Balkanska sećanja bivšeg vojnika Vermahta

Datum objave: sreda, 16 januara, 2013
Objavljeno u Knjige i feljtoni
Veličina slova: A- A+

Beč – Do pre nekoliko godina kada je otišao u penziju, Leopold Rosenmajr važio je za uglednog akademika. Bio je dekan Instituta za sociologiju pri Univerzitetu Beč, nosilac je austrijskog Velikog srebrnog ordena časti, njegovi radovi o porodici, mladima ili društvenim izazovima starenja objavljivani su po čitavom svetu.

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/leopold-rosenmajr.jpg

 

Sada, u ozbiljnim godinama kada se svode računi, Rosenmajr je odlučio da se priseti grehova iz mladosti i napisao knjigu o tome kako je kao vojnik Vermahta služio na Balkanu.

Njegova sećanja objavljena pod naslovom „U ratu na Balkanu“ zbijena su u nepunih godinu dana, od proleća 1944. godine, kada sa vojnim transportom preko Beograda putuje za Grčku, da bi se kao prevodilac za novogrčki jezik pridružio 22. lovačkoj regimenti 11. vazdušne divizije, do proleća 1945. godine, kada se zajedno sa snagama pod komandom čoveka koji je bombardovao Beograd, general-pukovnika Aleksandra Lera u krvavom tragu povlači kroz bivšu Jugoslaviju.

Kao prvo, treba napomenuti da je Rosenmajr bio mobilisan, da je imao svega 19 godina (rođen je 1925. godine) kada su ga strpali u vojni transport za Beograd, te da ni po članstvu, ni po uverenju nije spadao u Nacionalsocijalističku partiju, ali to je otprilike sve što se može reći u njegovu odbranu.

Ostatak je mračno štivo, u kojem autor pokušava da predstavi rat isključivo kao zlo opšte prakse, kao fenomen koji već svojom unutrašnjom dinamikom u ljudima uništava svaki osećaj humanizma, a ne kao konkretan zločin jedne konkretne politike.

Već prva epizoda, ona iz Beograda, pokazuje karakteristike apstraktnog teatra. Mladi vojnik stiže u razrušeni grad, čije zatečeno stanje opisuje rečima: „Znao sam da je bombardovan, ali nisam se tada pitao zašto, a možda sam trebao.“

Sledeći problem je što bi Rosenmajr bi prema vojnim propisima trebao da prespava nekoliko noći na beogradskoj železničkoj stanici, u nemačkoj vojnoj kasarni, koja je međutim puna vaški, buva i stenica, pa tako obećava loš početak vojnog putopisa po Balkanu.

Na njegovu sreću, u Beogradu tada već desetak godina živi njegova bivša bečka dadilja Josefina Nusima, s tim što sada čuva decu kod jedne ugledne srpske građanske porodice.

Ime porodice se ni jednog trenutka ne otkriva, osim što čitalac saznaje da je otac Josefininih trenutnih štićenika bio ministar u jugoslovenskoj kraljevskoj vladi, da je posle kapitualacije naravno ostao bez posla, te sada radi kao advokat, ali uglavnom gladuje kao i svi ostali u okupiranom Beogradu.

Rosenmajr je zbunjen i povređen kada ga Josefina hladno dočeka, ali se teši primedbom da je „ona tu još od bombardovanja“, te da je, skupa sa porodicom kod koje služi „može biti doživela i neke druge loše stvari“ – jedino za šta ima razumevanja je to da ga Josefina još s vrata pošalje u kupatilo na generano pranje i čišćenje, kako im na svu muku ne bi još doneo i buve.

Posle kupanja, mladi vojnik Vermahta „prkoseći propisima Vermahta“ ostavlja oružje u stanu kod Josefine i u uniformi odlazi u šetnju Beogradom.

Najviše od svega svideo mu se pogled na Dunav „s jedne gradske trđave“, pri čemu mu u lirskom momentu padne na pamet i pesmica koju je učio u školi o princu Eugenu dok „goni Turke na jug preko Beograda“.

Ono što mu se manje sviđa jeste pogled na sumnjive trgovce sitnom robom koji oko te „gradske tvrđave“ prodaju hranu na crno i „kojekakve predmete koje su iskopali iz ruševina“.

Na tom se mestu Rosenmajr još jednom zgražava nad stanjem u kome se nalazi razrušeni grad, prateći u njemu „tužne tragove brutalne demonstracije moći kakve do sada nikada nigde nije video.“

Šestoaprilsko bombardovanje Beograda Rosenmajr objašnjava, godinama posle rata, na sledeći način: „Musolinijev pohod na Grčku je bio zaustavljen, pa su Italijani tražili pomoć od Hitlera, koji je onda pozvao svog austrijskog generala Lora i pitao ga kako se u toj situaciji može – zapravo mora – pomoći Italijanima“.

„Tako da se pronađe povod, udari na Beograd svom snagom i otvori put prema Grčkoj“, odgovorio je Lor, pre nego što je, a da nije morao, kako kaže Rosenmajr, lično nadgledao utovar „beogradskih“ bombi u Aspernu pored Beča.

Druga epizoda koja zaslužuje pomena je ona iz Vranja: proleće je 1945. godine, snage Trećeg Rajha se preko Makedonije, Srbije, Hrvatske i Slovenije povlače iz Grčke, dok ih „neprijatelj“ u tome ometa.

„Trebali smo preko Beograda, ali Beograd više nije bio u igri“, zapisuje mladi Vermahtovac utiske u svoj dnevnik.

Vranjansko poglavlje je ključno po tome što se u njemu organizovano vojno povlačenje pretvara u haos i opšte bežanje.

U jednom trenutku Vranje izgleda kao da je ničije, ulice su puste, pa Rosenmajr, kao i godinu dana pre toga u Beogradu, kreće u „šetnju“ gradom, ulazi prvo u jedan napušten stan gde u dnevnoj sobi svira na klaviru, („loše“, kako sam kaže), a zatim i u neku polusrušenu trgovinu gde krade flašice s ružinim uljem, nakit i jednu drvenu izrezbarenu kutijicu.

Na putu prema jedinici uhvati ga griža savest, pod granatama otrči natrag i vrati ukradene stvari, sve osim izrezbarene kutije koja i danas stoji na pisaćem stolu u njegovoj radnoj sobi u Beču.

Opisujući sebe u tako negativnom svetlu, pri čemu treba napomenuti da su ovde navedene samo dve male epizode njegovog balkanskog putopisa, moglo bi se reći da je bivši dekan Bečkog instituta za sociologiju napisao hrabru knjigu, kada istovremeno ne bi demonstrirao potpunu emotivnu distanciranost prema depersonalizovanom „neprijatelju“ bez lica.

Rosenmajr nije bio nacista, samo je spadao u grupu onih „koji su izvršavali naređenja“; imao je više prilika da dezertira, ali to „nije bilo spojivo sa njegovim osećajem časti“, čak do te mere da se prilikom povlačenja jedva suzdržava da „dezerterima ne puca u leđa“.

Najveći otpor režimu koji ga je poslao u rat Rosenmajr pruža tako što, kada god prilike dozvole, skida uniformu, te svoju prevodilačku dužnost obavlja „u sportskom dresu i patikama“.

Njegove etičke varijacije na temu „taj je rat bio nepotreban“ nikada se ne uzdignu do jasne konstatacije „taj je rat bio moralno neodbranjivi čin“.

Na kraju, opšti utisak je da sve ostaje u glagolskoj magli trebati – smeti – platiti – bežati, i to preko Blajburga, sa izrezbarenom drvenom kutijicom iz Vranja u vojničkom ruksaku.

 

Izvor: VASELjENSKA




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top