Израсли, питоми и танани, као нејач дивосељачка, као јагњад невина, као поглед мајчин… Процветали су јутрос жути јаглаци на Kрушковачама.Процветали… у зеленој пустињи Велебита! Израсли из земље натопљене крвљу. Сићушни, нежни цветови… као дечје руке,
Да су ми очи извори исплакала бих Уну и Саву, да вам крваве кошуље оперем. Да су ми руке крила летела бих над Градином Доњом,да вам кости не газим.Црна, без гласа,птица чемерна. Да су ми
Мркли је мрак. Понеки слабашни зрачак светлости пробије се кроз отворе између дасака сточног вагона. Чује се само уплашено дисање измрцварених тела, каткад болни уздах или јаук. Путују већ сатима, не знају куд и зашто.
Ми, потомци жртава НДХ, носимо знак, крст који се преноси с генерације на генерацију, али жиг утиснут на српску кожу као да не боли читаво српско „биће“. Kао да смо га, као народ, заборавили, потиснули,
О каквом помирењу, сада између Срба и Албанаца, се може говорити ако српски споменици, погинули војници и јунаци којима су се дивили француски генерали, немају мира, и то баш захваљујући некадашњим савезницима?! Када је, пре
У овом страшном времену у којем је уништење постало мерило успеха, ја се радујем што нисам у „тренду“, што припадам лози градитеља и стваралаца, низу оних који су и мени и свету оставили само добро.
Не могу нам раздвојити душе неукаљане, сломити руке поломљене, извадити очи бездане. Кад вам дођем једног дана,рашћемо заједно,самоваћемо заједновековаћемо заједно. Рађаћемо се у пролећеи умирати у јесен.Спаваћемо под белином снега иотицати бистрим потоцима. Грејаће нас
Док су државе настале на тлу бивше СФРЈ брзо заборављале заједничку и стварале своју историју, у Србији је годинама трајао вакуум. Химна „Хеј Словени“, чије је интонирање на стадионима изазивало бурне реакције и салве звиждука,
Кад год видим овакав траг на небу и чујем далеки звук авиона, сетим се лета проведених код бабе и деде на селу. Баба ме је често водила са собом кад би ишла да обиђе краве
Још једна тужна годишњица. Пре тачно 30 година, у праскозорје, почео је напад на три подвелебитска српска села у околини Госпића. Дивосело, Читлук и Почитељ нашли су се тог јутра под тешком артиљеријском ватром. Дивосело
Пружи ми руке, рођена, утеха ми буди… Грлим те брезо, мила моја.Милујем ти распуклу кору и сићано лишће. Шапни ми, рођена,ко прође пољем нашим,ко замути воду са бунара.Причај ми, сестрице,о кући нашој,о јабуци с прозора,о
Шта повезује Видо и Паг и зашто ова острва не би требало да буду места за журке и провод. Вероватно сам један од ретких становника Србије који је грчко море први пут видео тек са
Седнеш овако испред куће у којој си такорећи одрастао, у којој су живели људи који су те волели више од живота па се сетиш…. Како ти је баба кувала гриз у свеже закуваној вареници, како
Пробудила сам се испод тракторске приколице, прљава и уморна, још мокра од кише која нас је неумољиво прогонила. Под церадом, која је подсећала на оне каубојске кочије, у колони која се није прекидала, грабили смо
Kиша… Прво летњи пљусак, а онда тешка, досадна река. Kапи које продиру до коже. Увек сам волела кишу. Сећам се како сам, као тинејџерка, с великим кишобраном шетала празним улицама мог града. Мора да су
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
колачиће