Za pomen žrtvama ili Ognjena Marija 1941. godine

Datum objave: četvrtak, 13 jula, 2017
Objavljeno u Livanjsko polje
Veličina slova: A- A+
Gordana_Dostanic.jpg
Gordana Dostanić

Prolaze decenije i polako odnose svedoke i dokumenta. Neke jame i stratišta su ostala neotvorena, a žrtve bez sveće i opela

Piše: Gordana Dostanić

U leto 1941. godine u kraškim jamama Dinare, Golije, Staretine, Tušnice, Kamešnice, u čelebićkoj školi, livadi Trnovac, šumi Koprivnici, Kupreškim vratima, Borovoj glavi, Zanesovićima, Kožvarici i drugim bezimenim stratištima život je nasilno i na najstrašnije načine oduzet Srbima sa područja Livna zbog njihove nacionalnosti i pravoslavne vere.

Više od 1600 žena, dece, staraca, muškaraca nestalo je u par julskih dana, uoči i na dan Svete Velikomučenice Marine – Ognjene Marije. Otrgnuti od svojih dnevnih poslova, isterani iz svojih domova izdisali su pod nožem krvnika koji nije imao milosti ni za decu, ni za komšiju, ni za trudnu majku, ni za pobratima… A krvnik je imao poznati lik. Slika, reći će neko, viđena širom monstruozne Nezavisne Države Hrvatske koja se plašila svojih građana, čak i dece, pa ih je bez suda i procesa osudila na muke i smrt. Nažalost, ta slika i ram za nju jeste zajednički za mnoga srpska naselja i broje srpske porodice u NDH. Država je svoje građane, Srbe, stavila van zakona, a rimokatolički sveštenici su ubistvo Srbina proglasili činom bez greha i zločince unapred amnestirali od greha. Pod krovom hrišćanskog hrama, na crkvenoj misi, otvoreno su pozivali vernike na pokolj komšija i pretili onima koji pokažu samilost prema Srbima. Ujedinjeni sa ustaškim vođama i starešinama sela sačinili su precizne spiskove Srba i njihovih kuća, njiva, šuma, katuna, stoke… pa zločin podsticali i obećanjem adekvatne nagrade u srpskoj imovini svake vrste. I to je slika u ramu NDH.

Da je bilo sistema u ubijanju, dokazuje činjenica da su najpre privođeni i ubijani sveštenici, ugledni lekari, advokati, trgovci da svojim autoritetom ne povedu sunarodnike u otpor strašnom teroru i presudi.

Porodice prvih pobijenih livanjskih Srba iz grada naterane su da se sele za Srbiju. Autobusom, uz pratnju ustaša. Nisu stigli dalje od kupreške šume Koprivnica. Tu su ih ustaše pobile. Nisu hteli metkom i bez iživljavanja, nego tako da bolom izbezumljena majka gleda kako joj kolju dete, a onda glavu prvenca dočeka na krilo. Baš takvu strahotu je doživela Angelina Pucarić. Koprivnica im je još uvek zajednička grobnica.

U livanjskom kraju, na Ognjenu Mariju prve ratne godine, mnogim Srbima nije bio namenjen ni metak, čak ne ni budak, pa ni nož. Osuđeni su da živi skapavaju u bezdankama glatkih zidova, bez izgleda da se po njima uspnu više desetina metara i tako spasu. U samo jednu jamu, Ravni dolac, iznad livanjskog sela Gornji Rujani, za samo nekoliko sati ubačeno je 218 žena i dece. Neke mlade, tek udate, sa prvim čedom pod srcem, neke još devojčice i devojke, neke već majke, neke starice. Deca sva mlađa od 13 godina. Ona sasvim mala držala su majku oko vrata, a stariji dečaci su se među ženama i mlađom decom ponašali kao kuražni muškarci… Neki su izdahnuli u padu, neki udarom u stenu, neki od gelera kasnije ubačenih bombi, ali mnogi su u jami bili živi. Umirali su danima od gladi, žeđi, rana… među leševima rođaka i komšija, napadnuti crvima… Svojom duhovnom i fizičkom snagom, verom i Božjom voljom preživelo je dugih 45 dana 13 žena i jedan mladić. Izvadili su ih iz jame kao žive kosture. Od njih 13 jedna je u jami rodila mrtvo dete, a dve su po izlasku iz jame rodile zdravu decu.

Škola u selu Čelebić te Ognjene Marije zacrvenila se od krvi srpskih žena i dece. Crvenila se i od stida jer je gutala stotine života srpske nejači. A posle rata u njenim klupama zajedno su sedela deca dželata i deca ono malo slučajno preživelih Srba. Nigde nije bilo spomen table, nigde oznake o tome šta se u školi dogodilo. Tela poklanih komšije Hrvati su, uz pesmu i veselje, prevezli i potrpali na Barjaku. U rupe od šljunka. Tamo su i danas. Ovaj strašni čin kasnije su opisali malobrojni koji su iz nekog skrovišta gledali divljačku zanesenost i radost komšija. O strašnom činu pred školom svedočio je i plast od ženskih pletenica i debeli sloj usirene krvi.

Odrasli muškarci, većinom iz Čelebića, vezani žicom i kanapom povedeni su na jamu Bikušu. Nekoliko njih je, putem do jame, pokidalo vezove i pobeglo u šumu, a neki su u padu u jamu pali na izbočinu, „policu“, i tokom noći izašli iz jame. Tela 46 muškaraca i danas je u ledenom mraku Bikuše.

Ledina kod sela Prolog pedeset godina je pokrivala tela skoro 500 odraslih muškaraca. Pokupljeni po livanjskim selima Srbi su tri dana ubijani kod Prologa, a njihova tela bacana u rupe koje su još od pre rata trebale da posluže železnici. Onda su zaliveni krečom i prekriveni tankim slojem zemlje. Tim pokrovom zatrpavani su i mrtvi i živi. Umirali su u mukama. Zemlji je trebalo nekoliko dana da se umiri. Disala je dok je disao poslednji od njih. Ilija Radeta, koji je preživeo taj pakao, posle rata je čekao poziv da svedoči i da dželati budu kažnjeni. Ali nije dočekao dozvolu da kaže istinu. Ni nova država nije volela svedoke srpskog stradanja i ustaškog monstruoznog zločina, pa mu zabranila da govori o onome što je svim svojim čulima doživeo. Doživljeno je trebalo skriti, kad se već nije moglo izbrisati.

Selo Golinjevo u jednom danu je ogoljeno od Srba. Pobijeni su svi. Nema ih ni danas.

Teško je pobrojati sva sela, sva stratišta, sva imena. Samo dece mlađe od 15 godina u ta dva krvava livanjska dana pobijeno je više od šest stotina.

Volja za životom, prkos nesreći, osveta novim rađanjem bila je vodilja i snaga čudom preživelim Srbima. Sudbini su prkosili novim porodom dajući imena onih za koje nije bilo milosti dželata.

Nakon rata preživele su umirivali spomenicima na većim stratištima nevinih srpskih civila. Podigla ih je boračka organizacija „žrtvama fašizma“, sa obaveznom petokrakom i natpisom „Stradali od fašističkog okupatora“ ili kakvom sličnom bezličnom rečenicom. A niko od stradalih nije bio ni borac, ni proleter, ni komunista… Ni dželat nije bio bezimeni fašizam. Dželat je imao poznato i lice i ime. Džaba. Malo je krvnika suđeno, još manje osuđeno.

Zapisi koji postoje o zločinima na livanjskom područiju nisu nastali pod sigurnom rukom državnih ustanova. I ne samo da nije sakupljano, zapisivano, arhivirano, dokumentovano, suđeno… o tome se nije ni govorilo da se ne bi narušio sklad zajedničkog življenja u zajedničkoj državi. Trebalo je ćutati o brojnim silom prekinutim životima, pretežno nejači koja je mučena i na najzverskiji način pobijena na livanjskim gubilištima. Ubijena su i tek rođena deca, nekrštena. Neki rodovi su potpuno zatrveni, u nekim selima od tog dana više nema ni jedne srpske porodice.

Neke pojedince iz srpskog naroda nisu uspeli uplašiti i prevariti. Nisu se mirili sa tim da zločin treba zaboraviti za bilo koji „viši cilj“. Uporno su istraživali, skupljali ispovesti, dokumenta, zapisivali događaje, popisivali stratišta i pravili spiskove žrtava po imenima, godištima, stratištima. Hvala im na tome. A spisak stradalih Srba nije potpun i nije konačan, niti će ikada biti.

Prva ekshumacija žrtava na tom područiju bila je već 1947. godine kada su tela četrdesetdevet žena i dece pobijenih na livadi Trnovac preneta na lištansko pravoslavno groblje. Tačno na dvadesetu godišnjicu od pokolja iz jame Samogred ekshumirano je 28 tela muškaraca. No, najveća ekshumacija izvršena je na pragu novog rata, 1991. godine. Tog leta su iz kraških jama okolnih planina i sa prološkog stratišta ekshumirani posmrtni ostaci Srba pobijenih 50 godina ranije. Sahranjeni su u spomen-kosturnicu Svete Velikomučenice Marine, u porti srpske pravoslavne crkve u Livnu. Već naredne godine spomenike je oskrnavila povampirena ustašija. Spomen-kosturnicu su minirali, a lobanje srpske dece, pohranjene u toj kosturnici, stavili na karoseriju automobila i tako se, ponosni, obuzeti bezumnim zadovoljstvom, vozili Livnom i okolinom.

Prolaze decenije i polako odnose svedoke i dokumenta. Neke jame i stratišta su ostala neotvorena, a žrtve bez sveće i opela.

Ćutanje, vreme je pokazalo, nije urodilo slogom i ljubalju. Paučinasta zabluda bratstva-jedinstva nestala je, kao i zajednička država, u krvi do kolena. U ratu ’90-tih Srbima se ponovilo stradanje. Nisu opstali ni spomenici. I takvi nemušti bili su smetnja. Srbi su noću, tajno od novih vlasti, izlazili iz Livna. Oni koji se nisu sklonili pohapšeni su i zatvoreni u inprovizovane logore za Srbe. Neki su pobijeni. Tako je u ratu, koji neki nazivaju „domovinskim“, livanjski kraj oslobođen od svojih građana, Srba, koji su se tu vekovima rađali i umirali. To je danas razlog za slavlje. Istrebiti komšije, ima li lepšeg i većeg razloga za sreću i napredak?

Srbi sa područja od Kupresa do Grahova rasejani su širom sveta. Na rodnim ognjištima ostalo ih je tek neka stotina. Uglavnom starijih. Ostaci srpske sakralne baštine obnavljaju se sporadično, sporo i dugo pod rukom siromašnih parohija i tankih donacija vernika. Traži se način kako da uz pognutu glavu srpskih institucija, opstane trajno sećanje naših potomaka na stradanje nevinih i „krivicu“ zbog koje su morali silom nestati.

U knjizi Buda Simonovća, Ognjena Marija livanjska, opisan je ovaj zličinu bez kazne sa poimeničnim popisom žrtava. Ko je jednom uzme u ruke, vraća joj se da ga ispovesti naših stradalnika podsete na oprez, ali i da udahnu silinu snage kojom je čovek (i narod) u stanju da se bori za ono najvažnije, od Boga dato: svoje ime, veru i opstanak. Zato se čita polako, sa dubokom emocijom i razmišljanjem o celini istorijskog okvira u kome se dogodio zločin, o razmerama ljudske bestijalnosti, o mržnji, o životu, o čoveku.

 

Vezane vijesti:

U BEOGRADU U SUBOTU PARASTOS LIVANjSKIM SRPSKIM ŽRTVAMA

Gordana Dostanić: Plansko uništenje srpskog naroda na području Livanjskog polja

Budo Simonović: Ognjena Marija Livanjska (VIDEO)

Deca Ognjene Marije Livanjske

BANjALUČKA PROMOCIJA PETOG IZDANjA KNjIGE OGNjENA MARIJA LIVANjSKA

Prvi parastos stradalima na spomen-groblju u Čelebiću!

Livanjsko polje – Jadovno 1941.

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top