио је за „Новости“ Саво Штрбац, председник Документационо-информационог центра „Веритас“. ФОТО: Снимак екрана Он сматра да је тзв. ХПЦ опасна по Србе и Српску православну цркву, јер је реч о дугорочном пројекту, чији су циљеви добијање аутокефалности и отимање имовине СПЦ у Хрватској. – Такозвана ХПЦ још није успела да се упише у Евиденцију верских заједница у Хрватској због административних препрека – објашњава Штрбац. – Наиме, када је „архиепископ“ Александар (Иванов) покушао да је упише, организација ХПЦ постојала је свега годину дана. Законски услов био је

Из резолуције Европске Уније 1993. године

На покушај прећуткивања злочина над деловима било ког народа у Другом светском рату, Европска унија је донела Резолуцију 1993. године, која налаже свим владама да не крију ни једну чињеницу, нити било шта што приказује нацистичка недела. Свака земља би морала чак да предвиди и законске казне за оне који негирају постојање злочина у Другом светском рату, који умањују, прикривају или користе симболе из тог рата. Да ли је трагичније ако о томе неке владе нису ништа знале, или да су знале, а нису поштовале. Немарећи за налоге ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ, у Туђмановој РХ ни једна препорука из ове Резолуције није била прихваћена – мада за то има историјских чињеница на претек. Да

Фрагменти изјаве Хилмије Берберовића, кољача Срба у глинској православној цркви

Историјски архив Београда УГБ IV IV-146/32) Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гђе стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога усташе приклали ножем. За вријеме клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници који су рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам освјетљивали простор. У више махова десило се да је неки Србин налетио на нас песницом, или пак да је некога ударио ногом, али је тај био одмах искасапљен. За вријеме овога клања била је у цркви велика галама. Присутни Срби викали су „Живио

Интегрални текст изјаве Љубана Једнака са сведочења пред загребачким судом

(Шиме Бален „Павелић“, Загреб 1952.) „… Он је метнуо главу на стол, а усташе су му нарезале гркљан. „Пјевај сада“. Како је он пјевао, крв му је ударила из гркљана на 2-3 метра далеко. Било је то свакако јако неугодно свима нама гледати. Кад је крв ударила према нама, један ми је рекао: „Тако ће бити и с нама, јаој нама.“ Нато су усташе повикали – „Удари га ножем, мајку му његову…“ И ударили су га 2-3 пута ножем иза врата, а када је пао на под, прискочили су му други, посебно одређени, који су мрвили главе. Прискочише му два усташе и смрвили му сву главу. Затим су га бацили из

Усташки злочин над Србима у глинској православној цркви био је испланиран за Илиндански празник

„Чујте ово старци, почујте сви жигељи земље! Је пи овако што икад било у ваше дане, ил’ у дане ваших отаца? Реците ово својим синовима, Ваши синови својим синовима, а њихови синови потоњем кољену.“ (Ријеч Јахве 1, 2, 3.)   Илинданску песму и молитву заменили су ударци ножева, маљева, крикова страве и ужаса у овом геноцидном злочину, непознатом у историји цивилизације, извршеном на светишту и око њега. Тада је усмрћено 1567 људи са подручја Кордуна и Баније. Усташки „мисионари“ хтели су пред иконама, крстом и олтаром затрти живот, културу, дух и веру једног народа. Главни организатор и инспиратор свих почињених злочина у Глини, Банском Грабовцу, Горњем Таборишту, Шушњару, Великом Грацу,

Масакрирање српских цивила на Банском Грабовцу у јулу 1941. године

„Ми знамо како рана пече, – и како боли нож… Истина је наша крвљу записана“ (епитаф на споменику грабовачким жртвама -Јуре Каштелан)   Крајем јула 1941. године, глинске, петрињске и загребачке усташе, довеле су на Бански Грабовац преко 1200 похапшених српских сељака, од 16 до 60 година старости из срезова: Глина, Петриња и Двор на Уни. Павелићев Покријетни пријеки суд све их је прогласио „кривим“ и осудио их на смрт. Усташе су технику егзекуције, над тим несрећницима, примењивали према својим личним склоностима. Крвави пир на Грабовцу успело је да преживи само седам људи. Ево за ову прилику неколико делова из необјављеног дневника др. Јураја Перина, Хрвата, глинског лекара, који је

Почињени усташки злочини остали су без казне, покајања и обележја

Још у току краткотрајног рата војске Краљевине Југославије против Сила осовине, проглашена је у Загребу Независна Држава Хрватска 10. априла 1941. године. Истог дана у хрватску метрополу умарширале су елитне немачке трупе, а грађани су им приредили величанствен дочек и одушевљено их поздрављали као ослободиоце. Седмог дана након проглашења државне самосвојности, поглавник др. Анте Павелић, са својим високодужносницима М. Будаком, А. Артуковићем и М. Пуком, доноси „Законску одредбу за обрану народа и државе“, којом се одобравала усташама ликвидација Срба, Јевреја, Цигана и непоћудних Хрвата, иако су они били лојални поданици државе Хрватске. Поред бројних специјалних судова који су основани за застрашивање народа, према Србима је додатно примењивана и „Законска одредба

ПРЕДГОВОР

Ова монографија је сведочанство, опомена и позив на памћење бруталног покоља Срба у глинској православној цркви од стране хрватских усташа за време Другог светског рата, и уништавања око 4 000 споменика борцима НОР-а и цивилним жртвама на просторима Хрватске у времену од 1991-1995. године. Један од приређивача Драган Чубрић, свој мотив да прикупи грађу и опише своје виђење покоља глинских Срба у Прекопи, Горњем Таборишту, Банском Грабовцу и у православној Богородичиној цркви у Глини, истиче ставом – „Наши поклани мученици обавезују нас да о њиховој трагедији говоримо, да је описујемо, да је не заборавимо и да је обележавамо као визуелну опомену, како се не би поновило сутра оно што је

Крсман Мијајловић

Ја сам по праву старином Глођовић

Казивање Топличанина Крсмана Мијајловића После ослобођења јужних делова Србије, у ослобођену Топлицу преселише се читава братства из црногорског Санџака, Сјенице и Голије. Из села Кузмичева из Санџака крену према Топлици братство Глођовића са три породичне главе, Миком, Мијајлом, Арсенијем. Микова породица насели се у селу Грабовница код Куршумлије и узеше презиме Миковићи. Мијајло оде у суседно Дединце, где узеше презиме Мијајловић. Арсеније се насели у селу Трнов Лаз и они узеше презиме Арсенијевић. Последњи од пребеглих дође Перо Глођовић у село Ртаје и задржа своје презиме. Таман се окућише на новом огњишту, а црквена звона у недоба објавише мобилизацију. Нема позивара, нема претњи за неодазив, звона су све рекла. Отаџбина

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.