arrow up

Ђурђица Драгаш: ЗАВЕТ

Можеш ме газити, нићи ћу опет као трава у пролеће, као цвет после кише. Име ми газиш,крст скрнавиш.Децу ми преклану коровом коровиш. Несоју, јаде… Кућу ми раскриваш,ливаду трњем зацрниш.У јами моје поново затиреш.Са камена име ми бришеш. Несоју, јаде… И божуре ми чизмом газиш.По пољу крваве трагове остављаш.Песму ми браниш,молитву поганиш. Несоју, јаде… Болим те жива,с песмом на уснама.Болим те жива,с миром у срцу,са свећом у рукама. Жари ти очи погане моја хаљина бела.Горе ти дланови крви жељни.Прогони те светло из јаме,мирис земље коју си чемером напојио. Несоју, јаде…. Можеш ме газити,нићи ћу опет.Као трава у пролеће,као цвет после кише.Можеш ми кућу рушити,градићу је опет.Гнездо ћу свити међ’ облацима,у крошњама,са

Ђурђица Драгаш: Песма незаборављених!

Радујемо се вама што носите крст, што певате и плачете у исто време. Ми ћемо увек бити ту и радовати се једни другима јер… ми смо једно… ви над јамом и ми у јами!!! Уједе ме звер, окрвављеним зубима.Растргну ми кожу дивљим канџама. Баци ме у понор…. Падох тихо, нечујно, меко.Узе ме Господ милостиви, ослободи ми тело муке овоземаљске. Лагана и неболна гледала сам из мрака безданог.Гледала сам невиђено, пакао што га људски ум не докучи. Гледала сам децу без очију, жене без утробе, старце без руку…Миловала сам им ране, смиривала јауке, брисала зној са чела.Молила сам Господа да их узме, да однесе бол, да нас сједини. И чуо је

Ђурђица Драгаш: Пустило нас је наше Дивосело да се пронађемо, дотакнемо и радујемо плачући

Спавајте мирно, рођени моји!!! Пронашла сам вас, рођени моји, под зеленим покровом, међу дивљим травама, у шуми израслој из ваших костију. Водило ме срце, рањено и жељно. Водила ме крв ваша што тече мојим венама. Дозивали сте ме, знали сте да вас тражим, у мраку дивосељачком, у муци нашој заједничкој. Знам да сте ми се радовали! Радовала сам се и ја вама! Осетили сте моју руку на вашем хладном узглављу, мој дрхтави пољубац, моје сузе на црној, крвавој земљи дивосељачкој. Смиривали сте моје лудо срце, брисали тугу, радовали се мом животу. Тешили сте ме из своје мрачне, самотне постеље. Препознали сте мој осмех, ватру у очима и белег на левом

Ђурђица Драгаш: Мирисало је Дивосело на јутарњу росу, на јабуке и покошену траву

Силно се намучих пре пар дана покушавајући да, на Гугл мапи, пронађем, бар приближно, место где је некад била наша породична кућа у Дивоселу. Kажем место зато што од куће, после неколико напада хрватске војске почетком 90-их, није остао ни “камен на камену”. Kад у претраживач упишете Дивосело, једино што добијете као резултат је велика зелена пустош. Нема кућа, нема пута, нема ораница… Само зелено “море” које гута све пред собом. Тражила сам, увећавала, покушавала да пронађем неки траг живота према којем би се оријентисала… После много муке, успела сам (бар тако мислим) да некако лоцирам парче зеленог прекривача испод којег би требало да су остаци наше куће. Успут сам

Од Врачара до завичаја – шта сам пронашла чекајући Часни појас Пресвете Богородице

Откад је, пред Спасовдан, стигла вест да ће у Србију, са Свете Горе стићи Часни појас Пресвете Богородице, решила сам да се поклоним овој светињи и целивам је. Стизале су и пре, пред велике празнике, важне реликвије у Београд, али ја никад нисам осетила толику жељу да им се поклоним, да им будем близу. Како су дани одмицали, а редови верника пред Храмом Светог Саве бивали све већи, уздрмала се и моја вера да ћу уопште успети у својој намери. Жеља је и даље била ту, али како ускладити посао и вишесатно чекање, како издржати на сунцу неколико сати у реду који се споро помера… Била сам на корак да

sveti_vukasin.jpg

Ђурђица Драгаш: Спавај мирно Вукашине… твоје је царство небеско!!!

Разоружао си бездушника речима светачким – Само ти дијете ради свој посао!!! Плаво је небо данас, Вукашине.Сунце милује некошену траву, твоју постељу самртну… Самотна птица пева о теби, о твојим благим очима и жуљевитим рукама сељачким…Пева о твојој души невиној. Не плаче небо за тобом данас као што ни ти ниси плакао пред својим џелатом.Гледао си га очима ископаним, миран и недодирљив. Обрисао си његово окрвављено чело рукама одсеченим. Мислила је звер да ће се нахранити твојим болом, да ће, кидајући твоје тело, умирити своју глад…Надала се да ћеш молити за живот, да ћеш отићи са страхом у очима… Надала се, ал’ узалуд… Осакаћен, растргнут, уморен… гледао си крвника душом

Ђурђица Драгаш: Лика, моја и туђа

Срећна сам, блажена и тужна. Опет на своме, а међ’ туђима. Ту, на корак од себе, а тако далеко. Удишем личко јутро. Мирише познато, сетно, далеко. Мирише на покошену траву, детињство и дедино двориште. Мирише на бунар дивосељачки и поље вребачко. Срећна сам, блажена и тужна. Опет на своме, а међ’ туђима. Ту, на корак од себе, а тако далеко. Слушам птице, немирне од облака што прете кишом. Летимо заједно…. Летимо ка небу… Пржи ме сунце на камену срушене цркве. Мирише  тамјан са гаравих зидова. Чује се давно утихло звоно, дечји плач и песма девојака. Чује се живот…величанствен и далек, блистав и згажен. Живот којег нема! Води ме шума велебитска,

Ђурђица Драгаш: Било их је 12!

Отишли су памтећи једино откуцаје мајчиног срца и топлину њеног тела. Журили су да виде свет, да га чврсто обгрле ручицама, да га удахну, да му се осмехну. Желели су да полете ка сунцу и трче шареним ливадама. Сањали су мирис кише, први снег и додир мраза на образима. Питали су се колико је слано море и може ли се прегазити толика вода. Маштали о игри, несташним дечјим увојцима, о љубави и стидљивим погледима испод трепавица. Радовали су се мајчином крилу и очевом снажном длану. Потрчали су ка животу верујући да ће га загрлити, осетити, оживети…. Али… овај свет није био спреман за њих! Отишли су, не угледавши га, без

Ђурђица Драгаш: TРИ КРСТА ПОД ЈАБУКОМ

За све мученике који су се враћали кући и, уместо радости и живота, проналазили гробове и згаришта! Како су настављали животе, само су они знали… Лежим….на земљи смрзнутој. Две зоре дочеках,непомичан,без сузе,без уздаха.Туп као ноћ без месечине. Лежим и Бога призивам.Црн,сам,за земљу крваву прикован. Лежим на згаришту,на темељу и коначишту.Лежим на гробу,без спомена и крста. Затворених очију,мразом окован,сањам…пролеће и песму,косу расплетену,белину недара њених. Сањам колевку,руке дечје,образе румене од ватре са огњишта. Љубим чедо невиђено,нељуљано,неоплакано. Лежим смрзнут,на прагу куће наше.Жив, а мртав. Устаћу….Сутра…Кад срце јадом окаменим. Скупићу им пепео.Три крста крај јабуке подићи.Три свеће запалити.Три живота одживети. Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

Крајолик око подручја логора Јадовно, поглед на Велебит

Ђурђица Драгаш: Жути јаглаци дивосељачки

Израсли, питоми и танани, као нејач дивосељачка, као јагњад невина, као поглед мајчин… Процветали су јутрос жути јаглаци на Kрушковачама.Процветали… у зеленој пустињи Велебита! Израсли из земље натопљене крвљу. Сићушни, нежни цветови… као дечје руке, као паперјаста коса под мајчиним дланом.Изашли с росом, окупани сузама. Жути јаглаци дивосељачки!!! Донеле их босе девојачке ноге.Носиле их мајке у недрима, крили старци међу грубим длановима. Донела их деца у очима… жуте јаглаце са кућних прагова.Носио их ветар са згаришта, спирала киша с хладног камена. Израсли, питоми и танани, као нејач дивосељачка, као јагњад невина, као поглед мајчин…Никли из пепела, из земље која памти крик, нож, јаук. Израсли из тишине, гажени заборавом….Нежни јаглаци дивосељачки!

Ђурђица Драгаш: ПАГ- ПЛАВА ГРОБНИЦА СТРАШНИЈА ОД ВИДА

Полако, али сигурно уђосмо у мај и, упркос свему што се претходних месеци дешавало у овој нашој Србији, људи све више размишљају о лету, одморима, мору, проводу. Спремају се матурске вечери, обележавају годишњице, а студенти, већ традиционално, организују дружења са колегама из региона. И све би то било сасвим у реду, лепо и подршке вредно да не прочитах да ће нека од тих студентских дружења, тзв. Медицинијада и Менаџеријада, бити организована на острву Пагу, у Хрватској. На чувеној и по лудим проводина познатој плажи Зрће окупили се ових дана студенти из неколико држава региона. На пут су кренули и наши студенти – из Београда, Новог Сада, Крагујевца, Ниша, Косовске Митровице.

Ђурђица Драгаш: ЗЕЛЕНА ГРАДИНА

И светли Градина, село јој у недрима озеленело. Светли Градина.Небом обасјана.Пева,песмом оплакана. Зелени се Градина.Под њом село израсло.Зелено село са кућама белим. Пред црквом се коло вије.Преплетене руке и кошуље беле.На трави зеленој израсла ружа.Црвена ко’ зора. Крај огњишта боси табани дечји.Румени образи и звекет кашика.Ко златна киша зелена. У крилу бакином дојенче спава.И светли кандило из мрког мрака.Са иконе сија копље Светог Ђорђаи мирише цвеће у венчићу изнад врата. Зелене се стада бела… тамо иза облака. И светли Градина,село јој у недрима озеленело.Зелени се Градина,крвљу озидана… Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: РОЂЕНА МОЈА

Рука ми твоја крв обоји. Сестрице, кћери. Рука ме твоја води.Сестрице,кћери,Мила моја. Кроз траву низ брдо разастрту,мекану, милну, мирисну.Кроз шуму што к небу расте,тиха, самотна, прозрачна. Рука ме твоја води.Ка мору, низ поноре.На пучину немирну,ка стенама мрачним. Рука ми твоја линије на длану исписа.Младеж на образу исцрта.Боју оку даде. Рука ми твоја крв обоји.Сестрице,кћери. Рођена моја!!! Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи

Ђурђица Драгаш: Јежева кућица на Бранковом мосту

На плочнику, тик крај Саве престало је да куца једно велико срце, крајишко срце. Кишовит… некако плачљив дан. Питам се какав је био онај 26. март пре тачно 42 године када је један велики човек решио да оконча свој овоземаљски “мали” живот… Вероватно није падала киша јер, да јесте, можда не би изашао напоље, можда би стао, одустао, наставио да се бори. Можда је могло тако, ал’ није! Бранко је изашао, прошетао, попио кафу на тераси хотела Москва, отишао до моста имењака и бацио се. На плочнику, тик крај Саве престало је да куца једно велико срце, крајишко срце. Еее људи, да ви само знате каква су то срца!!! Пуна

Ђурђица Драгаш: Јама

Очи не виде, ал’ руке осете, крв, лепљиви страх и влажну земљу која их прима к себи. Проклета да си… јамо!!! Голе гране  милују тешки облаци.Мирише на снег и море, на со и увело лишће.Мешају се ветрови с југа и личка бура.Самује Велебит! Видим је тамо, крај шумарка… готово неприметну, неугледну, тиху.Открила је јесен. Прилазим јој клецавим кораком, удрхталог ока, распараног  срца.Склањам гране, разгрћем давно увелу траву и гледам…Гледам у њено црно, бездано око. Нема сам,нема ни гласа, ни сузе.Само зубе стежем…. проклета да си… На коленима сам, црна и болна као њена утроба.Очи не виде, ал’ срце  чује.Чује смех  окрвављених звери и варницу с њихових канџи.Чује врисак,  јауке, невини

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.