arrow up
Latinica | Ћирилица
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
ПОМОЗИТЕ НАШ РАД ДОНАЦИЈОМ
Latinica | Ћирилица
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
nikola_krajnovic.jpg

Никола – заувијек беба

12. октобар 2026.

Никола ниjе доживио и прославио своj други рођендан, остао jе беба, дjечак, малишан, у Божjем наручjу за цио живот. Маjка Јелена родила jе Николу негдjе око Никољдана 1939. године у породичноj кући у Читлуку, селу краj Дивосела, котар Госпић. Да ли jе име добио по оцу Николи или по Светом Николи, ниjе ми познато. Маjка му jе умрла десетак дана по породу. Имао jе двиjе стариjе сестре – Наду и Милеву. Након смрти Николине маjке његов отац се оженио – Смиљом. Никола jе као наjмлађе диjете и први рођени мушкарчић након двоjе женске дjеце био мезимац.   Идиличан сеоски живот породице Краjновић и дjетињство малог Николе брутално jе прекинула усташка

Ђурђица Драгаш: Повратак кући

12. октобар 2026.

Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Сама сам…. Слушам птице… Питају ме где сам била до сад… Ћутим… Пружам руке ка небу, чини ми се да додирујем ивице облака.. Осећам њихову паперјасту мрежу под прстима. Смеше ми се, нестални, нежни, далеки.. Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Корачам кроз дивље траве, купине ми се пењу уз ноге… Милујем њихово трње… Неболно је, као да само жели да му будем близу, да осети људску кожу, топлоту, ритам мог срца .. Пита ме где сам била до сад… Плачем.… Чујем чекрк са бунара… Трчим…жељна, срећна, опијена.. Чека ме канта пуна воде… Не размишљам, не питам…пијем, гасим

ВЕЛЕБИТ – СРПСКО СВЕТИЛИШТЕ

10. октобар 2026.

Не кривите Велебит, не зовите га несрећом српском, не зовите га проклетим. Крив је зао човек. „Велебит је једна од оних чудних планина, које и у свом имену и у свом спољњем изгледу носе нешто митског, паганског, нешто свештеног, узвишеног, повезаног са вером и обожавањем великих природних сила, као оне античке, класичне планине, које су проглашене седиштем богова или персонификацију једног од њих, често најјачег, најсилнијег. Импозантан, стамен, видљив са најдаљих страна копна за собом и мора пред собом, он, сав тамно-модар, у својим врховима осветљеним снегом и сунцем, чува још увек трагове нечег девичанског, божанственог, вечног. Он може да буде наш Олимп и Парнас, наша Ида и Кавказ, као

Сама смрт, чин умирања – то ми није било јасно, о томе нисам имао никакве предоџбе

8. октобар 2026.

Навршило се десет година од упокојења Милана Басташића, мог оца, некадашњег једанаестогодишњег дјечака, јасеновачког логораша. ENGLISH VERSION Тим поводом, преносим дио његовог свједочења, објављеног 2010. године у књизи “Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.” чији је аутор. Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, марвеним вагоном из родног Грубишног Поља, превезен је у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели дјечак јасеновачки логораш са Билогоре. Идем у смрт, тога сам свјестан, али тај пут у смрт нема завршног „чина”. А, у ствари, он, тај „чин” – то је смрт. Ујутро устајемо, хладно, све је влажно,

Ђурђица Драгаш: Заувек

6. октобар 2026.

Нека ова песма буде мој једини коментар на ово зло које је дигло своју погану главу! Кад вам дођем једног дана,рашћемо заједно,самоваћемо заједновековаћемо заједно. Рађаћемо се у пролећеи умирати у јесен.Спаваћемо под белином снега иотицати бистрим потоцима.Грејаће нас сунце и палити ватра,походити звери.Копаће земљу над нашим костима. Газиће нас чизме,рушиће камен са узглавља нашег.Почупаће цвет што израсте из дечјих очију.Исећи ће брезе,замутити воду,убијаће нас убијене. Гледаћемо их,неболни и насмејани.И питаћемо….шта је њихова тама према светлости нашој,шта је њихово сада наспрам нашег заувек. Џаба им поган, кама и огањ.Узалуд мржња…Не могу нам раздвојити душе неукаљане,сломити руке поломљене,извадити очи бездане.Љубави нашој не могу ништа! Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

milan_bastasic_tv.jpg

Басташић: Свједочанство дјечака логораша о заточеништву у логору Јасеновац

6. октобар 2026.

Стигао октобар. И мада вријеме лети, он се никада не пришуња, никада ме не изненади. Већ крајем септембра почињу навирати мисли, сјећања на очева свједочења о усташком масакру над Србима Билогоре у то вријеме 1942. године. О чудом избјегнутом стријељању у властитом дворишту. О одвођењу у логоре свих до тада преживјелих. Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, отац је отјеран у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели јасеновачки логораш са Билогоре. Почетком октобра 2016. се упокојио. Како тада тако и данас, узимам у руке његову књигу, окрећем обиљежену страну 139, поглавље „Комшија

Ковић: Српска дјеца су у 20. вијеку затварана у логоре да би се уништио читав народ

5. октобар 2026.

Историчар Милош Ковић изјавио је Срни да су Срби били прве жртве концентрационих логора у Европи и да је српска историја 20. вијека историја логора. Ковић је констатовао да је посебно страшно што су у тим логорима у Првом свјетском рату масовно умирала српска дјеца, док су у Другом свјетском рату у НДХ постојали посебни логори за њих, што говори о намјери да се уништи читав народ. – Није забележен такав случај у историји савременог човечанства јер су концентрациони логори проналазак савремене историје. Деца су масовно затварана у логоре, постојали су логори за децу и у тим логорима она су мучена, убијана или су умирала од болести, глади и изнемоглости

ЗА ПОКРОВ И ТРОЈИЦЕ

27. септембар 2026.

Уместо нас стотину данас сам овде само ја, као неки изабрани представник нас малобројних и читаве војске нерођених и оних бројних што силом посташе бивши пре редовног божијег позива. Пише: Цвијета Радић       Касна, сунчана, јесен и један диван дан у њој. Поље широко, шарено, стиснуто између Динаре и Голије, протегнуто у дужину као да тежи да дохвати бескрај и собом преспоји север и југ. Све боје са сликареве палете утиснуте су у гране дрвећа. Динара као да пламти под црвенилом које разбијају језичци жутих листова. Извирује само голишави Троглав да све надвиси својим голим, каменим стасом. Моја два села су са две стране поља. Једно, као птица крилом, обгрлила

Пашка плава гробница (ВИДЕО)

27. септембар 2026.

Да се стравични злочини из прошлости, од стране Независне Државе Хрватске никада не забораве, потрудили су се још једном чланови Удружења „Јадовно 1941.“ који су поставили Часни крст на рту Слана острво Паг, а након тога, како и доликује  парастосом обиљежили годишњицу овог свирепог чина. Ово је био осми по реду Часни крст, који су поставили чланови Удружења „ Јадовно 1941.“ , а кретали су се  идентичним путем, као  Срби и Јевреји те кобне ноћи између 14. и 15. августа 1941, да би дошли до крајњег одредишта, на свето мјесто гдје је постављен крст. Историја ће опомињати и причати истину, а она свједочи да је ту  убијена најмање 791 особа,

Погледајте: “Крст над јамом” документарни филм

23. септембар 2026.

Филм у коме не може да се ужива, али чија прича може да се преноси са колена на колено, „Крст над јамом“ говори нам управо о насушности незаборава. Дугометражни документарни филм “Крст над јамом” снимљен је у продукцији удружења грађана “Јадовно 1941.” из Бањалуке. Без иједне насилне сцене или фотографије, овај документарац о страдању српског народа са подручја Независне Државе Хрватске током Другог светског рата, пун је емоција. „Овај филм је другачији од оних сличне тематике. 95% материјала снимљено је на терену, на месту страдања. Трагали смо за местом злочина и од 32 регистроване јаме, пронашли смо њих 11, као и две масовне гробнице. Једна, највећа од њих је на

Ђурђица Драгаш: МАЛА ГОСПОЈИНА

23. септембар 2026.

Срећна нам Мала Госпојина! Живи и здрави били и где год да сте, причајте о Дивоселу! Веровања кажу да ће, ако на Малу Госпојину падне киша, зима бити дуга и хладна. Паде јутрос неколико капи кише, тек толико да замирише…потихо и стидно…на јесен. Рачуна ли се тих неколико капи, питам се. Јел’ пала киша и тамо, у завичају? Хоће ли зима бити хладна и снежна као некад?! Хоће ли белина прекрити дивосељачку пустош , хоће ли снег сакрити трагове зла? И да ли је важно уопште каква ће бити зима кад нема ко да зимује на огњиштима? Кад нема димњака, тих веселих знакова да село живи…да у њему има ко

Зорица Ђоковић: Писмо деди

22. септембар 2026.

Тебе су ми узели, те звијери у црним униформама, и ова сјећања која сада измишљам, сјећања која немам. И Господа су тако, деда, убили. И Њега. Пише: Зорица Ђоковић Драги деда, Жалила сам од најранијег дјетињства што те нисам познавала. Отели су те од мене и од живота лажима и преваром, и ниси дочекао да видиш одраслу ни сву своју дјецу, а камоли мене, најмлађу од твоје унучади. Болно је било одрастати без тебе кога једноставно ­ нема. Стање ствари ­тебе нема, немам деду. О теби се не говори, јер тебе су позвали и ти си отишао, невин и наиван, у страдање и смрт. Смрт су донијели фашисти. Усташе. Изворно зло у људском облику, сазнала

У 120 гробница 550.800 мртвих, још неистражено око 70 стратишта

21. септембар 2026.

ДОКУМЕНТ О ЈАСЕНОВЦУ ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ ВЛАДИМИРА ДЕДИЈЕРА Пише: Никола Милованчев У српској православној гимназији „Катарина Кантакузина Бранковић” у Загребу одржан је септембра месеца прошле године, симпозијум посвећен јасеновачким жртвама. Том приликом је, у расправи, споменут број од 700.000 јасеновачких жртава, на шта је реаговао владика г. Јован Ћулибрк изјавом: „Не смијемо се набацивати бројкама јер вријеђају жртве, њихове породице и потомке.”. С обзиром на то да је, пре тога, један од историчара у својем излагању говорио о 100.000 јасеновачких страдалника (проф. И. Голдштајн), јасно је на шта г. Ћулибрк мисли када каже „набацивање жртвама”. Са чуђењем могу да констатујем да се на ове симпозијуме под окриљем наше СПЦ у Загребу

Бојан Вегара: Све их Ратко на чистину истјера

20. септембар 2026.

Сад знамо и да оваквих ко ја има много и да вам више никад и нигдје пардона нећемо дати. Сједим иза куће у свом свијету. Размишљам. Опет ми на памети Ратко. Смијем се сам себи од неке радости. Драго ми што не морам страховат од наших Срба, што књиге пишу и уче дјецу. И што сам од оне генерације, која је стасала уз Раткове војнике. Генерације, која је у кафани након рата држала Раткову слику и салутирала му на сваку љуту, што рану лијечи. Е, та генерација је одгојила стотине њих око себе, који знају за Ратка. Расули нас јесу и гонили, али нас нису побједили. Данас се многи стиде

Немања Девић: Четири услова за пописивање српских жртава геноцида

18. септембар 2026.

Док не обезбедимо све услове, нећемо имати могућност да се оваквом задатку посветимо као једном од примарних за српску историографију. „Јунацима палим за ослобођење и уједињење српства 1912-1919”, пише на спомен- плочи погинулим Шумадинцима, постављеној у манастиру Благовештење рудничко. Споменик су између два светска рата подигле њихове породице и ратни другови. Дирљив је, јер натпис на белом мермеру говори другачије о циљевима борбе тих војника, него што је то прокламовано у одлукама српске владе (Нишка декларација 1914) и чином уједињења 1918. године. У званичној политици јесте се говорило о „ослобођењу и уједињењу”, али без овог, за нове грађане нове државе, незгодног „српства”. Држава заборава Било би занимљиво прикупити већи број

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Дара Бановић

Дара Бановић, из села Велико Паланчиште, општина Приjедор, Република Српска, jе живи

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

ПРЕТРАГА

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

ПРЕТРАГА