arrow up
Latinica | Ćirilica
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Latinica | Ćirilica
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

KO NAS JE KLEO NIJE DANGUBIO

18. septembar 2026.

Srbinu je grob svetinja i svi se boje da će im grobove najmilijih neko oskrnaviti te su se s toga odlučili da ih nose na svoju teritoriju. Piše Stanojević Zoran Stojim pred kućom kad nailazi Jovanović. Znam ga zajedno smo bili u bolnici. Dan sunčan ima i snijega koji se topi. Jovanović je sav mokar i umazan blatom. Priđe mi, kaže daj malo vode da se operem da ne idem kući ovakav. Pa gdje se tako uprlja pitam. Vodim ga do pumpe. Idem prijatelju sa groblja zamolili me da pomognem pri vađenju poginulih boraca. Muka živa druže moj, muka. Bolje u rat još godinu nego ovo raditi. Sahraniš pa opet

Počivaj u miru Nikola, brate naš jadovnički

17. septembar 2026.

Prošlo je šest godina kako se upokojio Nikola Lončina, najstariji član našeg udruženja Jadovno 1941. Reče mi njegova supruga da je ležeći u krevetu sa visokom temperaturom, zatražio da mu obuče bijelu košulju. Nedugo nakon toga je usnuo i ubrzo izdahnuo. Sa nama je bio 22. avgusta 2020 godine u manastiru Sv. Arhiđakona Stefana u Slanicima, na obilježavanju Dana sjećanja na Jadovno 1941 – 2020. Mada je bio duboko zagazio u 87 godinu, nije mu bilo teško da pođe sa nama i ne spava dvije noći. I tako od 2010. do 2020, jedanaest godina za redom. Kada bi nam se obraćao, slušali bi ga sa pažnjom. Govoreći jasno i glasno o

Godine njihove i moje

16. septembar 2026.

Njihove godine teku bez njih, a moje sa mnom. Piše: Cvijeta Radić Brojne prođoše. Njihove godine odavno teku bez njih. Sve ih je presekao isti dan. Jovanov četvrti. Četvrti mu bio od rođenja. Nisu mu se imali kad dani premetnuti u godine. Kao ni Milanu. On jedva mesec sastavio. Prvi. Od tog dana, četvrtog Jovanovog i tek navršenog prvog meseca Milanovog, svima im se broje samo godine bez njih. Svi nanizali jednak broj. Po tome su vršnjaci. Moje godine se još broje samnom od one prve kad svet plačom pozdravih. Tada su se srele naše godine i od tada teku zajedno. Zagrljene. Spojio ih praotac naš kome imena niko ne

Olivera Šekularac: Ko voli istinu, sve voli

11. septembar 2026.

Mojim precima je večnost dana. Ubili ste njih, ubili ognjišta, al’ Vaskrs ne biva bez rana. Dočeka me jutros drenov cvet, Na severu zemlje lala Ote se suza prađedovska zauvek. Zna i ona da dren nije samo drvo, da dren nije samo cvet. Kaži suzo, zašto sama padaš, Ko još plače na cvetanje rano? Onaj kom je preklan svet, Ko ne pamti rodnu kuću, Ni iznad nje ptice let. Ne plačem to ja od tuge, Mojim precima je večnost dana. Ubili ste njih, ubili ognjišta, Al’ vaskrs ne biva bez rana. Kada vam ponekad strah dođe, Kome se pomolite Vi, Kojima je (oduvek) pradedovski zanat bio srbosjek. I ne pišem

Bojan Vegara: Nikada nećemo zaboraviti ko smo, odakle smo i ko su nam komšije

6. septembar 2026.

Svi, koji nisu imali ili nisu htjeli da slušaju babu i đeda, završili su devedesetih kao Sveti Petar Zimonjić, te 1941 godine. Stradali su u logorima, jami Kazani i na ko zna koliko još stratišta. Na kraju rata kažu, da je falilo 8 000 duša srpskih u Sarajevu pod komšijskom kontrolom. Mi koji smo imali i slušali babu i đeda, te znali za sudbinu mitropolita Petra, digli smo se na oružje i sve što smo imali dali smo da stvorimo ovo malo Srpske. Nismo se odrekli Gospoda, Krsne Slave i pisma, a dušmani su nas zapamtili za sva vremena, u onom ratu protiv čitavog svijeta. Mi smo prvi zvjer ranili

Đurđica Dragaš: Ne pitajte koliko nas ima

6. septembar 2026.

Naša je krv na klasju što zri u kasno leto, na kućnim pragovima gde nas nađoše zveri.Naš pepeo samuje na zgarištima. Pitate koliko nas ima…Ima nas više nego vas!!! Sa nama spavaju nerođena deca i presahle majčine grudi. Iza nas ostaše pusta sela, izgubljena stada i neuzorane njive.Iz naših kostiju raste trava po kojoj gazite.Iz naših očiju pobeže nebo pod kojim hodate. Naša je krv na klasju što zri u kasno leto, na kućnim pragovima gde nas nađoše zveri.Naš pepeo samuje na zgarištima. U svakom smo drvetu, listu, cvetu, vetru što vam miluje lice.U svakoj smo kapi mirisne kiše, u pahulji što se ledi na prozoru. Naša duša je u

Bojan Vegara: Srpsko Sarajevo je tog ljeta `95 pobjedilo čitav svijet!

1. septembar 2026.

Prvu pobjedu nad NATO-paktom i njihovim avlijanerima zabilježili smo mi Srbi iz Srpskog Sarajeva ljeta Gospodnjeg 1995 godine. Prvo su napali muslimani sa četri svoja korpusa i podržani od strane NATO ariljerije sa Igmana.Imali su na raspolaganju samo na vanjskom prstenu oko 60 000 vojnika i unutrašnjem prstenu više od 70 000. Imali su 43 topa, 406 minobacača i 19 tenkova.Vojska Republike Srpske imala je 17 500 vojnika na prvoj liniji fronta, 41 top, 132 minobacača i 24 tenka.A Sarajevo je bilo ključ rata. Prvi dan su nam presjekli put između Semizovca i Srednjeg i zatvorili nas u totalni obruč. A onda smo ih potukli, da će to da pamte

General Mladić: Жivot, rat i nasleđe

1. septembar 2026.

Kad je jednom ušao u guslarsku pesmu, postao je legenda, koja, ma o kakvim zabranama da se radi, više nikada iz pesme neće izići. Legendi će narod oprostiti grehe, i hotimične i nehotimične. I kult Ratka Mladića bivaće među Srbima s vremenom sve veći. Nemanja Dević Kad je jednom ušao u guslarsku pesmu, postao je legenda, koja, ma o kakvim zabranama da se radi, više nikada iz pesme neće izići. Legendi će narod oprostiti grehe, i hotimične i nehotimične. I kult Ratka Mladića bivaće među Srbima s vremenom sve veći Kada je Ratko Mladić došao na ovaj svet, vodio se svetski rat, koji mu je sam odredio ime. Sam je

TO JE NAMA LIKA

31. avgust 2026.

Eto, došla sam ti Liko, došla na moju dedovinu, na moja dva roda, dva prezimena, dve krsne slave – Svetog Nikolu i Svetog Đurđa, dva imanja, dva kućišta i dva praga u korovu. I niko mi se nije obradovao… Niko me nije ni poznao… Piše: Gordana Dostanić „Došla sam ti, Liko! Da li sam domaćin ili gost?…“ – govori Olivera svoju priču nad prijebojskom jamom Golubnjačom. Meni je posle dugo odzvanjao u ušima samo taj početak njene priče o Lici: „Došla sam ti, Liko…! Došla sam ti, Liko…!“ Onda sam u sebi te reči šapatom ponavljala i pitala se zašto ih ponavljam i zašto sam joj došla. Kako mnogo radosti,

Đurđica Dragaš: NEIZBROJANI

29. avgust 2026.

Mnogo nas je… mnogo više nego vas!! Pitate koliko nas ima,tražite nam imena…. Mi smo neizbrojani, bezimeni.Sa nama spavaju nerođena deca i presahle majčine grudi.Iza nas ostaše pusta sela,izgubljena stada i neuzorane njive.Iz naših kostiju raste trava po kojoj gazite.Iz naših očiju pobeže nebo pod kojim hodate. Naša je krv na klasju što zri u kasno leto, na kućnim pragovima gde nas nađoše zveri.Naš pepeo samuje na zgarištima. U svakom smo drvetu, listu, cvetu,u proleću što nas probuditi neće.U svakoj pahulji što se ledi na prozoru. Naša duša je u kamenu što ga bacate na nas,u svakoj gruboj reči,u zaboravu kojim nas ubijate ponovo. Al’ mi vas pratimo, nevidljivi, lagani,

Olivera Šekularac: Mi, nesabrani

26. avgust 2026.

Ko to prebrojava pretke jasenovačke, jadovničke, ili one koji ime po jamama i logorima ne dobiše, one samo Bogu znane? Da li ih broje po lobanjama, il’ po dušama? Glava mog dede, od 45 godina, jedva se držala uz telo… Ja je još uvek pridržavam. Šta se to broji, da l’ suze, jauci, vrisci, uzdasi, očenaši ili Bogu prizivi? Jesu li dečija srca na broju, il’ oči izvađene? Kakvi se računi svode? Je l’ koje je klase zemlja sa najviše prolivene krvi, il’ nebo sa tolikim dušama? Da se možda neko nije setio da izračuna da su nam zemlja, jame, reke svete, jer su najdragocenijim osveštane? Da l’ to neko

CIPELICE

25. avgust 2026.

– O, Mirko, oči moje, poterajde to ja’nje u pojatu i dođider babi da se spremimo za put… Poteci, po’itaj, nemamo vasdugi dan prid sobom. Nemoj da te jope moram dozivati…  – dozivala je Sava svog unuka koji se igrao sa jagnjetom.  Mirko nije napunio ni četvrtu godinu. Mati ga je, pre osam dana, dovela tu kod svojih dok se ne raščisti gužva tamo u njihovoj kući, u selu preko polja. Kuća im se za dva dana napunila rođacima. Stisli se svi pod jedan krov. Izbegli oni, ti rođaci, pred ratnom nesrećom, da sklone glavu za prvo vreme dok ne vide svi zajedno kako će ko i gde dalje živeti,

Đurđica Dragaš: KRV NA KAMENU

24. avgust 2026.

Posveđeno svim nevinim žrtvama ustaškog logora Slana na ostrvu Pagu. Vezaše mi kamen oko vrata.Odvuče me na dno,plavo i samotno.Nestade mi daha u grudima,zaboli me so na ranama.Al’ trajaše kratko.Oslobodi me smrt,bela i svečana. Gledam gore ka pučuni.Gledam krvnike.Krvave im oči, krvave im ruke, krvavo im more.Al’ ne mogu mi više ništa,ovde na dnu gde ribe spavaju,ovde na dnu gde sanjam zlaćanu njivu, kućicu belui ruke dečje oko vrata. Ne mogu mi ništajer moga tela nema više.Ne bole me krvavi tabani,iščupani nokti,razderane grudi. Ne boli me ni duša,i nju je smrt rodila ponovo.Da luta,da gleda,Da pamti. I poješće more moje telo,kosti će moje postati pesak,al’ duša će lutati po kamenu

Dušan Bastašić: Jadovno je preteča Jasenovca

21. avgust 2026.

U vreme 85-te godišnjice zatvaranja ozloglašenih logora smrti Jadovno, Gospić i Pag. Potomci žrtava do danas nisu dostojno sahranili svoje najmilije. Tog 21. avgusta 1941. svega oko 2.000 preživelih stiglo u Jasenovac. Povodom obeležavanja 85-te godišnjice zatvaranja logora smrti Jadovno, Gospić i Pag, predsednik Udruženja Jadovno-Gospić-Pag Dušan Bastašić kaže da je Jadovno bilo preteča ozloglašenog Jasenovca. On je dodao da potomke žrtava raduje da se konačno počelo ukazivati na dan kad je zatvoren kompleks ovog logora i kad je svega oko 2.000 preživelih stiglo 21. avgusta 1941. preko Jastrebarskog u Jasenovac. Bastašić podseća da su na železničku stanicu Jasenovac stigli u 07.00, gde su ih ličke ustaše predale ustašama iz

Saranova_jama.jpg

Milan Ružić: Noćas zvale su me jame

20. avgust 2026.

Noćas zvale su me jame, usta sam im zapušio tamjanom i oči oslepeo svećama. Sad svi polako, svako u svoju jamu. Dok je jama, biće i Srba što nad njima, to u njima. Jama Kapavica (Foto: Slobodna Hercegovina) Noćas zvale su me jame – crne rupe srpske istorije. Obilazio sam ih lak poput pera kojim nisu ispisana imena svih onih koji su u jamama zanoćili zanavek. U svaku sam glavu proturio prema onima koji su svoju u tom mraku gubili i ljubio stene, palio sveće, suzama spirao prašinu zaborava sa njih. Ne znam da li ste ikada bili blizu tih jama, a neko vaš sigurno jeste ako ste srpskim imenom

NAJNOVIJE VIJESTI

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA