Дико Пејатовић, поуздани хроничар златарског краја и писац више запажених књига, нарочито из историје Народноослободилачког рата, не само што са огорчењем демантује тврдње пароха подгоричког Велибора Џомића да је Љубица Пурић из Нове Вароши убила брата, већ о томе има подробну причу. – Ради се о ћерки попа Илије Пурића, Љубици, студенту филозофије, првоборцу НОБ, скојевки и комунисти, угледном, омиљеном и поузданом активисти из ратних дана и неуморном, одговорном руководиоцу у послератном периоду – казује Пејатовић. – Љубицу сам упознао октобра 1941, када сам ступио у партизане, а она је већ била партизанка. Међу неколико њених другарица, поред Дане Тановић, Цале Благојевић, Миле Савић, Каје Караматијевић – она се издвајала

На београдској ТВ Хепи, у емисији Миломира Марића Голи живот 23. јануара 2014. године учествовао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, парох подгорички и правни саветник Митрополије црногорско-приморске, аутор трокњижја “Страдање србске цркве од комуниста”. На самом крају те премучне и тешке приче, којој би се у целини имало шта приговорити и лако демантовати многе чињенице, нетачности и преувеличавања којима врве свих 1.300 страна ове “историје”, Џомић је дословце рекао: “Кажу да је у Новој Вароши једна Пурићка, кћи свештеника, своме брати ишчупала срце и заиграла коло!”. И ја, као и многи који су то чули и видели, а поготову још ретки борци и учесници НОБ и нарочито они из нововарошког

Живимо у времену лажи, подвала и превара, у времену пакости и злобе сваке врсте, у времену прекрајања историје и најфантастичнијих измишљотина на којима би позавидела и Гебелсова фабрика лажи, пред којима би се зацрвенела свака ратна и ратнохушкачка пропаганда. Да све буде парадоксалније, сви се уз то заклињу и бусају у прса да им је стало до истине и коначног помирења и подизања мостова преко провалија раздора насталих у ратовима и револуцијама које су потресале свет у минулом веку. Ово је, чини се, нарочито изражено када је у питању Народноослободилачка борба и њени учесници. Нема никакве сумње, нити ико озбиљан у овом времену може и покушати да доказује да је

Клуб Гачана у Београду након више од седам десеније ћутања на једном од најсветијих мјеста СПЦ, у Храму Светог Саве на Врачару, организовао je парастос Милораду Поповићу, попу Радојици Перишићу, Благоју Тепавчевићу, Mарку Лојовићу, Видаку Ковачевићу и читавој плејади гатачких витезова и јунака, припадника ЈВуО, изгинулих на знаним и незнаним мјестима, највише на Лијевчу пољу. (ХЕРЦЕГ ТВ) Извор: Слободна Херцеговина  

У Цркви Покрова Пресвете Богородице у Петрову данас је протојереј петровљански Никола Пекић служио парастос команданту Југословенске војске у отаџбини Драгољубу Дражи Михаиловићу. Овог мјесеца навршава се 75 година од дана када је 21. априла 1941. године Драгољуб Дража Михаиловић на Лужањку у Петрову одлучно одбио да призна капитулацају тадашње Југословенске војске. Поводом тог догађаја, у сриједу, 20. априла, биће положено цвијеће на Спомен-плочу на висоравни Лужањак у Петрову која је постављена 23. априла 2005. године. У уторак, 19. априла, историчар из Београда Радован Калабић у Петрову ће одржати предавање о теми “Драгољуб Дража Михаиловић – вођа прве гериле у борби за ослобођење Европе од фашизма и нацизма”. Радио Телевизија

Само неколико сати после потписивања безусловне капитулације Војске Краљевине Југославије, 17. априла 1941, морнарички поручници Милан Спасић и Сергеј Машера активирали су експлозив на бојном броду „Загреб” и заједно с њим одлетели у ваздух. Док су остали чланови посаде напуштали брод, а Италијани већ били на вратима Боке которске, њих двојица су изабрали смрт уместо срамне предаје и одвођења у заробљеништво. Тело Милана Спасића следећег дана су у Тиватском заливу пронашли рибари. Сахрањен је на војничког гробљу Савини код Херцег Новог. Међу силним светом који је дошао да га испрати, био је и вод италијанских војника – и окупатори су дошли да одају војну почаст. Херојска смрт двојице морнаричких поручника

Крајем августа 1944. године краљ Петар II Карађорђевић коначно је подлегао британским притисцима и смијенио ђенерала Михаиловића са мјеста начелника Врховног штаба Југословенске војске у отаџбини. Убрзо након тога услиједила је још погубнија одлука младог краља, када је свим јединицама ЈВуО сугерисао да се ставе под команду Јосипа Броза Тита. На тај начин, сам краљ задао је коначни ударац војсци која се већ три године у земљи борила против комуниста и то за његова легитимна права монарха и очување династије Карађорђевића на југословенском престолу. Михаиловићев одговор на ове краљеве, истина изнуђене потезе, била је одлука о проглашењу опште моблизације и наставак беспоштедне борбе против комуниста у Југославији. За то вријеме

Готово да не постоjе новине у Србиjи коjе мало-мало, па обjаве како jе краљ Петар II Карађорђевић преко радиjа 12. септембра 1944. године наредио припадницима Југословенске краљевске воjске да приступе Титу или ће бити обележени као издаjници и пред народом и пред историjом. Очигледно да историjа ништа ниjе научила народ. А руку на срце, ниjе ни могла, jер су тек пре годину дана први пут на светлост изашли записници из Архива Србиjе из коjих се види да jе постоjала партиjска „Комисиjа за историjу“, коjа jе радила од 1978. до 1989. године, а вероватно и знатно раниjе, контролишући основношколски, средњошколски и високошколски образовни систем. Када би данас исти говор преписали и

Полагањем венаца и одавањем државних и војних почасти данас је у спомен комплексу Сремски фронт у Адашевцима код Шида обиљежена 71 година од пробоја Сремског фронта, а министар Александар Вулин поручио је да су само слободни народи срећни, успјешни и развијени. Вулин је окупљенима поручио да само слободан народ може да ствара добру и честиту државу, те да само слободни људи рађају слободне људе. “Нема богатог и срећног роба, само слободни људи стварају слободне људе. Ово су овде потомци слободних људи – горостаса и нећемо никад бити од њих мањи”, рекао је Вулин. Он је навео да се прије 71 годину на том мјесту наш народ, Србија, уписала на страну

На данашњи дан навршава се 71 година од пробоја Сремског фронта који је означио окончање Другог свјетског рата на територији Србије. Пуних 175 дана, од 21. октобра 1944. до 12. априла 1945. године, вођена је рововска битка у којој је са обје стране учествовало око 250.000 војника. Уз јединице Југословенске армије, учествовале су и трупе Црвене и бугарске Народне армије, као и бригада “Италија”. У тешким и крвавим борбама, на снијегу и вјетру, погинуло је око 13.500 југословенских војника, углавном младића из Србије и Црне Горе, 1.100 припадника Црвене армије, 630 припадника бугарске Народне армије и 163 Италијана из састава југословенских јединица. На страни непријатеља, који су се борили уз

Од 1. до 7. септембра 1944, над Србијом и Црном Гором била су 1.973 борбена лета. ДОК су Београд и многи други градови Србије видали ране и сахрањивали своје најрођеније, енглески и амерички “савезници и ослободиоци” настављали су свој крвави пир. На њиховој мети опет се, по шести пут, нашао већ одавно ојађени Ниш. Овог пута још подмуклије него раније, кад је град био на спавању. Између 2.20 и 3 часа по поноћи Енглези и Американци су 9. јуна 1944. на Ниш бацили близу 400 бомби. На спавању је побијено неколико десетина Нишлија. Два дана касније, 11. јуна у 9 часова, западни “савезници” обрушавају се на Смедерево. На град је

Трагични биланс разарања градова Србије и Црне Горе никад нико није ни покушао да сачини. Чувај се лажних пријатеља, а сачуваћемо се од непријатеља ПОШТО се после писма Божидара Недића, члана Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, Џорџу VI, краљу Велике Британије, упућеног 27. априла 1944. године, у англоамеричком масакрирању Србије ништа није променило, логични закључак је да су “хиљаде наших убијених људи” представљале један од најважнијих циљева оних који су наручивали и одобравали акције енглеских и америчких бомбардера. Србија је с неверицом пратила потезе својих западних савезника. Али оно што се дешавало над Србијом није збуњивало само њене житеље већ и многе савезничке посматраче. Први такав извештај о