У ритму глувог гламочког кола, ови су се стихови почетком месеца проломили над Шарановом јамом, једном од стратишта логора Јадовно на Велебиту. Кад се споје Гламочко глуво, Павлина Радовановић и Београдски синдикат настане песма о
Спавајте мирно, рођени моји!!! Пронашла сам вас, рођени моји, под зеленим покровом, међу дивљим травама, у шуми израслој из ваших костију. Водило ме срце, рањено и жељно. Водила ме крв ваша што тече мојим венама.
Срећна сам, блажена и тужна. Опет на своме, а међ’ туђима. Ту, на корак од себе, а тако далеко. Удишем личко јутро. Мирише познато, сетно, далеко. Мирише на покошену траву, детињство и дедино двориште. Мирише
Дошла си ми ноћас у сну… први пут. Дошла си ми ноћас у сну…први пут… У шуштавој белој хаљиници, с дечјим рукама, с очима пуним неба. Смешиле смо се једна другој јер… ми смо иста
Наш траг, наша нада, наше јутро!!! Зовем се Деса.Пет ми је година. Не знам јесам ли се родила кад се сејало жито ил’ косила мирисна трава.Можда сам дошла на овај свет у мећави, док је
Одгледах „Олују“. Чекала сам намерно да се мало слегне прашина, да прође она уобичајена еуфорија која прати премијере оваквих филмова. Чекала сам баш онако како сваке године, на годишњицу наше трагедије, чекам да прођу комеморације,
Крај једне и почетак нове године, време када правимо планове, али још више подвлачимо црту, збрајамо и одузимамо, размишљамо о протеклих дванаест месеци. Да ли смо могли боље, јаче, успешније? Јесмо ли испунили обећања дата
Пробудите се! Зна се ко, по оној народној, учи на туђим, а ко на својим грешкама. Не бих да користим тешке речи одмах на почетку, али баш о тој пословици сам размишљала гледајући објаве и
Чији је Никола Тесла? Да ли је Србин, Хрват или можда Американац?! Одговор на то питање које, с времена на време „запали“ интернет и усталаса српску и хрватску јавност, сасвим је очигледан и једноставан тамо
Јуче се навршило 29 година од напада хрватске војске на села у околини Госпића. У акцији названој Медачки џеп убијено је 88 Срба, од којих су 36-оро били цивили. Пише: Ђурђица Драгаш Рођаци и пријатељи
Народ и држава који нису успели да преброје ни жртве свог последњег страдања – НАТО агресије – не могу ништа боље ни да очекују! И објави Џерузалем пост срамни текст у којем извесни Давид Голдман
Oдавно ме нешто није изненадило као вест да је српско Тужилаштво за ратне злочине подигло оптужницу против четворице хрватских пилота због напада на колону избеглица на Петровачкој цести. Прва реакција била је онако, из срца
Ко је могао да помисли да ћемо се на једној београдској пијаци, деценијама касније, наћи баш ми – потомци „изабраних“, чудом преживелих?! Назовите то случајношћу, али ја ипак верујем да нас је спојила судбина. Пре
Ушла сам у мрак биоскопске сале носећи са собом остатке дана, београдске гужве, оне уобичајене, свакодневне нервозе с којом живимо. Изашла сам уплакана, потресена, али препорођена. Дрхтавих очију, али пуног срца. После филма „Пребиловци –
Прође година дана како је у 86-ој години у Лебану умро Милутин Цветковић. Вест која би се, да су околности биле другачије, тицала само његових рођака и пријатеља, растужила је читаву Србију. Зашто? Зато што
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
колачиће