English О књизи У “Логорима смрти Хрватске”, Рафаел Израели (Raphael Israeli) показује да је широм Југославије током Другог светског рата, антисемитизам био и дубоко укорењен и широко распрострањен. Израели одваја чињенице и историјске записе од оптужиби  и жалљења због тога што је после пуних седамдест година пропуштања да се изврше истраживања и прикупе подаци, сећања и усмена сведочења, отклањање тог недостатка постало готово немогућа ствар.Ова књига одговара на изазове који се пред њу постављају заснивајући своје закључке на доказима који потичу од учесника догађаја тог периода. Мала је вероватноћа да се борба између Срба и Хрвата умири у догледно време. Обе стране оптужују једна другу за злодела за која је општепознато да су

Књига Брчко: Нормализациjа злочина, наjновиjе издање Историjског проjекта Сребреница, представља покушаj да се ратна дешавања на териториjи Брчког сагледаjу у две равни – прво ту су сама дешавања коjа се приказуjу на основу до сада доступне грађе и друго она подjеднако говори о актуелним приликама у Босни и Херцеговини у вези са односом према овим дешавањима и неспремности надлежних институциjа да се криминална акта процесуираjу.     Суочавање са прошлошћу, коjе у српском jавном дискурсу махом подразумева непрекидно освртање на дешавања током ратова на териториjи бивше Југославиjе, има и своj институционализовани облик кроз различите трибунале и владина и невладина тела коjа би требало да понуде непристрасну и емпириjски засновану слику ових

Bеч – До пре неколико година када jе отишао у пензиjу, Леополд Росенмаjр важио jе за угледног академика. Био jе декан Института за социологиjу при Универзитету Беч, носилац jе аустриjског Великог сребрног ордена части, његови радови о породици, младима или друштвеним изазовима старења обjављивани су по читавом свету.     Сада, у озбиљним годинама када се своде рачуни, Росенмаjр jе одлучио да се присети грехова из младости и написао књигу о томе како jе као воjник Вермахта служио на Балкану. Његова сећања обjављена под насловом „У рату на Балкану“ збиjена су у непуних годину дана, од пролећа 1944. године, када са воjним транспортом преко Београда путуjе за Грчку, да би

Архив Срба у Хрватскоj у свом саставу има фонд коjи бисмо жељели истакнути. Изузетну   част учинио нам jе г.Дане Мирић Миланковић  повjеривши Архиву на чување све своjе записе о родноj Крбавици.     У прилогу jе и  Монографиjа –Крбавица-  у коjоj читамо да jе посвећена:   -Свим генерациjама Крбавчана  коjи су стољетним мукотрпним и поштеним радом, слободарским опредjељењем и љубављу доказивали како се воли своj краj и своjа домовина. -Крбавчанима коjи су напустили огњишта своjих предака и отишли у друге краjеве наше земље и далеког свиjета. -Крбавчанима коjи су у току народноослободилачке борбе, од 1941. до 1945., подниjели натчовjечанске напоре и дали велике жртве за слободу. -Крбавчанима коjи су побjеди

Јун­ски уста­нак у гор­њоj Хер­це­го­ви­ни 1941. го­ди­не био jе вар­ни­ца из ко­jе се раз­бук­тао по­жар че­тво­ро­го­ди­шње осло­бо­ди­лач­ке бор­бе про­тив фа­ши­стич­ких оку­па­то­ра и њи­хо­вих до­ма­ћих по­ма­га­ча. Био jе то спон­та­ни оп­ште­на­род­ни бунт Срба про­тив стра­вич­них зло­чи­на Не­за­ви­сне Др­жа­ве Хр­ват­ске. Додатни повод jе и ула­зак Со­вjет­ског Са­ве­за у рат про­тив си­ла Осо­ви­не и не­по­ко­ле­бљи­ва ве­ра хер­це­го­вач­ких Ср­ба у сна­гу Ру­си­jе.     Реч jе о пр­вом ору­жа­ном устан­ку у Хи­тле­ро­воj „европ­скоj твр­ђа­ви“, у ко­ме jе уче­ство­ва­ло це­ло­куп­но срп­ско ста­нов­ни­штво, без тра­гич­не по­де­ле на пар­ти­за­не и чет­ни­ке до ко­jе ће до­ћи доц­ни­jе. Наj­ве­ћи успех Јун­ског устан­ка ле­жи у томе што jе осу­jе­тио, бар при­вре­ме­но, про­jек­то­ва­ну уста­шку ге­но­цид­ну „ви­дов­дан­ску ак­ци­jу“ и довео до поновне

„Узурпирање власти над дефинициjама са тежњом постизања монопола над истима, од стране центара политичке моћи, оличених у државним или парадржавним структурама, наjделотворниjи jе инструмент дотичних центара политичке моћи и истовремено, погонска снага прогреса и регреса у сегментарном и глобалном развоjу људског друштва.   Раст политичке моћи jе искуствено директно пропорционалан опадању привржености императиву етике људског друштва. Тиме jе узурпирање власти над дефинициjама са-одлучуjући каузални и пратећи фактор и свих социjалних девиjациjа историjе човечанства.“ (Теориjа дефиниционизма) Садржаj: –       Теза за разматрање –       Кратак историjски преглед –       Богословљење на истоку и западу –       Прагматизам у речима и на делу –       а. У хришћанском смислу –       б. У профаном смислу –       Закључно –      

То је сигнал – и код Крлеже, и код Тита – да треба уздрмати поверење у културну и еманципацијску моћ српске културне и грађанске традиције Тек када се уклони магистрална српска културна традиција која је омогућила постепено настајање српског грађанства, као неминовног носиоца целовите еманципације српског народа, настаје пожељна слика српске националне егзистенције. Тек тада се Крлежа може огласити романтичном похвалом прогресивности српских устаника. Кога она обухвата? „Кубуром и топовима, коњаничким препадима, хајдучким бусијама и опсадама, ситним тактичким лукавствима, скупоцјеним митом, дипломатском претворљивошћу и подвалама, а често изазовном, управо пркосном окрутношћу, они [србијански сељаци] су покушали све да испливају из крваве чорбе, над којом је читава Европа зијевала годинама, проматрајући

МОСКВА, 28. ОКТОБРА /СРНА/ – Публициста Саша Миливоjев, аутор књиге “Дечак из Жуте куће”, у коjоj се детаљно описуjу злочини албанских терориста на Косову, каже да jе то „наjшокантниjи роман икада обjављен у свиjету и постаће енигма за Трибунал у Хагу“.         “У улози приповедача у роману дечак-сведок прича приче о косовском рату, о jезивим злочинима злогласне ОВК над киднапованим жртвама, о трговини њиховим виталним органима и о трговини људима, о прогону, силовању, о етничким чишћењима, логорима и таjним затворима, о геноциду и таjним гробницама”, рекао jе Миливоjев за “Глас Русиjе”. Он се нада да ће овим романом утицати на свjетску jавност да покрене истрагу о злочинима

Ево, наjзад, књиге о Киjуку, Киjук: Мудра птица љубави, коjу су обjавиле Двери српске и нова издавачка кућа националне литературе, Catena Mundi.     Књига jе неопходна свима онима коjи желе да се упознаjу са величанственим делом човека коjи jе био своjеврсни континент наше културе. У зборнику су прво дати чланци са ширим погледом на оно што jе урадио, прикази његових књига обjављених за живота, оглашавања после његовог пресељења у вечност, представљање постхумно обjављене књиге Хришћанство без Христа, сећања на Киjука, повест о његовом односу према Светосавскоj Цркви, два значаjна интервjуа, да би се све завршило записима и стиховима коjи, можда наjинтимниjе и наjдубље, саопштаваjу таjну човека, коjи jе, како неко

Целокупна српска културна и грађанска традициjа изведена jе на оптуженичку клупу, осумњичена jе и у политичком и у научном виду, у име Крлежине визиjе jугословенства. Када осмотримо различите Крлежине поступке, као и удео његовог осебујног темперамента у њима, препознајемо које су тематске претпоставке битне за језгро његове енциклопедијске арбитраже. Шта значи – и у Маргиналијама – кључна Крлежина оцена да „основна сметња таквих формација под барјацима југословенске, јадранске и хрватске легије био је Баја у Нишу“? Ова опсесивна представа о једној ситуацији – присутна и у Маргиналијама – има далекосежну генезу у Крлежиној политичкој есејистици. Да бисмо разумели шта је истински садржај Крлежиног представљања југословенске идеје, неопходно је да назначимо мисаона и емотивна

Постоjе два политичка правца коjа надахњуjу нагативитет Крлежине енциклопедиjске арбитраже: унитаристичко jугословенство и критика хрватске културне политике Под тако расутом светлошћу бива у Крлежиним „Маргиналијама“ процењена српска традиција коју превасходно представљају наше грађанске фигуре. Крлежа иронично помиње „сав респект спрам генија Богдана Поповића, који представља тугу и жалост“, јер „Богдан је био кисео, шкрт и јалов, и питамо се – шта је остало од те школе?“ Сви политички чланци Живојина Балугџића, „сви без изузетка спадају под скупни појам фашистичког или профашистичког насиља које је довело ову земљу до понора 1941“. Под великом сумњом Крлежине лингвистичке стручности остају прилози светског лингвисте Александра Белића: „Човјек пати од мелодраматике белетристичких, потпуно сувишних детаља и требало би их свести на лексикографски

Постоjе два политичка правца коjа надахњуjу нагативитет Крлежине енциклопедиjске арбитраже: унитаристичко jугословенство и критика хрватске културне политике Под тако расутом светлошћу бива у Крлежиним „Маргиналијама“ процењена српска традиција коју превасходно представљају наше грађанске фигуре. Крлежа иронично помиње „сав респект спрам генија Богдана Поповића, који представља тугу и жалост“, јер „Богдан је био кисео, шкрт и јалов, и питамо се – шта је остало од те школе?“ Сви политички чланци Живојина Балугџића, „сви без изузетка спадају под скупни појам фашистичког или профашистичког насиља које је довело ову земљу до понора 1941“. Под великом сумњом Крлежине лингвистичке стручности остају прилози светског лингвисте Александра Белића: „Човјек пати од мелодраматике белетристичких, потпуно сувишних детаља и требало би их свести на лексикографски

Крлежине интервенције настају у духу државно–партијске идеологије, па су вођене циљаним изједначавањемсрпског и бугарског присуства у Македонији На овогодишњем „Сајму књига“ требало би да се појави треће издање књиге „Дух самопорицања“, која је изазвала бројне и полемичке одзиве у нашој јавности. У односу на друго издање, које се појавило у априлу 2012. године, треће издање има нов и већи формат, и опремљено је текстовима академика Косте Чавошког и проф. др Радивоја Микића. Оно је и опширније за преко сто ауторских страница. Јер, поред низа ситнијих допуна, аутор је написао опширан полемички одговор „Сарајевским свескама“, као и веома опширан текст о Крлежи и његовој енциклопедијској арбитражи. Из тог текста, „Печат“ је

Крлежине интервенциjе настаjу у духу државно–партиjске идеологиjе, па су вођенециљаним изjедначавањем српског и бугарског присуства у Македониjи На овогодишњем „Саjму књига“ требало би да се поjави треће издање књиге „Дух самопорицања“, коjа jе изазвала броjне и полемичке одзиве у нашоj jавности. У односу на друго издање, коjе се поjавило у априлу 2012. године, треће издање има нов и већи формат, и опремљено jе текстовима академика Косте Чавошког и проф. др Радивоjа Микића. Оно jе и опширниjе за преко сто ауторских страница. Јер, поред низа ситниjих допуна, аутор jе написао опширан полемички одговор „Сараjевским свескама“, као и веома опширан текст о Крлежи и његовоj енциклопедиjскоj арбитражи. Из тог текста, „Печат“ jе