Колумнисти Архиве - Страница 3 од 80 - Јадовно 1941.

КО НАС ЈЕ КЛЕО НИЈЕ ДАНГУБИО

18. септембар 2026.

Србину је гроб светиња и сви се боје да ће им гробове најмилијих неко оскрнавити те су се с тога одлучили да их носе на своју територију. Пише Станојевић Зоран Стојим пред кућом кад наилази Јовановић. Знам га заједно смо били у болници. Дан сунчан има и снијега који се топи. Јовановић је сав мокар и умазан блатом. Приђе ми, каже дај мало воде да се оперем да не идем кући овакав. Па гдје се тако упрља питам. Водим га до пумпе. Идем пријатељу са гробља замолили ме да помогнем при вађењу погинулих бораца. Мука жива друже мој, мука. Боље у рат још годину него ово радити. Сахраниш па опет

Почивај у миру Никола, брате наш јадовнички

17. септембар 2026.

Прошло је шест година како се упокојио Никола Лончина, најстарији члан нашег удружења Јадовно 1941. Рече ми његова супруга да је лежећи у кревету са високом температуром, затражио да му обуче бијелу кошуљу. Недуго након тога је уснуо и убрзо издахнуо. Са нама је био 22. августа 2020 године у манастиру Св. Архиђакона Стефана у Сланицима, на обиљежавању Дана сјећања на Јадовно 1941 – 2020. Мада је био дубоко загазио у 87 годину, није му било тешко да пође са нама и не спава двије ноћи. И тако од 2010. до 2020, једанаест година за редом. Када би нам се обраћао, слушали би га са пажњом. Говорећи јасно и гласно о

Године њихове и моје

16. септембар 2026.

Њихове године теку без њих, а моје са мном. Пише: Цвијета Радић Бројне прођоше. Њихове године одавно теку без њих. Све их је пресекао исти дан. Јованов четврти. Четврти му био од рођења. Нису му се имали кад дани преметнути у године. Као ни Милану. Он једва месец саставио. Први. Од тог дана, четвртог Јовановог и тек навршеног првог месеца Милановог, свима им се броје само године без њих. Сви нанизали једнак број. По томе су вршњаци. Моје године се још броје самном од оне прве кад свет плачом поздравих. Тада су се среле наше године и од тада теку заједно. Загрљене. Спојио их праотац наш коме имена нико не

Оливера Шекуларац: Ко воли истину, све воли

11. септембар 2026.

Мојим прецима је вечност дана. Убили сте њих, убили огњишта, ал’ Васкрс не бива без рана. Дочека ме јутрос дренов цвет, На северу земље лала Оте се суза прађедовска заувек. Зна и она да дрен није само дрво, да дрен није само цвет. Кажи сузо, зашто сама падаш, Ко још плаче на цветање рано? Онај ком је преклан свет, Ко не памти родну кућу, Ни изнад ње птице лет. Не плачем то ја од туге, Мојим прецима је вечност дана. Убили сте њих, убили огњишта, Ал’ васкрс не бива без рана. Када вам понекад страх дође, Коме се помолите Ви, Којима је (одувек) прадедовски занат био србосјек. И не пишем

Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије

6. септембар 2026.

Сви, који нису имали или нису хтјели да слушају бабу и ђеда, завршили су деведесетих као Свети Петар Зимоњић, те 1941 године. Страдали су у логорима, јами Казани и на ко зна колико још стратишта. На крају рата кажу, да је фалило 8 000 душа српских у Сарајеву под комшијском контролом. Ми који смо имали и слушали бабу и ђеда, те знали за судбину митрополита Петра, дигли смо се на оружје и све што смо имали дали смо да створимо ово мало Српске. Нисмо се одрекли Господа, Крсне Славе и писма, а душмани су нас запамтили за сва времена, у оном рату против читавог свијета. Ми смо први звјер ранили

Ђурђица Драгаш: Не питајте колико нас има

6. септембар 2026.

Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. Питате колико нас има…Има нас више него вас!!! Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди. Иза нас осташе пуста села, изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету, ветру што вам милује лице.У свакој смо капи мирисне кише, у пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у

Бојан Вегара: Српско Сарајево је тог љета `95 побједило читав свијет!

1. септембар 2026.

Прву побједу над НАТО-пактом и њиховим авлијанерима забиљежили смо ми Срби из Српског Сарајева љета Господњег 1995 године. Прво су напали муслимани са четри своја корпуса и подржани од стране НАТО ариљерије са Игмана.Имали су на располагању само на вањском прстену око 60 000 војника и унутрашњем прстену више од 70 000. Имали су 43 топа, 406 минобацача и 19 тенкова.Војска Републике Српске имала је 17 500 војника на првој линији фронта, 41 топ, 132 минобацача и 24 тенка.А Сарајево је било кључ рата. Први дан су нам пресјекли пут између Семизовца и Средњег и затворили нас у тотални обруч. А онда смо их потукли, да ће то да памте

Генерал Младић: Живот, рат и наслеђе

1. септембар 2026.

Кад је једном ушао у гусларску песму, постао је легенда, која, ма о каквим забранама да се ради, више никада из песме неће изићи. Легенди ће народ опростити грехе, и хотимичне и нехотимичне. И култ Ратка Младића биваће међу Србима с временом све већи. Немања Девић Кад је једном ушао у гусларску песму, постао је легенда, која, ма о каквим забранама да се ради, више никада из песме неће изићи. Легенди ће народ опростити грехе, и хотимичне и нехотимичне. И култ Ратка Младића биваће међу Србима с временом све већи Када је Ратко Младић дошао на овај свет, водио се светски рат, који му је сам одредио име. Сам је

ТО ЈЕ НАМА ЛИКА

31. август 2026.

Ето, дошла сам ти Лико, дошла на моју дедовину, на моја два рода, два презимена, две крсне славе – Светог Николу и Светог Ђурђа, два имања, два кућишта и два прага у корову. И нико ми се није обрадовао… Нико ме није ни познао… Пише: Гордана Достанић „Дошла сам ти, Лико! Да ли сам домаћин или гост?…“ – говори Оливера своју причу над пријебојском јамом Голубњачом. Мени је после дуго одзвањао у ушима само тај почетак њене приче о Лици: „Дошла сам ти, Лико…! Дошла сам ти, Лико…!“ Онда сам у себи те речи шапатом понављала и питала се зашто их понављам и зашто сам јој дошла. Како много радости,

Ђурђица Драгаш: НЕИЗБРОЈАНИ

29. август 2026.

Много нас је… много више него вас!! Питате колико нас има,тражите нам имена…. Ми смо неизбројани, безимени.Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди.Иза нас осташе пуста села,изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету,у пролећу што нас пробудити неће.У свакој пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у камену што га бацате на нас,у свакој грубој речи,у забораву којим нас убијате поново. Ал’ ми вас пратимо, невидљиви, лагани,

Оливера Шекуларац: Ми, несабрани

26. август 2026.

Kо то пребројава претке јасеновачке, јадовничке, или оне који име по јамама и логорима не добише, оне само Богу знане? Да ли их броје по лобањама, ил’ по душама? Глава мог деде, од 45 година, једва се држала уз тело… Ја је још увек придржавам. Шта се то броји, да л’ сузе, јауци, врисци, уздаси, оченаши или Богу призиви? Јесу ли дечија срца на броју, ил’ очи извађене? Kакви се рачуни своде? Је л’ које је класе земља са највише проливене крви, ил’ небо са толиким душама? Да се можда неко није сетио да израчуна да су нам земља, јаме, реке свете, јер су најдрагоценијим освештане? Да л’ то неко

ЦИПЕЛИЦЕ

25. август 2026.

– О, Мирко, очи моје, потерајде то ја’ње у појату и дођидер баби да се спремимо за пут… Потеци, по’итај, немамо васдуги дан прид собом. Немој да те јопе морам дозивати… – дозивала је Сава свог унука који се играо са јагњетом. Мирко није напунио ни четврту годину. Мати га је, пре осам дана, довела ту код својих док се не рашчисти гужва тамо у њиховој кући, у селу преко поља. Кућа им се за два дана напунила рођацима. Стисли се сви под један кров. Избегли они, ти рођаци, пред ратном несрећом, да склоне главу за прво време док не виде сви заједно како ће ко и где даље живети,

Ђурђица Драгаш: КРВ НА КАМЕНУ

24. август 2026.

Посвеђено свим невиним жртвама усташког логора Слана на острву Пагу. Везаше ми камен око врата.Одвуче ме на дно,плаво и самотно.Нестаде ми даха у грудима,заболи ме со на ранама.Ал’ трајаше кратко.Ослободи ме смрт,бела и свечана. Гледам горе ка пучуни.Гледам крвнике.Крваве им очи, крваве им руке, крваво им море.Ал’ не могу ми више ништа,овде на дну где рибе спавају,овде на дну где сањам злаћану њиву, кућицу белуи руке дечје око врата. Не могу ми ништајер мога тела нема више.Не боле ме крвави табани,ишчупани нокти,раздеране груди. Не боли ме ни душа,и њу је смрт родила поново.Да лута,да гледа,Да памти. И појешће море моје тело,кости ће моје постати песак,ал’ душа ће лутати по камену

Душан Басташић: Јадовно је претеча Јасеновца

21. август 2026.

У време 85-те годишњице затварања озлоглашених логора смрти Јадовно, Госпић и Паг. Потомци жртава до данас нису достојно сахранили своје најмилије. Тог 21. августа 1941. свега око 2.000 преживелих стигло у Јасеновац. Поводом обележавања 85-те годишњице затварања логора смрти Јадовно, Госпић и Паг, председник Удружења Јадовно-Госпић-Паг Душан Басташић каже да је Јадовно било претеча озлоглашеног Јасеновца. Он је додао да потомке жртава радује да се коначно почело указивати на дан кад је затворен комплекс овог логора и кад је свега око 2.000 преживелих стигло 21. августа 1941. преко Јастребарског у Јасеновац. Басташић подсећа да су на железничку станицу Јасеновац стигли у 07.00, где су их личке усташе предале усташама из

Милан Ружић: Ноћас звале су ме јаме

20. август 2026.

Ноћас звале су ме јаме, уста сам им запушио тамјаном и очи ослепео свећама. Сад сви полако, свако у своју јаму. Док је јама, биће и Срба што над њима, то у њима. Јама Капавица (Фото: Слободна Херцеговина) Ноћас звале су ме јаме – црне рупе српске историје. Обилазио сам их лак попут пера којим нису исписана имена свих оних који су у јамама заноћили занавек. У сваку сам главу протурио према онима који су своју у том мраку губили и љубио стене, палио свеће, сузама спирао прашину заборава са њих. Не знам да ли сте икада били близу тих јама, а неко ваш сигурно јесте ако сте српским именом