Колумнисти Архиве - Страница 15 од 79 - Јадовно 1941.

„Јер … ми смо иста крв“, песнички првенац Ђурђице Драгаш представљен у РТС Клубу

6. јул 2024.

У Клубу РТС-а представљена је збирка поезије „Јер…ми смо иста крв” Ђурђице Драгаш Вуковљак. Реч је о првој песничкој збирци коју чине стихови пуни сете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и песме су објављивани на сајтовима „Јадовно 1941“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка песама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији, књижевном изразу и инспирацији за ову збирку говорили су Миле Рајчевић, професор и некадашњи директор ОШ у Госпићу, Момчило Мирић, председник удружења „Јадовно“ и Ана Томашевић, новинарка и уредница Радио Београда.

Ђурђица Драгаш: „Јер… ми смо иста крв!“

2. јул 2024.

Да се не заборави, да се памти, јер народ без прошлости нема будућност. Након премијерне промоције збирке песама, под називом „Јер… ми смо иста крв!“ ,ауторке Ђурђице Драгаш-Вуковљак и књижевне вечери у Пригревици, 19. јуна ове године, промоција ће бити одржана и у Београду. Сутра, 03. јула 2024. у 18 часова, у КЛУБУ РТС-а (зграда Радио Београда, улаз из Светогорске). Уочи београдске промоције, ауторка нас подсећа на велика стратишта Срба на простору НДХ, за време Другог светског рата и за време рата од 1991. до 1995. године. Њене песме су пуне сете, туге и посвете прецима и свим невиним жртвама. Како сама каже, те душе „пишу“ њене песме, а она

Тројице у Врбици

23. јун 2024.

Од тог огњеног, крвавог лета нема ко да ме дочека радошћу, загрљајем и сјајем ока испод мараме. Пиш: Цвијета Радић Да није било оне огњене среде, оне давне, крваве године, за Тројице би се и моји окупили на оној страни поља која се завлачи под листопаде Голије. Дошли би Владини унуци, Рајкови, Драгињини, Марини, Милојкови… Можда би нас Јово чекао на прагу, ослоњен на штап, шкиљећег, старачког погледа упртог у мутну даљину из које долази звук наших аутомобила. И, како је ред и обичај, гоњени чежњом сродничком, љубили би се и грлили са танком влагом у очима и устрепталим срцем. Утркивали би се ко ће пре доћи до речи, постављали

Одржана прва промоција књиге, првенца Ђурђице Драгаш „Јер… ми смо иста крв!“

21. јун 2024.

Да се не заборави, да се памти, јер народ без прошлости нема будућност. У Спомен Библиотеци у Пригревици, у среду 19. јуна, одржано је књижевно вече и промоција збирке песама, под називом „Јер… ми смо иста крв!“ ,ауторке Ђурђице Драгаш-Вуковљак. Простор библиотеке предвиђен за промоцију, био је препун, како гостију са стране, тако и самих Пригревчана. Ауторка је присутне подсетила на велика стратишта Срба на простору НДХ, за време Другог светског рата и за време рата од 1991. до 1995. године. Њене песме су пуне сете, туге и посвете прецима и свим невиним жртвама. Како сама каже, те душе „пишу“ њене песме, а она их само бележи. Програм су обогатиле

Душан Басташић за “Глас”: Младе не учимо довољно о нашем страдању

20. јун 2024.

Ако је историја учитељица живота, онда је потребно да нашим младим генерацијама откријемо и саопштимо истину шта се тамо десило прије 80 година и то на начин адекватан њиховом узрасту. Важно је да то уђе у уџбенике јер то сматрам једним национално одговорним. Зашто се неодговорно односимо према мјестима страдања наших предака у Другом свјетском рату, али и на питања зашто тих ужасних догађаја нема више у јавном простору и уџбеницима, нити зашто не постоји ниједан дипломски рад на ту тему, тешко је одговорити, рекао је предсједник Удружења “Јадовно 1941.” Душан Басташић. Он је у интервјуу “Гласу” навео и да младим генерацијама треба да откријемо и саопштимо истину шта се

НА ВЕЛЕБИТУ ПАРАСТОС ЈАДОВНИЧКИМ ЖРТВАМА 29.ЈУНА

17. јун 2024.

Његовање културе сјећања и памћења је не само један национално одговоран, већ и дубоко морални и људски однос према невино пострадалим прецима, али и одговоран однос према још нерођеним потомцима. Код Шаранове јаме на Велебиту у суботу, 29. јуна биће служен парастос јадовничким жртвама поводом обиљежавања Дана сјећања на Јадовно 1941. године када је у том комплексу логора за вријеме Независне Државе Хрватске /НДХ/ на најсвирепији начин убијено више од 40.000 углавном Срба и Јевреја. Предсједник Удружења “Јадовно 1941” Душан Басташић рекао је Срни да је његовање културе сјећања и памћења не само један национално одговоран, већ и дубоко морални и људски однос према невино пострадалим прецима, али и одговоран

Уз Светог Вукашина по Лици и Велебиту

2. јун 2024.

Циљ једне у низу Јадовничких експедиција, био је лоцирање и обележавање три места страдања Срба у ери Покоља у Другом светском рату, три оскрнављена или потпуно срушена споменика, два у Госпићу и околини и један у близини Грачаца. Пише: Ђурђица Драгаш И прође мај… Још један мај у којем преко ноћи отопли, озелени, замирише! И могла бих да додам- један обичан мај – да није било путовања, такорећи ходочашћа, на које сам кренула с мојом браћом, Јадовничанима. На дуго и пажљиво планирани пут у Лику, кренули смо 13. маја 2022. године, Ненад и Душан из Бања Луке а Момчило и ја из Београда. Циљ су нам била три места страдања

Никола Милованчев: „Нaшe jeдинo спасeњe Србиja“ или Кoмe je трeбaлa Jугoслaвијa 1918.

30. мај 2024.

Када се чита после 100 година, овај чланак из словеначке католичке Страже из 1919. делује и јако искрено, и луцидно. У вези са телевизијском серијом „Александар од Југославије“, треба указати на стварно политичко стање на југословенским просторима у време краја Првог светског рата, новембра 1918. У жељи да, посебно млади читаоци, сазнају истину о тим данима, одлучио сам се да преведем са словеначког изводе из чланка објављеног осам месеци после настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Реч је о два наставка чланка „Корошец нас је продао Србима“ („Korošec nas je prodal Srbom…“), која су објављена у мариборском католичком политичком листу Стража 18. и 22. августа 1919. Дакле, не ради се о

У Ротердаму одржана трибина о страдању Срба у логору НДХ Земун

25. мај 2024.

У Земуну, на јеврејском делу градског гробља налази се највећа појединачна масовна гробница Срба, побијених у ери Покоља од стране НДХ. Пише: Дамир Мариновић Српска православна парохија Свете Тројице у Ротердаму организовала је трибину на тему “Страдање Срба у логору НДХ Земун” у недељу, 19. маја 2024. године, након Свете Литургије. Предавач је био др Душан Басташић, оснивач и председник удружења грађана “Јадовно 1941.” из Бањалуке. Доста заинтересованих је присуствало овом значајном догађају и сазнали су више о историјским дешавањима и стравичним страдањима Срба у логору НДХ Земун. Др Басташић се за организацију трибине посебно захвалио часним Оцима парохије Свете Тројице у Ротердаму и члану удружења Јадовно 1941. Небојши Капетини

Ђурђица Драгаш: Ето радости крвнику Павелићу!

24. мај 2024.

У сред Србије, на неколико километара од центра Београда, жртве његових непоменутих кољача и даље немају ни име, ни достојно обележје. “Верујем да је Анте Павелић задовољан, уколико, којим случајем, може да види Београд и Србе”. Не могу никако да избацим из главе ове речи које је пре неколико дана изговорио отац Дарко Ђого, теолог и професор Богословског факултета у Фочи. Рече то професор на конференцији за новинаре уочи Молитвеног скупа који је удружење “Јадовно 1941.” организовало 18. маја 2024. у Земуну у знак сећања на Србе страдале у НДХ логору на Старом сајмишту, (Прихватни логор Земун). Његове речи, нажалост, већ на самој конференцији потврди признање једног од учесника, социолога

Преживео ликвидацију у Јасеновцу маја 1945.

14. мај 2024.

Покољ четника из уже пратње војводе Павла Ђуришића преживио је Мане-Манојло Вековић, родом од Мојковца. Мане је успио да дође код четника колашинске бригаде и да опише своју трагедију и трагедију осталих четника који су спаљени у крематоријуму концем априла мјесеца 1945. године. „Када су хрватске усташе спалиле војводу Павла Ђуришића са осталих 32 четника и интелектуалаца из Црне Горе, тада су довели и 20 четника из Павлове уже пратње да и њих баце живе у крематоријум. Усташе су прво повезали све четнике са рукама на леђима и тако их приводили крематоријуму који је био у подруму зграде. Сјећам се да сам избројио 10 степеница када сам се попео на

Сандра Благић: Душо моја, боли ли те неправда?

9. мај 2024.

Боли ли те душо моја, што ти бар капелу нијесмо подигли? Да никне капелица, да ти бар свијећу запалимо. Да запалимо свијеће за безимену дјецу , за мајке и баке, деке и очеве, стричеве, ујаке, комшије… Душо моја, боли ли те неправда? Душо моја,под црницом земљом, боли ли те ћутање? Боли ли те умањивање броја покланих, недокланих, у Саву бачених мученичких душа? Боли ли те тишина у Доњој Градини? Или волиш што се чује само цвркут птица? Боли ли те што се окупимо само једном годишње да ти мученичку земљу цјеливамо? Да ли те боли што те спомињемо ријетко или скоро никако? Pијетко само пред изборе или кад се неки поени

Ђурђица Драгаш: Да су ми руке крила…

4. мај 2024.

Да су ми очи извори исплакала бих Уну и Саву, да вам крваве кошуље оперем. Да су ми руке крила летела бих над Градином Доњом,да вам кости не газим.Црна, без гласа,птица чемерна. Да су ми очи извори исплакала бих Уну и Саву,да вам крваве кошуље оперем.Текла бих црвена и болна,мутна и мрачна ко’ обале јасеновачке. Да су ми косе гране тополе,миловала бих вам измучена тела.Међ’ лишћем својим сакривала умируће очи.Плакала бих вам успаванку,јауком мајке што чедо изгуби. Да су ми ноге корење јабланово, направила бих вам постељу.У земљи што ка небу лети свила бих вам гнездо. Да ми је срце јако ко’ камен,исклесала бих молитву на њему.Молила бих вас за

Никола Милованчев: Милан Дукић – први глас о страдалима у Јадовном и извештај конзула НДХ у Београду о томе

3. мај 2024.

Многи се питају када је српска јавност први пут сазнала за Јадовно и за злочине у Јадовном, мaкaр индиректно? Обично се мисли да је то било после Другог светског рата. Међутим, догодило се то још 1. јула 1942. – додуше стидљиво и у рубрици огласа у београдском „Новом времену“, на страни 6 тог броја листа. Било је то преко огласа Софије Дукић, жене трговца Милана Дукића из Доњег Лапца у Лици. Софија Дукић је наиме у „Новом времену“ објавила фотографију мужа и оглас следеће садржине: „Моли се свако ко ма шта зна о Милану Дукићу трговцу, који је нестао из Доњег Лапца пут Госпића у Јадовно да јави његовој жени

Милош Ковић: Геноцидна резолуција

1. мај 2024.

Предлог резолуције Генералне скупштине Уједињених нација о „Међународном дану сећања на геноцид у Сребреници 1995. године“ изнова нас је подсетио на то да се геноцид не може ни сакрити нити прећутати. Покушавајте да заборавите, окрећите главу на другу страну, учите своју децу да се окрену будућности. Они који су геноцид починили, или њихови потомци, доћи ће по вас. На крају ће себе прогласити жртвама а вас – џелатима. Злочин, једноставно, не да мира ономе ко га изврши. Тако је и са геноцидом. Он је опсесивна тема нација које су ову резолуцију предложиле – Американаца, Немаца па и, на балканском микро-плану, Бошњака и Албанаца. Хрвати се овом приликом, за дивно чудо,