Ђурђица Драгаш Архиве - Страница 6 од 8 - Јадовно 1941.

Почетна » Колумнисти » Ђурђица Драгаш » Страна 6

Ђурђица Драгаш: Десино стабло

14. април 2023.

Наш траг, наша нада, наше јутро!!! Зовем се Деса.Пет ми је година. Не знам јесам ли се родила кад се сејало жито ил’ косила мирисна трава.Можда сам дошла на овај свет у мећави, док је око куће завијала бура.Можда су ме донеле птице што се у пролеће враћају с југа.Не знам…Не стиже мајка да ми каже… Имам брацу Јована.Имам и бабу и дједа.Имам стрица, стрину.Имам пуно рођака и комшија.Сви смо ту, ал’ нема маме и тате… Сањам их често, памтим њихове руке и образе, сећам се мајчиног мириса и очевих бркова. Плачемо некад ја и мој Јован кад пада киша… да се не види!Дозивамо их кад дивљи ветар ломи дрвеће…

Одживљени филм: Зашто нисам плакала док сам гледала „Олују“

7. фебруар 2023.

Одгледах „Олују“. Чекала сам намерно да се мало слегне прашина, да прође она уобичајена еуфорија која прати премијере оваквих филмова. Чекала сам баш онако како сваке године, на годишњицу наше трагедије, чекам да прођу комеморације, говори, парастоси, с једне и славље и еуфорија с друге стране. Отишла сам у биоскоп сама јер увек ми је тако најлакше да се суочим с муком и искушењем. А баш то сам очекивала од филма који се бави темом која ми је обележила живот. Иако сам последњих двадесетак дана прочитала и чула најразличитије коментаре (од оспоравања до дивљења) по глави ми се „мотала“ само једна реченица Јове Максића. Баш уочи премијере, Јово, који иначе тумачи

Ђурђица Драгаш: Моје чудо у чудној 2022. години

2. јануар 2023.

Крај једне и почетак нове године, време када правимо планове, али још више подвлачимо црту, збрајамо и одузимамо, размишљамо о протеклих дванаест месеци. Да ли смо могли боље, јаче, успешније? Јесмо ли испунили обећања дата себи и другима, јесмо ли „варали на контролном“, разочарали или усрећили своје ближње, можемо ли да, без стида, погледамо свој одраз у огледалу? Иако је сигурно много оних који се не осврћу и не праве планове, оних који живе само за данас, верујем да је ипак више нас који себи постављамо сва ова питања! Сећам се… и 2022. смо дочекали без снега, у дебелом плусу. Није нам ипак, онако глобално, донела баш много сунца и лепоте.

Ђурђица Драгаш: Југославије више нема и нико је не жели… осим вас!!!

2. децембар 2022.

Пробудите се! Зна се ко, по оној народној, учи на туђим, а ко на својим грешкама. Не бих да користим тешке речи одмах на почетку, али баш о тој пословици сам размишљала гледајући објаве и честитке које су по друштвеним мрежама, поводом „Дана Републике“, делили моји земљаци, сапатници, Крајишници. Оно што су раном зором започели осведочени и задрти комунисти и југоносталгичари, током дана и вечери (у складу с временским зонама у којима се налазе) наставили су земљаци расути по свету, избеглице, људи које је на тај пут без повратка одвела управо идеологија и систем којима су се тог дана клањали. Кап која је прелила чашу био је прилог у РТС-овом

Ђурђица Драгаш: Црква Светих апостола Петра и Павла крије Теслину тајну

7. новембар 2022.

Чији је Никола Тесла? Да ли је Србин, Хрват или можда Американац?! Одговор на то питање које, с времена на време „запали“ интернет и усталаса српску и хрватску јавност, сасвим је очигледан и једноставан тамо где је све почело – у Теслином Смиљану. И не, нећете тај одговор пронаћи у модерном Меморијалном центру, међу необичним експонатима и збуњујућим подацима према којима су Тесле влашког порекла. Истину, једну и једину, спознаћете у цркви Светих Апостола Петра и Павла која однедавно поново краси ово личко село. Храм Српске православне цркве, у којем је службовао Николин отац Милутин, и у којем је 1856. године крштен човек који ће „обасјати свет“, обновљен је 2006.

Годишњица страдања Срба у акцији „Медачки џеп“

10. септембар 2022.

Јуче се навршило 29 година од напада хрватске војске на села у околини Госпића. У акцији названој Медачки џеп убијено је 88 Срба, од којих су 36-оро били цивили. Пише: Ђурђица Драгаш Рођаци и пријатељи убијених окупили су се на парастосу у београдској Цркви Светог Марка Иза назива Медачки џеп крију се три српска села у околини Госпића-Дивосело, Читлук и Почитељ. Крије се неколико стотина људи који су тог септембра 1993.године протерани из својих кућа, али најтеже је што се крију и трагичне судбине оних који нису успели да се спасу. Нешто народа је успело да побегне у Велебит, али они који су остали у својим селима су углавном побијени.

Ђурђица Драгаш: Народ који се плаши да сам себи призна да је над њим почињен геноцид, не може очекивати да то учини неко други

18. август 2022.

Народ и држава који нису успели да преброје ни жртве свог последњег страдања – НАТО агресије – не могу ништа боље ни да очекују! И објави Џерузалем пост срамни текст у којем извесни Давид Голдман тврди да у Јасеновцу није страдало више од 4 и по хиљаде људи! И оптужи нас беспризорник да смо лагали, да лажемо и даље и да морамо сместа да престанемо са „срамотном злоупотребом Холокауста“. И рекоше многи да Голдман и не заслужује коментар, али ја ипак морам да напишем пар реченица. Навикли смо ми, Срби, на овакве приче, текстове, сатанизовање по светским медијима. Навикли смо да у америчким филмовима Србин мора да буде терориста, ратни

Оптужница против хрватских пилота, у име Александре из колоне питам: Шта се чекало до сад

31. мај 2022.

Oдавно ме нешто није изненадило као вест да је српско Тужилаштво за ратне злочине подигло оптужницу против четворице хрватских пилота због напада на колону избеглица на Петровачкој цести. Прва реакција била је онако, из срца – хвала богу, а онда је уследило и питање – шта се чекало до сад! Пише: Ђурђица Драгаш Прошло је 27 година од тог крвавог и сулудог злочина у којем је буквално искасапљено и спаљено тринаесторо људи међу којима је било и шесторо деце. Многи од преживелих нису дочекали ни овај наговештај правде. Умрли су тугујући, питајући се какав је то свет у којем није злочин бомбардовати колону избеглица. Отишли су разочарани, несрећни, заборављени. Сећам се

Ђурђица Драгаш: Јасеновац – најтужнија српска реч

22. април 2022.

Ко је могао да помисли да ћемо се на једној београдској пијаци, деценијама касније, наћи баш ми – потомци „изабраних“, чудом преживелих?! Назовите то случајношћу, али ја ипак верујем да нас је спојила судбина. Пре више од двадесет година, док сам још била студент, радила сам неколико месеци као продавачица на тезги на једној београдској пијаци. Иако сам на почетку бринула како ћу се снаћи и како ће ме прихватити остали, искусни продавци, недоумице су брзо решене. Схватила сам да моје „комшије“ углавном нису превејани препродавци сумњивих биографија, већ „сапатници“, земљаци, избеглице, људи којима је пијаца силом прилика постала извор прихода. Да није било рата, зла и неимаштине, не верујем

Ђурђица Драгаш: Ми знамо шта су Пребиловци

2. април 2022.

Ушла сам у мрак биоскопске сале носећи са собом остатке дана, београдске гужве, оне уобичајене, свакодневне нервозе с којом живимо. Изашла сам уплакана, потресена, али препорођена. Дрхтавих очију, али пуног срца. После филма „Пребиловци – тамо и камен има ожиљак“ у глави ми је била само једна мисао – живот је чудо, страшно, сурово и блиставо чудо! Како другачије објаснити оно што се у том херцеговачком селу десило 1941, 1942, 1990, 1991, 1992? Како другачије појмити то што и данас, упркос свему, у Пребиловцима живи 40-ак људи, што се чује дечји смех и црвкут птица?! Јер, као што рече један од учесника филма, ни птице неће да певају ако немају

Ђурђица Драгаш: Прича о Милутину – прича о народу који само брани своју кућу

27. март 2022.

Прође година дана како је у 86-ој години у Лебану умро Милутин Цветковић. Вест која би се, да су околности биле другачије, тицала само његових рођака и пријатеља, растужила је читаву Србију. Зашто? Зато што се овај времешни човек свега 15-ак дана пре своје смрти храбро супротставио пљачкашу који му је упао у кућу. Упркос фактору изненађења, безочности и бруталности плачкаша и великој разлици у годинама (уљез је био 35-огодишњи комшија), дека Милутин је још једном доказао ону пословицу-једном полицајац, увек полицајац. Инстинкт који га је сачувао током дугогодишње каријере, спасио је њега и непокретну супругу и у овој , готово безизлазној ситуацији. Милутин је, глумећи немоћ, неприметно извукао пиштољ

Ђурђица Драгаш: Исекли су јутрос једну букву

26. март 2022.

Ранише је јутрос, убише потмулим ударцима. Паде уз тресак…. Лежи на влажној земљи, међ’ коровом, на ситном дрвећу што попусти под њеном тежином. Лежи, лепа и бела, бескрвна и величанствена. Лежи, смртно рањена, неболна и бистра као небо што јој остаде у оку. Трепери роса на њеној нежној кожи, мирише њено лишће… последњи пут. Плаче шума без сузе, жале је птице што свијаше гнездо међ’ њеним гранама. Оплакују је облаци… Говорили су јој – не расти толико, не листај тако зелено. Није их слушала. Пружала је своје беле руке ка небу, смејала се сунцу, несвесна, недодирљива, поносна. Милујући се с ветром, није чула кораке. Радујући се киши, није видела варнице секире.

Ђурђица Драгаш: Џаба сте певали Скорпионси, нема нам спаса!

7. март 2022.

Mота ми се ових дана по глави рефрен познате песме. Размишљам, шта ли данас раде та „деца сутрашњице“ која су се рађала кад и ова песма?! Колико њих уопште и зна за њу? Колико тридесетогодишњака препознаје поруку коју су, почетком деведесетих година прошлог века, свету желели да пренесу Скорпионси?! „Take me to the magic of the moment On a glory night Where the children of tomorrow dream away In the wind of change…“ Баш ти тридесетогодишњаци ратују и гину ових дана у Украјини. Није им ни на крај памети песма која је предвиђала да ће „ветар промена“ донети мир, љубав и напредак. Сећају је се, вероватно, само њихови престрављени родитељи.

Ђурђица Драгаш: Заклела сам се да нећу преплакати „Дару“

20. фебруар 2022.

Пре тачно годину дана, на РТС-у је приказан филм „Дара из Јасеновца“. Неко је плакао, неко био бесан, неко је тврдио да је филм превише „умивен“и да није приказана сва страхота Јасеновца. Било је и оних који су се бавили споредним стварима, нападали ауторе, тврдили да иза свега стоји политика. Једино чега није било је… равнодушност! Дара нас је продрмала, потресла, натерала да станемо на тренутак и запитамо се… ко смо, где идемо, има ли нам спаса! Ја се данас питам шта смо урадили за ових годину дана. Шта смо научили и да ли смо икако допринели незабораву?! Да ли смо учинили ишта да сећање на наше жртве не бледи?!

Ђурђица Драгаш: Ратни добоши великих најављују страдање малих, али обични смртници треба да поставе једно питање

10. фебруар 2022.

Не знам чега се данашња деца највише плаше. Родитељи би можда, мало у шали, мало у збиљи, рекли да је одузимање телефона „баук“ од којег зазиру, али ко ће знати шта је заиста у њиховим главицама. Вероватно ни моји родитељи нису могли да претпоставе да сам се ја, после оног најранијег, „бабарога“ периода, уствари највише плашила рата. Врло добро се сећам с којим сам страхом гледала Дневник и затварала уши да не чујем вести с далеког ратишта на којем су снагу одмеравале две државе сличних имена. Није моја дечја логика могла да „докучи“ шта је то натерало Ирак и Иран да ратују кад се већ готово исто зову. Сећам се