Đurđica Dragaš: MALA GOSPOJINA

Srećna nam Mala Gospojina! Жivi i zdravi bili i gde god da ste, pričajte o Divoselu!

Verovanja kažu da će, ako na Malu Gospojinu padne kiša, zima biti duga i hladna. Pade jutros nekoliko kapi kiše, tek toliko da zamiriše…potiho i stidno…na jesen. Računa li se tih nekoliko kapi, pitam se.

Jel’ pala kiša i tamo, u zavičaju? Hoće li zima biti hladna i snežna kao nekad?! Hoće li belina prekriti divoseljačku pustoš , hoće li sneg sakriti tragove zla? I da li je važno uopšte kakva će biti zima kad nema ko da zimuje na ognjištima? Kad nema dimnjaka, tih veselih znakova da selo živi…da u njemu ima ko da upali vatru.

Danas je slava mog Divosela. Crkve Rođenja Presvete Bogorodice odavno nema. Rušile su je ustaše i komunisti. Zaborav joj presudio. U gustoj šumi, izrasloj na parceli ispod Brda Dragaškog koja još nosi ime Crkvište, nađosmo joj, pre par godina temelje…

Teško je bilo poverovati da je baš tu, u korovom okovanom gustišu, polovinom 19 veka, podignut hram, crkva koja je okupljala, čuvala, mirila i svetila svoj narod. Pokušavam da zamislim te naše brkate, telom tvrde, al’ srcem nežne pretke, žene što od dinara praviše dva, uvek u strahu hoće li biti dosta kruva za sve, decu koja plaču dok im sveštenik na čelu drži krst, devojke i momke u kolu na crkvenom guvnu…

Promiču crvene kape, nakrivljene, sa resama crnim preko ramena, bele haljine, grube i otežale od dana provedenih u škrinji sa devojačkom spremom. Zaiskre šareni zaslani, a ispod rubaca zaigraju kike, vrane i moćne kao žile drveća. Opanci momački zatresu zemlju, a bose noge dečje crtaju otiske po polegloj travi…

Sve ih tu vidim…na dan slave, na Malu Gospojinu, u našem Divoselu. Nekad, dok je Velebit drhtao od njihovih koraka i snage. Nekad, dok nas je bilo…

Plakala sam jutros, kad sam izašla iz Crkve Svetog Marka. Al’ nisu to bile suze očajnice, besne i glasne već neka tiha tuga, ona iskonska, u svakom drvetu, travci i kapi kiše ispisana. Ona tuga što nas nema tamo, ispod Brda Dragaškog, što odavno ne zvone crkvena zvona na Malu Gospojinu, što nam selo prekri tišina šest grobalja!

Al’ nije red da se plače na ovakav praznik… na dan koji slavi rođenje one koja nam podari čudo!
Mi, koji danas širom sveta slavimo našu slavu, slavu sela kojeg više nema, dokaz smo tog čuda!

Srećna nam Mala Gospojina! Жivi i zdravi bili i gde god da ste, pričajte o Divoselu! Ono će živeti dok ima nas koji ga se sećamo!

---

Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji

Đurđica Dragaš: Pustilo nas je naše Divoselo da se pronađemo, dotaknemo i radujemo plačući

---