Колумнисти Архиве - Страница 2 од 79 - Јадовно 1941.

У рату је непријатељ на правди Бога побио стотине хиљада Срба. Ми смо их мртве у миру убили још једном.

16. јун 2026.

Беседа Матије Бећковића у Београду на премијери филма “Крст над јамом”. У рату је непријатељ на правди Бога побио стотине хиљада Срба. Ми смо их мртве у миру убили још једном. Не зна се чији је злочин већи – оних који су их побили живе или наш који смо их побили мртве. И до дан данас оставили у забетонираним јамама. Мртви умеју да се захвале као нико, али знају и да се љуте. Због греха према својим невиним жртвама, неизбројеним, неименованим и не-пописаним, доживели смо да нас, жртве геноцида и фашизма, зову фашистима и геноцидним народом. Не би погрешили ако би нас тако звали и жигосали због нашег односа према

Ђурђица Драгаш: Мирисало је Дивосело на јутарњу росу, на јабуке и покошену траву

15. јун 2026.

Силно се намучих пре пар дана покушавајући да, на Гугл мапи, пронађем, бар приближно, место где је некад била наша породична кућа у Дивоселу. Kажем место зато што од куће, после неколико напада хрватске војске почетком 90-их, није остао ни “камен на камену”. Kад у претраживач упишете Дивосело, једино што добијете као резултат је велика зелена пустош. Нема кућа, нема пута, нема ораница… Само зелено “море” које гута све пред собом. Тражила сам, увећавала, покушавала да пронађем неки траг живота према којем би се оријентисала… После много муке, успела сам (бар тако мислим) да некако лоцирам парче зеленог прекривача испод којег би требало да су остаци наше куће. Успут сам

Споменик кога више нема

15. јун 2026.

Централни споменик жртвама комплекса логора смрти НДХ Госпић – Јадовно – Паг, аутора Вање Радауша, подигнут је јула мјесеца 1961. недалеко православног гробља у Госпићу. Уништен је у рату 90-тих. Само мјесто и остатке споменика лоцирала је екипа удружења грађана Јадовно 1941, децембра мјесеца 2021. године. Овај видео запис урађен је маја мјесеца 2023. године. Преносимо дио текста др Косте Поповића, посвећен споменику на Јасиковцу: “Обележавање страдања жртава на Јадовну споjено jе са двадесетом годишњицом устанка и револуциjе у организациjи Савеза бораца НОР и одржана jе 27. јула 1961. у Госпићу. При томе jе доминирала прослава устанка и револуциjе. То jе утицало и на обележавање споменика страдалим жртвама терора и

У Шамцу одржано предавање на тему “Кроз огањ историје – страдање једне породице”

10. јун 2026.

Предавање је било прилика да се кроз аутентично казивање сачува култура сјећања и ода почаст жртвама. Предсједник Удружења “Јадовно 1941” Душан Басташић одржао је у Шамцу предавање о теми “Кроз огањ историје – страдање једне породице” које представља личну и породичну причу о историјском искуству српског народа у Хрватској који је кроз вијекове пролазио кроз велика искушења. Басташић је синоћ кроз потресно свједочанство о судбини своје породице говорио о страдању више генерација – од злочина почињених у Другом свјетском рату, па до рата деведесетих година прошлог вијека. “Предавање је било прилика да се кроз аутентично казивање сачува култура сјећања и ода почаст жртвама”, рекао је Басташић Срни. Он је указао

Оливера Шекуларац: Е мој деда, аој Лико

1. јун 2026.

Опет сузе са прађедовских извора личких, помешане жалоснице и радоснице. То су оне дубоке кад понорнице наше избију, оном бистрином јасноћом.. па те боле вечне старе ране, жедан поред свих извора, срећан јер те дотакну људи.. научила сам од детињства да живим са мојом баком виртуелно, дању у равници – ноћу у Лици. Мени је то нормално, ноћу ме својом причом нашој кући води, ту је кућу купио мој деда када се са њом оженио, била започета, он је завршио.. нисам срела жену мудрију, нити такву која је тако поштивала свога мужа и живог и мртвог.. нема деде а има га увек, нема куће а имали смо је, нема дедовине,

Стари Брод је место на ком се српска крв улива у Дрину

30. мај 2026.

Никада се ниједан Србин не може осећати добро говорећи о злочинима у Старом Броду, али је још горе и теже ћутати. Ћутање нас је коштало заборава преко шест хиљада српских жртава у Милошевићима и Старом Броду. У питању је место где речно дно више није покривено камењем, него Србима. Ово бескрајно модро пространство је једина тачка где Дрина тихо тече да не буди оне које је покрила. Бежећи од загрљаја ножева, људи су скакали у загрљај реке и она их је својом песмом уљуљкала у смрт, тачније у вечни живот. Ово је место величанствене лепоте, али и великог ужаса. Сва ова лепота је морала да гледа шта су локални муслимани

Од Врачара до завичаја – шта сам пронашла чекајући Часни појас Пресвете Богородице

30. мај 2026.

Откад је, пред Спасовдан, стигла вест да ће у Србију, са Свете Горе стићи Часни појас Пресвете Богородице, решила сам да се поклоним овој светињи и целивам је. Стизале су и пре, пред велике празнике, важне реликвије у Београд, али ја никад нисам осетила толику жељу да им се поклоним, да им будем близу. Како су дани одмицали, а редови верника пред Храмом Светог Саве бивали све већи, уздрмала се и моја вера да ћу уопште успети у својој намери. Жеља је и даље била ту, али како ускладити посао и вишесатно чекање, како издржати на сунцу неколико сати у реду који се споро помера… Била сам на корак да

Гордана Достанић: Тамо је душа васкрсла

29. мај 2026.

У земљопису је уписано да Јонско и Јадранско море спајају Отрантска врата. То је истина земљописа. Наша повест и душа народа пишу да плаве гробнице Крфа и Пага спајају Срби који у њима векују уснули. Ево ме на том светом острву. Свето нам дуже од века. Кажу: плава је то гробница. Плава је! Таква је вода која од вајкада купа и глача стене, оне што са свих страна острва лењо у море урањају. И гробница је. Гробница наших исцрпљених, болесних костура у воду плаву спуштених кад су вечним сном успављивани. А име му Видо. Том острву. Као свети Вид, као Видовдан. Не могу Срби без Видова дана, оног што нам

Ђурђица Драгаш: Спавај мирно Вукашине… твоје је царство небеско!!!

29. мај 2026.

Разоружао си бездушника речима светачким – Само ти дијете ради свој посао!!! Плаво је небо данас, Вукашине.Сунце милује некошену траву, твоју постељу самртну… Самотна птица пева о теби, о твојим благим очима и жуљевитим рукама сељачким…Пева о твојој души невиној. Не плаче небо за тобом данас као што ни ти ниси плакао пред својим џелатом.Гледао си га очима ископаним, миран и недодирљив. Обрисао си његово окрвављено чело рукама одсеченим. Мислила је звер да ће се нахранити твојим болом, да ће, кидајући твоје тело, умирити своју глад…Надала се да ћеш молити за живот, да ћеш отићи са страхом у очима… Надала се, ал’ узалуд… Осакаћен, растргнут, уморен… гледао си крвника душом

Немања Девић: Неће да може, уколико претендујемо на опстанак као народ и држава

27. мај 2026.

Све се радом да исправити и променити, но мора да се засучу рукави и ради крвнички, без фолирања. Жртве геноцида над српским народом у НДХ у Другом светском рату, јединим истинским геноцидом на Балкану у 20. веку, ми нисмо пописали. Не зато што су нам браниле Швабе, већ зато што ми то нисмо желели. Имали смо преча посла. И данас најгрлатији ср(е)б(р)ољуби ламентирају над кукавним српством угашеним, а да никад нису сели са старцима из свог села па да бар претресу шта им се у родном месту десило. И 44 године после Тита наше владе и ми сами нисмо отворили досијеа и гробнице и ископали жртве комунизма које често оплакујемо

МОМ ДЕДИ НИКОЛИ

27. мај 2026.

Дошла сам ти, Лико, стоjим на дедовини. Препознаjеш ли ме, земљо? Дошла сам ти, Лико, да л’ сам домаћин или гост – ти кажи.. На твоjоj земљи су живели и у твоjоj земљи су сахрањивани сви моjи преци вековима… нису те оставили, а jа стигох после четири децениjе – ко сам, знаш ли… на огњишту мога деде питам се препознаjе ли ме земља и душе моjих наjближих… коме неправду да кажем, са ким бол и радост да поделим… нема одговора на хладном jутру, коме да завапим? Божиjа jе воља, прихватам jе, рањена сам, али сам захвална што сам одавде поникла… Дошла сам ти, Лико, стоjим на дедовини. Препознаjес ли ме, земљо?

Српски Велебит

26. мај 2026.

Покушавам да се сетим када сам први пут чула за Јадовно. Било је то, чини ми се, у годинама касног детињства или раног девојаштва. Пише: Гордана Достанић У нашој кући, тата и његов пријатељ причали су о времену НДХ у Срему, помињали Покретни преки суд и имена побијених комшија, Срба, никоме дужних и низашта кривих. Бар не својом вољом. Онда је мама поменула Јадовно. Она је у свакој прилици све сводила на меру лепоте и туге доживљене у њеној Лици. Тако и тада рече да је на Велебиту био логор у који су одводили Србе. Из њега, тог логора, нико се није враћао. Много људи је на Јадовну побијено. Она

Ђурђица Драгаш: Лика, моја и туђа

26. мај 2026.

Срећна сам, блажена и тужна. Опет на своме, а међ’ туђима. Ту, на корак од себе, а тако далеко. Удишем личко јутро. Мирише познато, сетно, далеко. Мирише на покошену траву, детињство и дедино двориште. Мирише на бунар дивосељачки и поље вребачко. Срећна сам, блажена и тужна. Опет на своме, а међ’ туђима. Ту, на корак од себе, а тако далеко. Слушам птице, немирне од облака што прете кишом. Летимо заједно…. Летимо ка небу… Пржи ме сунце на камену срушене цркве. Мирише тамјан са гаравих зидова. Чује се давно утихло звоно, дечји плач и песма девојака. Чује се живот…величанствен и далек, блистав и згажен. Живот којег нема! Води ме шума велебитска,

Ђурђица Драгаш: Било их је 12!

23. мај 2026.

Отишли су памтећи једино откуцаје мајчиног срца и топлину њеног тела. Журили су да виде свет, да га чврсто обгрле ручицама, да га удахну, да му се осмехну. Желели су да полете ка сунцу и трче шареним ливадама. Сањали су мирис кише, први снег и додир мраза на образима. Питали су се колико је слано море и може ли се прегазити толика вода. Маштали о игри, несташним дечјим увојцима, о љубави и стидљивим погледима испод трепавица. Радовали су се мајчином крилу и очевом снажном длану. Потрчали су ка животу верујући да ће га загрлити, осетити, оживети…. Али… овај свет није био спреман за њих! Отишли су, не угледавши га, без

Ђурђица Драгаш: TРИ КРСТА ПОД ЈАБУКОМ

22. мај 2026.

За све мученике који су се враћали кући и, уместо радости и живота, проналазили гробове и згаришта! Како су настављали животе, само су они знали… Лежим….на земљи смрзнутој. Две зоре дочеках,непомичан,без сузе,без уздаха.Туп као ноћ без месечине. Лежим и Бога призивам.Црн,сам,за земљу крваву прикован. Лежим на згаришту,на темељу и коначишту.Лежим на гробу,без спомена и крста. Затворених очију,мразом окован,сањам…пролеће и песму,косу расплетену,белину недара њених. Сањам колевку,руке дечје,образе румене од ватре са огњишта. Љубим чедо невиђено,нељуљано,неоплакано. Лежим смрзнут,на прагу куће наше.Жив, а мртав. Устаћу….Сутра…Кад срце јадом окаменим. Скупићу им пепео.Три крста крај јабуке подићи.Три свеће запалити.Три живота одживети. Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш