Nemanja Dević: Beseda uz Šaranovu jamu

Povodom obeležavanja Dana sećanja na Jadovno 1941 – 2026. okupljenim hodočasnicima uz Šaranovu jamu na Velebitu, besedio je istoričar dr Nemanja Dević naučni saradnik na Institutu za savremenu istoriju u Beogradu.

Časni oci, draga braćo i sestre,

Oprostite meni nedostojnome, što uzimam reč na ovom svetom mestu.

Sveto mesto, to za nas ovde okupljene nije tek fraza, koja se izgovara u prigodnom trenutku. Niti je za nas 85-godišnjica stradanja ni po čemu značajnija, od 83-godišnjice ili 86-godišnjice. Ovde je vreme za nas odavno stalo. Ovde prestaju da važe ovozemaljska merila, i nemoguće je na svet gledati sa svojih pet čula.

Kad bismo mogli da vidimo samo delić ondašnjeg pokolja, iz 1941. godine, naše bi oči danas krvarile. Kad bismo mogli da čujemo samo sekund ondašnjeg vriska, naše bi uši ogluvele. Ne bismo mogli da podnesemo ni delić teškoće naših mučenika, o kojima nam je danas teško i da čitamo ili da izdvojimo koji minut pažnje.

Kada bi duže gledali u jamu, počela bi i jama da gleda u nas. A kada nama ovlada tama iz jame, možemo da počnemo da na svoju istoriju, i na svoju sadašnjost, gledamo sa tamom.

Naprotiv, mi na tlu najstradalnije od svih stradalnih srpskih eparhija u Drugom svetskom ratu stojimo, kako je nekad govorio Ćaća od Krajine, bez mržnje, u miru sa sobom i drugima, ali znajući ko smo. Odeveni u belo, sa porukom koja ne bi trebalo da vređa čoveka ma s kojeg dela zemljinog šara da dolazi: mi pamtimo i tražimo istinu.

Posle 1941. i posle 1995. i svega što nas je zadesilo, u našoj duši nema mržnje. Ali pamtimo Jadovno, kao što pamtimo i Jasenovac, i Garavice, i Korita, i Stari Brod, i Livno, i Prebilovce. Možda je u imenu Jadovna i ponajbolje opisana osnova tog osećanja: jad. Jade su nam načinile ustaše u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj 1941-1945, da ni posle 80 godina ne možemo da preživimo traumu, popišemo imena, prebrojimo mrtve, niti da ožalimo žrtve što padoše po Sremu i Slavoniji, po Kordunu i Baniji, po Lici i Dalmaciji, po Bosni i Hercegovini.

Jade kakve istorija ne pamti. Vele nekad: kako to odoše muški u šumu, a nejač ostaviše ustašama na iživljavanje. Jer nikad pre u istoriji, ma koliko se ovim krajinama vlasti smenjivale, nijedna vlast i nijedan ćesar ne udariše na žene i decu. Vele nekad: kako Srbi odoše ćutke u jamu, kao jaganjci na klanje. Jer nikad pre u istoriji, jedna država na ovom kamenu nije stala iza projekta uništenja celog jednog naroda.

Ne zbog fašizma i antifašizma, nego zbog njegove vere i krsne slave.

U isto vreme dok patimo, mi se i divimo našim precima koji nisu odustali od života, i od dobra. Жiveti život i činiti dobro, to je bila njihova najveća osveta!

Pogledajte životni put Marka Boškovića iz Rujana kraj Livna. To je život Pravednog Jova, ne iz biblijskih vremena, nego takoreći našeg savremenika. Imao je 53 godine kada su mu ustaše ubile i ženu i osmoro dece. I isto toliko kada se u njegovoj maloj kamenoj kući ispod Dinare ponovo čuo dečiji plač. Sa mlađom udovicom kojoj je isto tako sve pobijeno, dobio je prvo dete. Pa drugo. Pa treće. Pa četvrto, peto i šesto. I na kraju rata 1945.

Marko nije bio samo žrtva, već i pobednik. I tako nam je poslao jedinstvenu poruku, putokaz i za naše dane. Prkoseći svim prirodnim zakonima i ograničenjima. Eno mu i unuka, sveštenika u eparhiji Sremskoj Srpske pravoslavne crkve. Eno srpskog etosa, i srpskog zaveta, živog lanca između dedova i unuka! Gde ja stadoh, ti produži, što ne mogoh, ti ćeš moći!

Pred takvim primerima, mi se danas pitamo kakav to život živimo i jesmo li svojih predaka bar imalo dostojni. Usudiću se da kažem, braćo i sestre, jesmo, dostojni smo, ali samo ako ih čuvamo u svojim srcima i ako se vodimo njihovim primerom.

Kada se sa sopstvenom istorijom pomirimo, za nas Pag više neće biti tek mesto za razonodu i uživanje, već još jedna plava grobnica srpskog naroda, nalik na onu iz Vida, pred kojom treba da zaustavimo galije carske.

Za nas Smiljan neće biti tuđ ni dalek, već jednako naš, nadahnjujući kao Dalj i Idvor. Kad se obožimo i složimo, za nas mesto pred kojim stojimo neće biti tek ponor, nego svetilište pred kojim merimo reči, nosimo se smerno i odevamo se svečano kao i za svaku drugu liturgiju.

Šaranova jama i druge jame na Jadovnu i po Velebitu, postaju ne samo kosturnice (a epska pesma nas uči da i kosturnice i porazi mogu da budu slavni), nego i naši oltari. Jedna liturgija služi se gore, sada se svršila. Ali ovde i postavljamo pitanje šta je to gore, a šta dole. Jer ono što nam se čini da je dole, možda je i predvorje nečeg trajnijeg i mnogo većeg. Velikog srpskog hrama, razorenog u leto 1941. godine.

Možda je mračni i duboki tunel jame samo put koji nas vodi izvan našeg razuma, u zajednicu svetih. U tom hramu i toj jami večno načalstvuju na Svetoj liturgiji svete vladike Petar Zimonjić i Sava Trlajić, a služe novi svedoci vaskrslog Hrista, sveštenomučenici Gornjokarlovački. Đuro, Jaša, Dositej, Milan, Ilija, Petar i Bogoljub Plaščanski, Stanislav Ličko-jesenički, Metodije i Teofan Gomirski, Ilija Munjavski, Stevan Ogulinski, Vujadin Debelo-Brdski, Dimitrije Široko-Kulski, Milojko Počiteljski, Petar Bunićki, Matija Smiljanski, Manojlo Vrelski. Vladimir Srpsko-Moravički, koji je pevao i dok su ga ustaše mučile, ovde veselim glasom kliče vaskrslom Hristu.

I Spaso Donjolapački, opet zagrljen sa svojom mučenicom popadijom i sinčićem i drugim tek na svet došlim čedom! Odgovara im 40.000 jadovničkih mučenika; ceo jedan oveći balkanski grad, popakovan u 1.000 vozova, a u svakom po 40 mučenika! Večno gore sveće i ne gasi se kandilo, a hor su im naša nikad odrasla deca, nevine i čiste duše zaklanih Srpčića! I svi pevaju: Hristos voskrese iz mrtvih, smrću smrt pobedi i onima u grobovima život darova!!

Oprostite časni oci i draga braćo i sestre, ali ja ne umem da ih vidim drugim očima. Nije mogla jedna istorija da se završi u Glini ili u Mašvinskom kolu: ona je morala da ima svoj produžetak. Mi ne prihvatamo da su zlo i tama pobedili, nego da, kako nam je govorio Sveti Nikolaj Lelićki, u svakom susretu kurjaka i jagnjeta jagnje strada – ali da je, tajnom koja je nama neshvatljiva, na zemlji uvek mnogo više jaganjaca no vukova.

Kao što svim srcem verujem da je Hristos vaskrsao, tako verujem da mu uz presto sede i naši sveti novomučenici. A to će onda značiti da je i ovo strašno mesto, i njegovo još strašnije dno, bliže Hristovom prestolu. Za takvim mestom, oprostite, ja nemam suza i nemam škrguta zubima.

U takvom mestu, i ja bih zapevao, da me čuju naši sveti preci, i iz radosti i iz inata, isto kao Marko Bošković. I ono bi me, i ono me je, još kad sam ga prvi put pohodio, nateralo da odavde ponesem jedan kamičak i da ga ugradim u temelje svoje još nesagrađene kuće. Da u nama klija i zrno Jadovna i nezaborava.

A sad znam, ovde ću jednog dana dovesti i svog sina, dok ga budem učio šta je Nebeska otadžbina. Da mu kažem da je u junu najvažnije da se nađe na Kosovu, a odmah potom i na Jadovnu. Da mu pokažem naše Zidove plača, ali i da ga naučim da će jednom na mestu stradanja ponovo nići davno razoren Hram. Onda kad se, složeni, oboženi i umnoženi, udostojimo da se nađemo pod njegovim svodovima.

Amin, Bože daj!!

---

Priredila redakcija portala Jadovno 1941.

---

Vezani prilozi: