Колумнисти Архиве - Страница 3 од 79 - Јадовно 1941.

Ђурђица Драгаш: ЗАВЕТ

3. јул 2026.

Можеш ме газити, нићи ћу опет као трава у пролеће, као цвет после кише. Име ми газиш,крст скрнавиш.Децу ми преклану коровом коровиш. Несоју, јаде… Кућу ми раскриваш,ливаду трњем зацрниш.У јами моје поново затиреш.Са камена име ми бришеш. Несоју, јаде… И божуре ми чизмом газиш.По пољу крваве трагове остављаш.Песму ми браниш,молитву поганиш. Несоју, јаде… Болим те жива,с песмом на уснама.Болим те жива,с миром у срцу,са свећом у рукама. Жари ти очи погане моја хаљина бела.Горе ти дланови крви жељни.Прогони те светло из јаме,мирис земље коју си чемером напојио. Несоју, јаде…. Можеш ме газити,нићи ћу опет.Као трава у пролеће,као цвет после кише.Можеш ми кућу рушити,градићу је опет.Гнездо ћу свити међ’ облацима,у крошњама,са

Немања Девић: Беседа уз Шаранову јаму

2. јул 2026.

Поводом обележавања Дана сећања на Јадовно 1941 – 2026. окупљеним ходочасницима уз Шаранову јаму на Велебиту, беседио је историчар др Немања Девић научни сарадник на Институту за савремену историју у Београду. Часни оци, драга браћо и сестре, Опростите мени недостојноме, што узимам реч на овом светом месту. Свето место, то за нас овде окупљене није тек фраза, која се изговара у пригодном тренутку. Нити је за нас 85-годишњица страдања ни по чему значајнија, од 83-годишњице или 86-годишњице. Овде је време за нас одавно стало. Овде престају да важе овоземаљска мерила, и немогуће је на свет гледати са својих пет чула. Кад бисмо могли да видимо само делић ондашњег покоља, из

Бојан Вегара: Има и нас који се сјетимо трагедије породице Голубовић

1. јул 2026.

На данашњи дан 1992. године у Коњицу су убијени Ђура, Власта, Петар и Павле. Познавао сам их. Ђура и Власта нису у животу мрава згазили. Петар је имао 7 година, а Павле 5 година и били су криви јер су Срби. Извели су их из стана ти њихови “специјалци” и убили. Петра чак два пута, јер прво стрељање је преживио. Наишао је на патролу муслиманске полицији која га је вратила убицама. Други пут су били прецизни, погодили су то мало тијело и убили га. Ни данас се у широј јавности о том злочину не зна и убијамо их наново нашим заборавом. Али, ето, видим да има и нас који их

Ђурђица Драгаш: Песма незаборављених!

29. јун 2026.

Радујемо се вама што носите крст, што певате и плачете у исто време. Ми ћемо увек бити ту и радовати се једни другима јер… ми смо једно… ви над јамом и ми у јами!!! Уједе ме звер, окрвављеним зубима.Растргну ми кожу дивљим канџама. Баци ме у понор…. Падох тихо, нечујно, меко.Узе ме Господ милостиви, ослободи ми тело муке овоземаљске. Лагана и неболна гледала сам из мрака безданог.Гледала сам невиђено, пакао што га људски ум не докучи. Гледала сам децу без очију, жене без утробе, старце без руку…Миловала сам им ране, смиривала јауке, брисала зној са чела.Молила сам Господа да их узме, да однесе бол, да нас сједини. И чуо је

Немања Девић: Српска мајка

24. јун 2026.

Радојка Ристивојевић је у животу, погледом савременог човека, изгубила све у Великом рату. Пре рата имала је пет синова. Српска мајка – Радојка Ристивојевић из села Кусадак, срез Јасенички, округ Смедеревски. У сутону живота. Са букетом цвећа у рукама. И осмехом на лицу. Сећамо ли се оваквих наших бака, које су нас једноставно училе шта се у животу сме а шта се не сме? Шта је добро, а шта није? Пре него што нам је све постало релативно… И, промислимо о томе како ће изгледати баке наше деце и чему ће их учити. Радојка Ристивојевић је у животу, погледом савременог човека, изгубила све у Великом рату. Пре рата имала је

Оливера Шекуларац: Зато је Јадовно моје огњиште, зато је било што бити не може

19. јун 2026.

У мојим речима је само туга и бол, мржњу су имали они који су недужне животе узимали… Било је Јадовно и Лика, био је Душан и Грубишно Поље. Била је Огњена Марија Ливањска и Гордана, било је Ливањско поље са крицима и од‌јецима. Била је литургија, био је парастос, били су загрљаји сестрински са Свјетланом, који љубављу дубоком одишу. Били су људи који су разумели, осетили, помогли… Било је поучних речи, било је прозе, стиха, сузе… Били смо сви са својима, сви у Христу живи. Био је Василије, нежан, осећајан, потомак Дамјана Штрбца, свештеника, светитеља, мученика из јама. Било је фотографија тог већ историјског Басташића стола, било је очију ближњих,

Ђурђица Драгаш: Пустило нас је наше Дивосело да се пронађемо, дотакнемо и радујемо плачући

18. јун 2026.

Спавајте мирно, рођени моји!!! Пронашла сам вас, рођени моји, под зеленим покровом, међу дивљим травама, у шуми израслој из ваших костију. Водило ме срце, рањено и жељно. Водила ме крв ваша што тече мојим венама. Дозивали сте ме, знали сте да вас тражим, у мраку дивосељачком, у муци нашој заједничкој. Знам да сте ми се радовали! Радовала сам се и ја вама! Осетили сте моју руку на вашем хладном узглављу, мој дрхтави пољубац, моје сузе на црној, крвавој земљи дивосељачкој. Смиривали сте моје лудо срце, брисали тугу, радовали се мом животу. Тешили сте ме из своје мрачне, самотне постеље. Препознали сте мој осмех, ватру у очима и белег на левом

У рату је непријатељ на правди Бога побио стотине хиљада Срба. Ми смо их мртве у миру убили још једном.

16. јун 2026.

Беседа Матије Бећковића у Београду на премијери филма “Крст над јамом”. У рату је непријатељ на правди Бога побио стотине хиљада Срба. Ми смо их мртве у миру убили још једном. Не зна се чији је злочин већи – оних који су их побили живе или наш који смо их побили мртве. И до дан данас оставили у забетонираним јамама. Мртви умеју да се захвале као нико, али знају и да се љуте. Због греха према својим невиним жртвама, неизбројеним, неименованим и не-пописаним, доживели смо да нас, жртве геноцида и фашизма, зову фашистима и геноцидним народом. Не би погрешили ако би нас тако звали и жигосали због нашег односа према

Ђурђица Драгаш: Мирисало је Дивосело на јутарњу росу, на јабуке и покошену траву

15. јун 2026.

Силно се намучих пре пар дана покушавајући да, на Гугл мапи, пронађем, бар приближно, место где је некад била наша породична кућа у Дивоселу. Kажем место зато што од куће, после неколико напада хрватске војске почетком 90-их, није остао ни “камен на камену”. Kад у претраживач упишете Дивосело, једино што добијете као резултат је велика зелена пустош. Нема кућа, нема пута, нема ораница… Само зелено “море” које гута све пред собом. Тражила сам, увећавала, покушавала да пронађем неки траг живота према којем би се оријентисала… После много муке, успела сам (бар тако мислим) да некако лоцирам парче зеленог прекривача испод којег би требало да су остаци наше куће. Успут сам

Споменик кога више нема

15. јун 2026.

Централни споменик жртвама комплекса логора смрти НДХ Госпић – Јадовно – Паг, аутора Вање Радауша, подигнут је јула мјесеца 1961. недалеко православног гробља у Госпићу. Уништен је у рату 90-тих. Само мјесто и остатке споменика лоцирала је екипа удружења грађана Јадовно 1941, децембра мјесеца 2021. године. Овај видео запис урађен је маја мјесеца 2023. године. Преносимо дио текста др Косте Поповића, посвећен споменику на Јасиковцу: “Обележавање страдања жртава на Јадовну споjено jе са двадесетом годишњицом устанка и револуциjе у организациjи Савеза бораца НОР и одржана jе 27. јула 1961. у Госпићу. При томе jе доминирала прослава устанка и револуциjе. То jе утицало и на обележавање споменика страдалим жртвама терора и

У Шамцу одржано предавање на тему “Кроз огањ историје – страдање једне породице”

10. јун 2026.

Предавање је било прилика да се кроз аутентично казивање сачува култура сјећања и ода почаст жртвама. Предсједник Удружења “Јадовно 1941” Душан Басташић одржао је у Шамцу предавање о теми “Кроз огањ историје – страдање једне породице” које представља личну и породичну причу о историјском искуству српског народа у Хрватској који је кроз вијекове пролазио кроз велика искушења. Басташић је синоћ кроз потресно свједочанство о судбини своје породице говорио о страдању више генерација – од злочина почињених у Другом свјетском рату, па до рата деведесетих година прошлог вијека. “Предавање је било прилика да се кроз аутентично казивање сачува култура сјећања и ода почаст жртвама”, рекао је Басташић Срни. Он је указао

Оливера Шекуларац: Е мој деда, аој Лико

1. јун 2026.

Опет сузе са прађедовских извора личких, помешане жалоснице и радоснице. То су оне дубоке кад понорнице наше избију, оном бистрином јасноћом.. па те боле вечне старе ране, жедан поред свих извора, срећан јер те дотакну људи.. научила сам од детињства да живим са мојом баком виртуелно, дању у равници – ноћу у Лици. Мени је то нормално, ноћу ме својом причом нашој кући води, ту је кућу купио мој деда када се са њом оженио, била започета, он је завршио.. нисам срела жену мудрију, нити такву која је тако поштивала свога мужа и живог и мртвог.. нема деде а има га увек, нема куће а имали смо је, нема дедовине,

Стари Брод је место на ком се српска крв улива у Дрину

30. мај 2026.

Никада се ниједан Србин не може осећати добро говорећи о злочинима у Старом Броду, али је још горе и теже ћутати. Ћутање нас је коштало заборава преко шест хиљада српских жртава у Милошевићима и Старом Броду. У питању је место где речно дно више није покривено камењем, него Србима. Ово бескрајно модро пространство је једина тачка где Дрина тихо тече да не буди оне које је покрила. Бежећи од загрљаја ножева, људи су скакали у загрљај реке и она их је својом песмом уљуљкала у смрт, тачније у вечни живот. Ово је место величанствене лепоте, али и великог ужаса. Сва ова лепота је морала да гледа шта су локални муслимани

Од Врачара до завичаја – шта сам пронашла чекајући Часни појас Пресвете Богородице

30. мај 2026.

Откад је, пред Спасовдан, стигла вест да ће у Србију, са Свете Горе стићи Часни појас Пресвете Богородице, решила сам да се поклоним овој светињи и целивам је. Стизале су и пре, пред велике празнике, важне реликвије у Београд, али ја никад нисам осетила толику жељу да им се поклоним, да им будем близу. Како су дани одмицали, а редови верника пред Храмом Светог Саве бивали све већи, уздрмала се и моја вера да ћу уопште успети у својој намери. Жеља је и даље била ту, али како ускладити посао и вишесатно чекање, како издржати на сунцу неколико сати у реду који се споро помера… Била сам на корак да

Гордана Достанић: Тамо је душа васкрсла

29. мај 2026.

У земљопису је уписано да Јонско и Јадранско море спајају Отрантска врата. То је истина земљописа. Наша повест и душа народа пишу да плаве гробнице Крфа и Пага спајају Срби који у њима векују уснули. Ево ме на том светом острву. Свето нам дуже од века. Кажу: плава је то гробница. Плава је! Таква је вода која од вајкада купа и глача стене, оне што са свих страна острва лењо у море урањају. И гробница је. Гробница наших исцрпљених, болесних костура у воду плаву спуштених кад су вечним сном успављивани. А име му Видо. Том острву. Као свети Вид, као Видовдан. Не могу Срби без Видова дана, оног што нам