Још једна тужна годишњица. Пре тачно 30 година, у праскозорје, почео је напад на три подвелебитска српска села у околини Госпића. Дивосело, Читлук и Почитељ нашли су се тог јутра под тешком артиљеријском ватром. Дивосело
Много нас је… много више него вас!! Питате колико нас има,тражите нам имена…. Ми смо неизбројани, безимени.Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди.Иза нас осташе пуста села,изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију
Посвеђено свим невиним жртвама усташког логора Слана на острву Пагу. Везаше ми камен око врата.Одвуче ме на дно,плаво и самотно.Нестаде ми даха у грудима,заболи ме со на ранама.Ал’ трајаше кратко.Ослободи ме смрт,бела и свечана. Гледам
Пружи ми руке, рођена, утеха ми буди… Грлим те брезо, мила моја.Милујем ти распуклу кору и сићано лишће. Шапни ми, рођена,ко прође пољем нашим,ко замути воду са бунара.Причај ми, сестрице,о кући нашој,о јабуци с прозора,о
Шта повезује Видо и Паг и зашто ова острва не би требало да буду места за журке и провод. Вероватно сам један од ретких становника Србије који је грчко море први пут видео тек са
Седнеш овако испред куће у којој си такорећи одрастао, у којој су живели људи који су те волели више од живота па се сетиш…. Како ти је баба кувала гриз у свеже закуваној вареници, како
Трактор! Џаба му се смеју, џаба му се ругају… у њему је више снаге, поноса, љубави и живота него што ће они икада моћи и да замисле. Породичним консензусом дођосмо до закључка да је крај
Пробудила сам се испод тракторске приколице, прљава и уморна, још мокра од кише која нас је неумољиво прогонила. Под церадом, која је подсећала на оне каубојске кочије, у колони која се није прекидала, грабили смо
Kиша… Прво летњи пљусак, а онда тешка, досадна река. Kапи које продиру до коже. Увек сам волела кишу. Сећам се како сам, као тинејџерка, с великим кишобраном шетала празним улицама мог града. Мора да су
У ритму глувог гламочког кола, ови су се стихови почетком месеца проломили над Шарановом јамом, једном од стратишта логора Јадовно на Велебиту. Кад се споје Гламочко глуво, Павлина Радовановић и Београдски синдикат настане песма о
Спавајте мирно, рођени моји!!! Пронашла сам вас, рођени моји, под зеленим покровом, међу дивљим травама, у шуми израслој из ваших костију. Водило ме срце, рањено и жељно. Водила ме крв ваша што тече мојим венама.
Срећна сам, блажена и тужна. Опет на своме, а међ’ туђима. Ту, на корак од себе, а тако далеко. Удишем личко јутро. Мирише познато, сетно, далеко. Мирише на покошену траву, детињство и дедино двориште. Мирише
Дошла си ми ноћас у сну… први пут. Дошла си ми ноћас у сну…први пут… У шуштавој белој хаљиници, с дечјим рукама, с очима пуним неба. Смешиле смо се једна другој јер… ми смо иста
Наш траг, наша нада, наше јутро!!! Зовем се Деса.Пет ми је година. Не знам јесам ли се родила кад се сејало жито ил’ косила мирисна трава.Можда сам дошла на овај свет у мећави, док је
Одгледах „Олују“. Чекала сам намерно да се мало слегне прашина, да прође она уобичајена еуфорија која прати премијере оваквих филмова. Чекала сам баш онако како сваке године, на годишњицу наше трагедије, чекам да прођу комеморације,
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
