Немања Девић: Беседа уз Шаранову јаму

Поводом обележавања Дана сећања на Јадовно 1941 – 2026. окупљеним ходочасницима уз Шаранову јаму на Велебиту, беседио је историчар др Немања Девић научни сарадник на Институту за савремену историју у Београду.

Часни оци, драга браћо и сестре,

Опростите мени недостојноме, што узимам реч на овом светом месту.

Свето место, то за нас овде окупљене није тек фраза, која се изговара у пригодном тренутку. Нити је за нас 85-годишњица страдања ни по чему значајнија, од 83-годишњице или 86-годишњице. Овде је време за нас одавно стало. Овде престају да важе овоземаљска мерила, и немогуће је на свет гледати са својих пет чула.

Кад бисмо могли да видимо само делић ондашњег покоља, из 1941. године, наше би очи данас крвариле. Кад бисмо могли да чујемо само секунд ондашњег вриска, наше би уши оглувеле. Не бисмо могли да поднесемо ни делић тешкоће наших мученика, о којима нам је данас тешко и да читамо или да издвојимо који минут пажње.

Када би дуже гледали у јаму, почела би и јама да гледа у нас. А када нама овлада тама из јаме, можемо да почнемо да на своју историју, и на своју садашњост, гледамо са тамом.

Напротив, ми на тлу најстрадалније од свих страдалних српских епархија у Другом светском рату стојимо, како је некад говорио Ћаћа од Крајине, без мржње, у миру са собом и другима, али знајући ко смо. Одевени у бело, са поруком која не би требало да вређа човека ма с којег дела земљиног шара да долази: ми памтимо и тражимо истину.

После 1941. и после 1995. и свега што нас је задесило, у нашој души нема мржње. Али памтимо Јадовно, као што памтимо и Јасеновац, и Гаравице, и Корита, и Стари Брод, и Ливно, и Пребиловце. Можда је у имену Јадовна и понајбоље описана основа тог осећања: јад. Јаде су нам начиниле усташе у Независној Држави Хрватској 1941-1945, да ни после 80 година не можемо да преживимо трауму, попишемо имена, пребројимо мртве, нити да ожалимо жртве што падоше по Срему и Славонији, по Кордуну и Банији, по Лици и Далмацији, по Босни и Херцеговини.

Јаде какве историја не памти. Веле некад: како то одоше мушки у шуму, а нејач оставише усташама на иживљавање. Јер никад пре у историји, ма колико се овим крајинама власти смењивале, ниједна власт и ниједан ћесар не ударише на жене и децу. Веле некад: како Срби одоше ћутке у јаму, као јагањци на клање. Јер никад пре у историји, једна држава на овом камену није стала иза пројекта уништења целог једног народа.

Не због фашизма и антифашизма, него због његове вере и крсне славе.

У исто време док патимо, ми се и дивимо нашим прецима који нису одустали од живота, и од добра. Живети живот и чинити добро, то је била њихова највећа освета!

Погледајте животни пут Марка Бошковића из Рујана крај Ливна. То је живот Праведног Јова, не из библијских времена, него такорећи нашег савременика. Имао је 53 године када су му усташе убиле и жену и осморо деце. И исто толико када се у његовој малој каменој кући испод Динаре поново чуо дечији плач. Са млађом удовицом којој је исто тако све побијено, добио је прво дете. Па друго. Па треће. Па четврто, пето и шесто. И на крају рата 1945.

Марко није био само жртва, већ и победник. И тако нам је послао јединствену поруку, путоказ и за наше дане. Пркосећи свим природним законима и ограничењима. Ено му и унука, свештеника у епархији Сремској Српске православне цркве. Ено српског етоса, и српског завета, живог ланца између дедова и унука! Где ја стадох, ти продужи, што не могох, ти ћеш моћи!

Пред таквим примерима, ми се данас питамо какав то живот живимо и јесмо ли својих предака бар имало достојни. Усудићу се да кажем, браћо и сестре, јесмо, достојни смо, али само ако их чувамо у својим срцима и ако се водимо њиховим примером.

Када се са сопственом историјом помиримо, за нас Паг више неће бити тек место за разоноду и уживање, већ још једна плава гробница српског народа, налик на ону из Вида, пред којом треба да зауставимо галије царске.

За нас Смиљан неће бити туђ ни далек, већ једнако наш, надахњујући као Даљ и Идвор. Кад се обожимо и сложимо, за нас место пред којим стојимо неће бити тек понор, него светилиште пред којим меримо речи, носимо се смерно и одевамо се свечано као и за сваку другу литургију.

Шаранова јама и друге јаме на Јадовну и по Велебиту, постају не само костурнице (а епска песма нас учи да и костурнице и порази могу да буду славни), него и наши олтари. Једна литургија служи се горе, сада се свршила. Али овде и постављамо питање шта је то горе, а шта доле. Јер оно што нам се чини да је доле, можда је и предворје нечег трајнијег и много већег. Великог српског храма, разореног у лето 1941. године.

Можда је мрачни и дубоки тунел јаме само пут који нас води изван нашег разума, у заједницу светих. У том храму и тој јами вечно началствују на Светој литургији свете владике Петар Зимоњић и Сава Трлајић, а служе нови сведоци васкрслог Христа, свештеномученици Горњокарловачки. Ђуро, Јаша, Доситеј, Милан, Илија, Петар и Богољуб Плашчански, Станислав Личко-јесенички, Методије и Теофан Гомирски, Илија Муњавски, Стеван Огулински, Вујадин Дебело-Брдски, Димитрије Широко-Кулски, Милојко Почитељски, Петар Бунићки, Матија Смиљански, Манојло Врелски. Владимир Српско-Моравички, који је певао и док су га усташе мучиле, овде веселим гласом кличе васкрслом Христу.

И Спасо Доњолапачки, опет загрљен са својом мученицом попадијом и синчићем и другим тек на свет дошлим чедом! Одговара им 40.000 јадовничких мученика; цео један овећи балкански град, попакован у 1.000 возова, а у сваком по 40 мученика! Вечно горе свеће и не гаси се кандило, а хор су им наша никад одрасла деца, невине и чисте душе закланих Српчића! И сви певају: Христос воскресе из мртвих, смрћу смрт победи и онима у гробовима живот дарова!!

Опростите часни оци и драга браћо и сестре, али ја не умем да их видим другим очима. Није могла једна историја да се заврши у Глини или у Машвинском колу: она је морала да има свој продужетак. Ми не прихватамо да су зло и тама победили, него да, како нам је говорио Свети Николај Лелићки, у сваком сусрету курјака и јагњета јагње страда – али да је, тајном која је нама несхватљива, на земљи увек много више јагањаца но вукова.

Као што свим срцем верујем да је Христос васкрсао, тако верујем да му уз престо седе и наши свети новомученици. А то ће онда значити да је и ово страшно место, и његово још страшније дно, ближе Христовом престолу. За таквим местом, опростите, ја немам суза и немам шкргута зубима.

У таквом месту, и ја бих запевао, да ме чују наши свети преци, и из радости и из ината, исто као Марко Бошковић. И оно би ме, и оно ме је, још кад сам га први пут походио, натерало да одавде понесем један камичак и да га уградим у темеље своје још несаграђене куће. Да у нама клија и зрно Јадовна и незаборава.

А сад знам, овде ћу једног дана довести и свог сина, док га будем учио шта је Небеска отаџбина. Да му кажем да је у јуну најважније да се нађе на Косову, а одмах потом и на Јадовну. Да му покажем наше Зидове плача, али и да га научим да ће једном на месту страдања поново нићи давно разорен Храм. Онда кад се, сложени, обожени и умножени, удостојимо да се нађемо под његовим сводовима.

Амин, Боже дај!!

---

Приредила редакција портала Јадовно 1941.

---

Везани прилози: