Превише је Јасеноваца било! Ако је Јасеновац најтужнија српска реч, Доња Градина је њено најстрашније слово! Ипак и нажалост, геноцид почињен над Србима у НДХ, Покољ над људима чији је једини грех био што су
Мркли је мрак. Понеки слабашни зрачак светлости пробије се кроз отворе између дасака сточног вагона. Чује се само уплашено дисање измрцварених тела, каткад болни уздах или јаук. Путују већ сатима, не знају куд и зашто.
Вуче ме Лика к себи, проклета и благословена. Притисла ме равница,црница ми на груди легла,тешко ми небо војвођанско.Без сунца и звезда,без краја и почетка. У оку ми Лика,крвава и плава,невина и крива.Лика,исплакана,од чемера црна,јауком испарана.Лика,у
Ми, потомци жртава НДХ, носимо знак, крст који се преноси с генерације на генерацију, али жиг утиснут на српску кожу као да не боли читаво српско „биће“. Kао да смо га, као народ, заборавили, потиснули,
Тежак сам, дрвен и крвав. Маљ ми је име. Грдно ми име, грдан и ја. Направише ме прошле јесени у дворишту Стевановом. Истесаше ме од мрког пања, црног ко’ чемер. Исписаше ми судбину чемерну. Презимих
Тамо сам се родила, тамо ћу се родити опет. На Крушковачама,међ’ крошњама и травом,спавају очи њихове..Тамо су Јован и Деса.Тамо су Милан и Боса,Стеван и Милица,Богдан и Смиљана.Тамо су моји,Тамо су наши. Тамо сам умрлаи
Питају ме, прогоне ме, чекају ме, гледају ме.. Уснуле, залеђене, скамењене,очи Јованове. Нежне, дечје, нељубљене,очи Јованове. Видим их у сваком кутку неба,чујем у свакој капи кише. Гледају ме из злаћаног класја,уплашене и окрвављене. Крију се
Очи не виде, ал’ руке осете, крв, лепљиви страх и влажну земљу која их прима к себи. Проклета да си… јамо!!! Голе гране милују тешки облаци.Мирише на снег и море, на со и увело лишће.Мешају
Како да те не волим кад све моје у теби спава. Лутала сам ноћас по стазама твојим, вољени мој.Шапутала сам ти песму, луда од среће што се сретосмо поново.Нестајала сам и рађала се на изворима
О каквом помирењу, сада између Срба и Албанаца, се може говорити ако српски споменици, погинули војници и јунаци којима су се дивили француски генерали, немају мира, и то баш захваљујући некадашњим савезницима?! Када је, пре
У овом страшном времену у којем је уништење постало мерило успеха, ја се радујем што нисам у „тренду“, што припадам лози градитеља и стваралаца, низу оних који су и мени и свету оставили само добро.
Има ли те Боже, гледаш ли ме, црну, међу трулим телима, међу рођенима?! Воде,воде,плачем без суза,из мрака,са дна понора. Не боли ме ништа,немам ноге, немам руке,немам срце у грудима.Само очи имам,очи што још виде парче
Е мој дједе, колико ме боле ове рушевине и твој труд који полако и сигурно нестаје. Знам да је болело и тебе, зато си и отишао прерано… И како да те не боли, како да
Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Сама сам…. Слушам птице… Питају ме где сам била до сад… Ћутим… Пружам руке ка небу, чини ми се да додирујем ивице облака.. Осећам њихову паперјасту
Не могу нам раздвојити душе неукаљане, сломити руке поломљене, извадити очи бездане. Кад вам дођем једног дана,рашћемо заједно,самоваћемо заједновековаћемо заједно. Рађаћемо се у пролећеи умирати у јесен.Спаваћемо под белином снега иотицати бистрим потоцима. Грејаће нас
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
