Matić, Dinčić: Patriotizam Kralja Petra II – istina o „naredbi“ od 12.09.1944.

Datum objave: četvrtak, 14 aprila, 2016
Veličina slova: A- A+

Gotovo da ne postoje novine u Srbiji koje malo-malo, pa objave kako je kralj Petar II Karađorđević preko radija 12. septembra 1944. godine naredio pripadnicima Jugoslovenske kraljevske vojske da pristupe Titu ili će biti obeleženi kao izdajnici i pred narodom i pred istorijom.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/kralj-petardrugi.jpg

Očigledno da istorija ništa nije naučila narod. A ruku na srce, nije ni mogla, jer su tek pre godinu dana prvi put na svetlost izašli zapisnici iz Arhiva Srbije iz kojih se vidi da je postojala partijska „Komisija za istoriju“, koja je radila od 1978. do 1989. godine, a verovatno i znatno ranije, kontrolišući osnovnoškolski, srednjoškolski i visokoškolski obrazovni sistem. Kada bi danas isti govor prepisali i predali bilo kom pravniku i pitali šta on predstavlja sa pravne tačke gledišta, nije teško pogoditi kako bi njegov odgovor glasio: ništa! Naravno.

Revolucija, terozizam, otimanje krune

Ali evo čemu nas istorija, kao učiteljica života, može naučiti i kakve primere imamo u njoj:

Luj XVI kao 20 – godišnjak, 1774. nasleđuje francuski presto i državu koja je u rasulu. Sa 17 godina ženi se austrijskom nadvojvodkinjom, kćerkom carice Marije Terezije, Marijom Antoanetom. Po stupanju na presto, Luj XVI vraća zakonodavnu vlast u ruke parlamenta, koji je njegov otac raspustio, a 1789. postaje i ustavni monarh države u kojoj parlament ima potpunu vlast u svojim rukama. Posle pobede revolucije i proglašenja republike 21. septembra 1792. kralj je zbačen sa prestola, a neuspešno se završava i njegov pokušaj povratka na vlast, uz pomoć stranih sila, pa ga zapravo ti njegovi saveznici guraju pod giljotinu u rukama revolucionara. Luj XVI je ubijen 21. januara 1793. u Parizu, pošto je prethodno oglašen izdajnikom, dva dana ranije. Na isti način pogubljena je i kraljica Marija Antoaneta, devet meseci kasnije. Njihov sin, Luj XVII, kao osmogodišnjak, od strane revolucionara odveden je u zatvor, gde umro 1795. od posledica fizičkog mučenja i izgladnjivanja. Na taj način se revolucionarne i antimonarhističke snage razračunavaju sa nosiocima krune, kada im ovi padnu šaka.

Kralj Petar II Karađorđević, sa nepunih 18 godina dolazi na presto Jugoslavije 27. marta 1941. Jugoslavija se nalazila pred vratima rata, posle demonstracija koje je izazvalo potpisivanje Trojnog pakta, dva dana ranije u Berlinu. Ubrzo, po početku rata, 6. aprila, kralj Petar napušta Beograd, da bi sa Nikšićkog aerodroma Kapino polje, odlteo za Grčku, a zatim u Egipat. U goste kao izbeglica kod saveznika Britanaca stiže juna 1941. Za razliku od Luja XVI, koji nije uspeo da uživa u zaštiti saveznika, a već je bio oženjen, kada je preuzeo francusku krunu, Petar se po nagovoru britanskog premijera Čerčila i pod okriljem svog kuma, britanskog kralja Džordža, ženi marta 1944. Aleksandrom, grčkom princezom bez miraza, kojoj mnogi osporavaju tu titulu. Izuzev Čerčila i njene majke, građanke Aspazije Manos. U to doba, na tlu Jugoslavije je odavno besneo i građanski rat, najviše između snaga odanih kralju, pod komandom ćenerala Dragoljuba Draže Mihailovića i komunističko-revolucionarnih snaga pod komandom samozvanog maršala Josipa Broza, kome se ni dan danas ne može utvrditi tačan datum rođenja, ali ni mnogi drugi biografski podatci.

U vreme svoje ženidbe, kralj Petar je već znao kakva bi ga sudbina zadesila u slučaju pobeda bilo koje od ovih snaga. Pred sobom je imao već proklamovane „odluke Avnoj-a“ od 29. novembra 1943. i Rezoluciju sa Baškog kongresa, Ravnogorskog pokreta od Savindana 1944. Na svoju žalost, znao je i odluke Teheranske konferencije, samo jedan dan starije od odluka komunističkog Avnoja, koje su takoreći bile usaglašene. Po tom saglasju, kruna je već bila skinuta sa glave kralja Petra i stavljena na raspolaganje komunističkom vođi Brozu. Zvanično je to učinjeno 29. novembra 1945. posle referenduma, poznatog pod narodnim nazivom „ćorave kutije“. Kao i Luj XVI, kralj Petar je od novih vlasti oglašen izdajnikom, pa je ta odluka Avnoj-a, kao i ona o zabrani povratka kralja i dinastije u zemlju, zvanično postala važeća, dve godine po njenom donošenju. Robespijerovu tezu: da će slobode i pravde biti kada o creva poslednjeg popa, bude obešen poslednji kralj, Englezi su u svojoj revoluciji rešili jednim udarcem, jer im je kralj bio i verski poglavar. Srećom po život kralja Petra, komunistima u Srbiji je utekao i „poslednji pop“, sada sveti vladika Nikolaj Velimirović, ali su oni tokom svoje revolucije pobili više sveštenika i monaha nego u istom periodu ustaše i nemci zajedno. Analogiju između ovih događaja dao je i Karl Marks, 1848.godine: „Ima u istoriji frapantnih analogija. Jakobinac iz 1793. godine je postao današnji komunista”

Divlji parlament Josipa Broza

Datum 12. septembar 1944. godine ušao je u istorijske anale i prosto je neshvatljivo zašto nije ranije slavljen u nizu komunističkih (socijalističkih) praznika, kao još jedva velika pobeda naroda i njegove vojske. Čak je i državna komisija Republike Srbije, primajući na sebe obavezu da ispita i istraži tajne grobnice komunističkog iživljavanja u granicama Nedićeve Srbije i popiše žrtve, nazvana „Državna komisija za popis tajnih grobnica posle 12. septembra 1944. godine“.

Sve je počelo tri godine i četiri dana ranije, još 1941. godine, kada je nekrunisani jugoslovenski vladar iz hrvatskog Zagorja ponovo gazio Zapadnom Srbijom, ali ovoga puta ne kao kaplar carske austrogarske vojske, već kao čovek Treće Komunističke Internacionale (Kominterne). Samo deset dana kasnije, odredi kojim je komandovao su bez ikakve potrebne istrage stali pod krivične odredbe Prekog vojnog suda Vojske Kraljevine Jugoslavije zbog veleizdaje, tako da se njihov progon ili likvidacije nisu ni mogli smatrati ratnim zločinom, što nam se uporno – svakim danom sugeriše, nedavno čak i od građanina Srbije Borisa Tadića i o čemu organizacija Subnor na svom internet portalu konstantno piše i naručuje knjige. Tog datuma održano je partijsko savetovanje u Stolicama gde je odlučeno da će nova – revolucionarna vojska umesto zastave postojeće države nositi zastavu strane države, umesto kokarde staviti petokraku, umesto klasičnog salutiranja pozdravljati, po španski, stisnutom pesnicom, umesto pozlaćenih zvezdica na širitima stavljati crvene petokrake i dr.

U „Borbi“ od 19. oktobra 1941. godine, napisan je članak da „Narodnoslobodilački odbori moraju postati istinski privremeni nosioci narodne vlasti“. To je bio direktan poziv na revoluciju i nasilno rušenje ustavnog, demokratskog i narodnog uređenje Kraljevine Jugoslavije, privremeno okupirane od strane okupatorskih trupa i njihovih satelita.

Magičnost dvanaestog je i u tome što je Tito tri godina kasnije u Krajovi sklopio aranžman sa Sovjetima da ga ustoliče u Beograd za narednih trideset i šest godina. Saberemo li prvi i drugi broj Titove vladavine opet dobijemo magičnu brojku devet, odnosno deveti mesec u godini. Izgleda da je srpskom narodu suđeno da mu septembar bude sudbina. To je bio i Božji znak da mu se nešto loše sprema.

Za dvanaestoseptembarce (dvanaestake), tog istog datuma je đeneral Mihailović stao u red „bande“, oglušio se o naređenje svog vrhovnog komandanta koji ga se odrekao i nije postupio prema njegovom govoru. Naravno, postavlja se logično pitanje: kako može naređenje da se izdaje preko radija i to ni manje ni više nego govorom i da li se država može rušuti preko radija ili legalnim sredstvom – izborima?

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/kingpeter_i_benes.jpg

Ovo su „neoborive“ istorijske činjenice. Oni su već ovim datumom izmirili partizane i četnike. Drugim rečima, tog datuma je okončana nedoumica ko je bio ko u Jugoslaviji. To navodno izmirenje stajalo je novih deset hiljada pa i više žrtava komunista, pa se s toga postavlja još jedno logično pitanje: O kakvom je tu izmirenju reč?

Razume se, za ove izmiritelje, nikada neće biti prihvatljivo da, ako se već držimo radijskih govora u formi nekih legalnih akata, onda je Tito bio ministar vojni kralja Petra a istog je kralj smenio kada je poništio njegov aranžman sa premijerom Ivanom Šubašićem, poznatijim kao „Viški sporazum“, gde čak nije stavio ni svoj potpis.

Ili, kralj je u svom govoru pozvao četnike da se stave pod komandu Tita koji je uz to posle Desanta na Drvar pobegao iz Jugoslavije. Znači, trebalo je da se stave pod komandom nepostojećeg jugoslovenskog komandanta.

Idući hronološkim redosledom dvanaestaka, posle mnogih pritisaka, kralj je smenio činovničku vladu dr Božidara Purića a sa njom formalno i đenerala Mihailovića kao ministra vojnog, jer se njegov potpis morao naći na dokumentima koje su sastavljali novi premijer Ivan Šubašić uz asistenciju svojih ministara. Najpre je Šubašić, potpisujući se kao ministar vojni, 25. avgusta, sa svojim ljudima izdejstvovao ukidanje Štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske koji se nalazio u Jugoslaviji, četiri dana kasnije, razrešio đenerala Mihailovića dužnosti načelnika Štaba Vrhovne komande u okupiranoj otadžbini. Šubašić i njegovi ministri nisu oduzeli Draži Mihailoviću i đeneralski čin. Dokument do danas nije objavljen. To je kraća hronoligija događaja do dvanaestog septembra.

Pa ipak, za dvanaestake, ništa ne bi značilo što je zakonski bilo nedozvoljeno da jedan ministar-premijer (Ivan Šubašić) drži sedam resora i da uz to ima tri čoveka koji čine vladu, što Mihailoviću nije oduzet đeneralski čin, što Tito nije položio zakletvu pred Šubašićevim ministrima, što je nakon poništavanja sporazuma Tito-Šubašić privremena skupšština DFJ i dalje radila i pripremala izbore za Ustavotvornu skupštinu, što ne postoji akt kojim se KPJ stavlja u red legalnih političkih organizacija i kojim se ukida Zakon o zaštiti države, što nema akta o penzionisanju generala Borivoja Ristića i mnogo toga drugog.

Kod dvanaestaka, razlog napuštanja Mihailovića od strane Zapadnih saveznika je jasan: nije se borio protiv okupatora. Međutim, kakvu su to pomoć saveznici Mihailoviću uopšte davali da bi se on borio, kada je poznata obelodanjena saveznička dokumentacija, koja kaže da je ukupna vojna pomoć u naoružanju koju su Englezi izbacili četnicima (1941-1943) iznosila: 1.742 puškomitraljeza, 820 mitraljeza, 1.872 pušaka i 492 pištolja, što je ukupno 4.962. Da li se sa 4.962 komada oružja uopšte mogla voditi borba protiv okupatora? Primera radi, samo je partijski list „Borba“ u septembru 1942. godine objavio vest da je 6.000 hrvatskih domobranaca zarobljeno – čitati: predalo se partizanima. Dakle, više su Hrvati dali oružje komunistima nego Englezi Dražinim četnicima. Sa tom mizernom isporukom nisu se mogla naoružati i opremiti ni tri vojna korpusa u Srbiji, koji su u proseku imali 2.000 i više boraca. Samo je u Srbiji takvih korpusa, bez isturenih štabova, bilo 35. O jedinicama izvan Srbije i da se ne govori.

Daleko od toga da je napuštanje đenerala Mihailovića usledilo zbog toga što se nije borio protiv okupatora onoliko koliko su saveznici mislili da je potrebno.

Jasno je da su Englezi upravljali sudbinom Kraljevine Jugoslavije, jer se kralj Petar II Karađorđević nalazio kod njih. Vlade Francuske, Belgije, Holandije i Norveške koje su se nalazile u Londonu, baš kao i jugoslovenska, kada je započela invazija u Normandiji, 6. juna 1944. godine, opomenute su da prenesu svojim narodima preko BBC-a da ne stupaju u preuranjene akcije i lozinka preko savezničkih radija bila je za sve njih: „Strpljenje i disciplina!“ Isto tako su Englezi podupirali jugoslovensku kraljevsku vladu posle preuranjenog ustanka 1941. godine, da poruči svom narodu da čeka i sve su engleske stanice objavile sledeću zapovest: „Svima vama koji ste spremni za odlučnu bitku dajemo ovu opomenu: Nemojte preuranjivati. Nemojte se otvoriti pre vremena. Mi ćemo vam dati znak kada bude trebalo. Dotle štedite se i budite spremni, jer su vaši životi dragoceni i kao pomoć u odlučnom času i kao snaga posle rata za obnovu Evrope. Sačuvajte najveću disciplinu u redovima vaših organizacija, jedan milion neorganizovanih ljudi manje vredi nego stotinu disciplinovanih boraca u momentu otpora. Zato čekajte znak generala Ajzenhauera sa zapada i generala Vilsona sa juga. Dotle se čuvajte od neprijateljske provokatorske propagande, te da ne otpočnete preuranjeno akciju!“

Dakle, ima li jasnijeg dokaza za bezobzirnost i bezobraznost Engleza prema Srbima, posebno đeneralu Mihailoviću i otadžbinskoj vojsci i dvoličnost engleske politike, kojoj je u prvom planu bilo da Jugoslavija 1941. godine bude žrtvovana u ratu protiv fašizma, jer je u tome nalazila interes. Ko se tome suprostavio postajao je žrtva. Tako su đeneral Mihailović i kraljevska vojska optuženi da se ne bore protiv okupatora a prethodno su im sami Englezi uskraćivali to pravo, savetujući da čekaju pogodan trenutak kada će im oni dati znak sa juga i zapada, a da pritom nisu ni imali namere da se iskrcaju na Jadranu i reše pitanje rata varijantom prodora preko Jugoslavije.

Naravno da je i pored ovih radio-apela bilo okršaja protiv okupatora posle 1941. godine, ali sve to Zapadnim saveznicima nije bilo važno, jer im Jugoslavija posle pobede kod El-Alamejna i zauzimanja Sredozemlja više strateški nije bila važna, kao ni to da li tamo neko ubija nemačke vojnike. Na protiv, u njihovom interesu je bilo da se Nemci ne ubijaju, da bi bili slati na Istočni front, čime bi Sovjeti dodatno slabili snage, a oni jačali pred prestrojavanje i crtanje nove karte Evrope i sveta.

Tito je pošao u rat protiv Hitlera sa parolom „Svaki ubijeni Nemac jedan manje na Istočnom Frontu“. A masakriranje stanovništva posle nemačkih bombardovanja: „Svaka bomba ovde jedna manja na Istočnom Frontu“. Koliko je Tito onemogućio Nemaca da idu na Zapadni Front pa da mu zato Angloamerikanci ukažu pomoć?

Borba u Kraljevini Jugoslaviji je zapravo bio deo strateškog i dugoročnog plana o tome ko će koga da istisne sa Baklana: Englezi Sovjete ili obrnuto. U takvoj konstelaciji snaga i Titov i Dražin pokret samo su iskorišćeni radi viših ciljeva. Englezi nisu mogli u toj borbi da pobede, to je već bilo evidentno 1943. godine, jer je aktivnost Crvene armije protiv Nemaca bila daleko veća.

Sami Englezi pa i Zapadni saveznici su gledano iz današnje perspektive u Drugom svetskom ratu odneli pirovu pobedu. Jer, oni su ušli u rat u Evropi da bi sprečili Hitlerovu Nemačku da ovlada Istočnom Evropom i Balkanom. Ti regioni ostali su pod tiranijom Sovjetskog Saveza. Hitlerova okupacija smenjena je Staljinovom okupacijom, ne manje surovom od nacističke. Na Dalekom Istoku, zapadne sile ušle su u rat da spreče Japan da ovlada Kinom. Kinom je stvarno ovladao komunizam uz pomoć Sovjetskog Saveza i kineski narod je izgubio slobodu isto onako kao i 130 miliona nekada slobodnih Evropljana.

Ostalo im je samo da zvezckaju atomskom bombom – koju su na kraju bacili na Japan da bi stavili Staljinu do znanja da nisu za potcenjivanje i da spuste gvozdenu zavesu.

Ali, zato je neko morao da plati sve njihove cehove i loše poteze koje po pravilu sve velike sile prave, ali ih nikada ne priznaju. Isporučili su ih ponovo srpskom narodu. O tome nam jasno govori i izjava potpredsednika Skupštine OEBS-a, Vili Vimera, u pismu nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu od 2. maja 2000. godine, u kome se pored ostalog kaže: ”Rat protiv Savezne Republike Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno godine 1945“.

Naravno, sa padom Berlinskog zida sve se iz fundamenta izmenilo. Predajom Kraljevine Jugoslavije sovjetskom interesnom bloku, sa njime i Titu, Englezi su kupovali sovjetsku krv na istočnom frontu da bi svoju štedeli što duže mogu. Kada je reč o Kraljevini Jugoslaviji, saveznicima je bilo važno samo da se nemačke trupe ne šalju preko Južne Srbije u Sredozemlje i zato su insistirali da se železničke komunikacije prekinu, što su četnici i učinili, čime su obimno hvaljeni u savezničkim izveštajima; Draža i još neki komandanti su dobili nekoliko pohvala, odlikovanja, itd. Od tada, Jugoslavija saveznicima sa čisto vojnog aspekta ništa nije značila, pa su tvrdnje o nekom herojskom otporu Titovih partizana koje su bile od neprocenjive vrednosti saveznicima više nego obična perfidija. Uostalom, da su Zapadni saveznici išli rezonom da Titov pokret zaista najviše problema zadaje okupatorima mogli su paralelno sa Normandijom izvršili iskrcavanje u Jugoslaviji 1944. godine i uz pomoć partizana lako savaladali okupatora i kraćim putem se približili granicama Trećeg Rajha.

Treba naglasiti da komunističkoj megalomaniji u to vreme nije bilo ravni. Tako je Titov ideolog Milovan Đilas u aprilu 1944. godine pisao da su partizani do tada ubili 300.000 nemačkih vojnika. Naravno da su Englezi znali koliko im Titovi partizani stvarno mogu biti od pomoći, ali su ih podržavali kao alibi za napuštanje Mihailovića zbog Staljina. Na kraju, morali su da angažuju čak i svoju avijaciju i ispravljaju ono što Tito nije bio u stanju čime su sami plaćali ceh za svoju podvalu sa jugoslovenskim komunistima, tj. hrvatskim partizanima – kako ih je jedno vreme nazivao Vinston Čerčil. Umesto da im koriste – Titovi komunisti su ih mnogo koštali, ali sve su morali da trpe, jer su Staljinu zaveštali Kraljevinu Jugoslaviju. Poslednje nemačke snage su se povlačile tek kada je Berlin bio ugrožen. Grupa Armija F nije imala namere da eventualnom koncentracijom nakon izvlačenja iz Jugoslavije udari u leđa savezničkim trupama koje su opkolile Berlin. Zapravo, još septembra 1944. godine, preko Amerikanaca su tražili da se pradaju Draži i njegovim vojnicima. Odstupali su planski iz Jugoslavije što prozvasmo nekim oslobođenjem Jugoslavije, a borbenu zaštitu svojih trupa, zbog savezničkih bombardovanja ili napada partizana: završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije.

U takvoj zamršenoj igri, razume se, mnogi se koriste radi viših ciljeva i interesa. I sam Tito je pozvao narod u masovnu pogibiju da bi se dokopao vlasti. Međutim, nasuprot tvrdnjama dvanaestaka – Petar se držao sasvim drukčije. On nije želeo da šalje narod u masovnu pogibeljnost i u tome je suštinska razlika između njega i Tita.

Najpre se uporno odupirao sve žešćim engleskim pritiscima. Ne želeći da izneveri Staljina, Čerčil ga je uporno pritiskao da smeni vladu dr Božidara Purića gde je ministar vojni bio đeneral Mihailović i da obrazuje vladu po volji Titu, odnosno Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ-a) – vlade KPJ, konstituisane posle Drugog zasedanja Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ-a) u Jajcu, 29. novembra 1943. godine. Prema publicisti i dugogodišnjem istraživaču Peri Simiću koji je našao kapitalna dokumenta, AVNOJ nije ni mogalo da zaseda, jer nije bilo kvoruma. Komunistima nisu samo manjkali delegati iz Srbije, koji su po Simićevim rečima brojali 24 od 53, već iz cele zemlje. Iz Makedonije i Sandžaka nije došao niko.

Tako se u gradu bosanskih kraljeva desila neka vrsta afere Bodrum, preciznije Bresnica, kada je reč o srpskim delegatima – tj. dizanje ruku za račun onih kojih nema. Komunisti su izračunali da ako pođu za Bosnu početkom oktobra 1943, do zasedanja će moći komotno da stignu, jer su računali da neće na putu imati velikih problema i da će sve ravnogorske odrede redom porazbijati. Ispostavilo se da je računica bila loša. Tako je delegacija iz Južne Srbije pošla početkom oktobra 1943. godine sa Prvim južnomoravskim partizanskim odredom kao pratnjom. Uz stalne borbe sa četnicima, u znatno okrnjenom sastavu, odred nekako stiže u Bosnu decembra iste godine, da bi prestao da postoji na Devetaku, kada je upao u nemački obruč za vreme takozvane šeste neprijateljske ofanzive ili nemačkog poduhvata „Loptasta munja“. Umesto da su delagati iz Južne Srbije 29. novembra bili u Domu kulture, prema dnevniku partizana Dušana Božovića, na veliki komunistički praznik i istorijski dan, oni su se zlopatili u selu Bresnica kod Gornjeg Milanovca sa četnicima koji su ih „zlikovački“ stalno napadali.

I tako nisu stigli, ali neko je umesto njih dizao ruke kada se glasalo. Daleko je bilo Titovo Jajce. Kada je reč o aferi Bresnica – nadamo se da će istorijska nauka i po tom pitanju dati svoju reč. Jer, radi se o divljem Titovom Parlamentu, čije se tekovine i danas kod nas spominju, a negde čak i slave. Uz adekvatne zastave, slike i militarije, što u zemljama, koje su se otresle komunizma, poput Poljske, Slovačke, Češke, Mađarske… povlači dve pa i više godina društveno-korisnog rada, ali sa ograničenom slobodom zbog propagiranja i veličanja totalitarne ideologije. Na tim avojskim tekovinama postavljeni su temelji našeg društva. Što je najstrašije, po tim avnojskim zakonima, odsečeno je više od 50.000 glava i oduzeto milion kuća, stanova, lokala i druge nepokretne imovine samo u Srbiji, dok Subnor danas pokušava da obori Zakon o rehabilitaciji i piše neke buduće Fočanske i Avnojske propise.

Dr Božidar Purić, koga Tito naziva „žilavim velikosrbinom“ nije bio naivan političar, znao je da će kola krenuti nizbrdo, pa je 4. aprila 1944. godine poslao đeneralu Mihailoviću telegram sledeće sadržine. „Ne verujte ništa čujete preko radija. Ako dođe do bilo kakve kombinacije bez vas, kao ministra za vojsku, kralj i ja smatramo da nastavite u otadžbini, pog geslom: „Kralj je zarobljenik, živeo kralj“.

I tako je i bilo. Reagujući na puč izveden u Londonu, đeneral Mihailović civilnu vlast u zemlji prenosi na Jugoslovensku narodnu demokratsku zajedniicu, koaliciju političkih partija, nestranačnih udruženja i Ravnogorskog pokreta – političkog krila Jugoslovenske vojske u otadžbini, koji je oformljen posle narodnog Svetosavskog kongresa u selu Ba, januara 1944. godine.

Ulogu šumske vlade u otadžbini tada preuzima Izvršni odbor Centralnog nacionalnog komiteta Kraljevine Jugoslavije na čelu sa dr Stevanom Moljevićem, a ulogu skupštine Centralni nacionalni komitet Kraljevine Jugoslavije. Prema tome, na kongresu u selu Ba Izvršni odbor Centralnog nacionalnog komiteta proglašen je nekom vrstom rezervne vlade. Kada su Englezi srušili legalnu Jugoslovensku vladu dr Purića i za premijera postavili hrvatskog bana Ivana Šubašića, Izvršni odbor CNK postao je prava i jedina legalna Jugoslovenska vlada.

Dakle, ono što svi misle da se desilo 12. septembra, dogodilo se zapravo 29. novembra 1945. godine, kada su priznati rezulati izbora za Ustavotvornu skupštinu. Sve dotle, Kraljevina Jugoslavija i kraljevska vojska su postojali. Na kraju krajeva, vlada koja nastala po želji Engleza – fuzija komunista i Šubašićevih ljudi, tj. vlada DFJ, bila je privremena, a nastala je uprkos tome što kralj Petar poništio i sporazuim Tito-Šubašić i sve sporazume koje je Šubašić bez njegove saglasnosti potpisao, čime je prekršio ustavna ovlašćenja, zbog čega je i smenjen.

Dakle, ako sve pažljivije pogledamo dobijamo sledeće:

Za pobornike legitimnog rušenja monarhije, validno je kad Šubašić smeni đenerala Mihailovića avgusta 1944, mada je to bila samo takozvana Privremena vlada kojom je upravljao, vodeći svih 7 resora – na šta nije imao prava.

Za iste je validno i kada kralj održi govor 12. septembra 1944, sa pozivom četnicima da pređu u partizane;

Ali, nije validno kada kralj januara 1945. godine smeni i Šubašića i Tita u paketu. Štaviše, to je toliko nevažno, da nije ni vredno pomena.

Najvažnije od svega jeste to da je Jugoslovenska vlada u otadžbini, na čeli sa dr Stevanom Moljevićem imala veća ovlašćenja od kralja i da je saopštila da kralj nema slobodu delovanja, te da je prema tome njegov proglas od 12. septembra nevažeći. Tog meseca kralj se čak nije ni oglasio za svoj rođendan, 6. septembra, što je svake godine činio. A tog istog dana, na traženje proslavljenog Titovog generala i posleratnog ministra Koče Popovića, Leskovac je sravnjen sa zemljom od strane Anglo-američkih bombardera.

I čemu onda povici nekih na kralja Petra i njegovu navodnu izdaju. Ovim se automatski daje pokriće komunističkoj istoriografiji i njihovim pobornicima, koji su jedini način da legalizuju partijsku vojsku KPJ videli u tome da je pored saveznika nju navodno priznao jugoslovenski suveren. Postoji li makar jedan jedini dokaz da je kralj Petar izdao? Ne postoji. Oni koji su mislili da je Purićeva zamisao o rokiranju vlade iz Londona u slobodne planine i poštovanje narodne volje sa Svetosavskog narodnog kongresa, prošla bez konsultacije sa kraljem – u velikoj su zabludi. Na kraju, kralj je odbio da imenuje namesništvo koje bi bilo po volji Titu, sve dok mu nije zaprećemo progonstvom iz Engleske. I time su se služili! U međuvremenu, u interegnumu, komunisti su stigli da počine takve prekršaje da je malo demokratskih sudova na svetu da sve to ispitaju. A sve će se ispitati i istražiti.

Petar nije nikada mogao sebi da oprosti što se nije mogao suprostavljati Čerčilu iza koga je za svog Tita stajao Staljin. Tito je iskoristio Staljina da bi kasnije zbog otpora prema svom ratnom zaštitniku i državopoklonitelju uveo komunističku Jugoslaviju u NATO pakt, dok se mi danas, na temeljima neke labave liberalno-socijalne demokratije snebivamo da li da pristupimo Zapadnoj alijansi ili ne.

Sudbina kralja bez kraljevine

Živeći pod okriljem onih koji su mu radili o kruni, a ponekad i o glavi, Petar II, kralj Jugoslavije, umire 3. novembra 1970. godine u Denveru u SAD, u svojoj 48. godini. U svojim memoarima i kralj Petar jednom rečenicom opisuje svoju tragičnu sudbinu: “Ja sam nezaposleni kra,lj a jedini posao koji znam je kako biti kralj. Obučavali su me za kraljevstvo otkako sam rođen.“ Ovakva sudbina zadesila je nosioca krune koji nije dopao šaka revolucionarima u svojoj zemlji. Za razliku od Luja XVI, koji je sahranjen u Francuskoj, kralj Petar je odlukom komunističkog režima izgubio, sem prava na život i pravo na grob u svojoj zemlji, u crkvi koju je podigao njegov deda, po kome i nosi ime, na svom imanju. Ta crkva je određena od svog graditelja, da bude večno počivalište srpske kraljevske dinastije Karađorđević, poput bazilike u Sen Deniju, koja je i grobna crkva francuskih kraljeva. Poslednji u njoj sahranjen je desetogodišnji princ Luj XVII. 1824. a njegovi roditelji, kralj Luj XVI i kraljica Marija Antoaneta, preneti su uz državne počasti, i sahranjeni tu 1815. godine.

U crkvi Svetog Georgija na Oplencu, poslednji sahranjeni je knežević Nikola, sin kneza Pavla i kneginje Olge, koji su, kada i on, preneti iz Lozane i sahranjeni 6. oktobra 2012. Njihovom pogrebu na Oplencu, predhodila je tzv. rehabilitacija kneza Pavla, pred beogradskim sudom. Na neophodnost donošenja tog akta podsetio nas je i predsednik vlade. Reče da se tim aktom stiču uslovi za sahranu kenza Pavla, kneginje Olge i kneževića Nikole na Oplencu, u crkvi koju je sazidao Pavlov stric i njegov pokrovitelj od razvoda Pavlovih roditelja, kralj Patar I. Pre manje od pola godine taj isti čovek obećao je povratak Brozove bronzane statue u Užice. O rehabilitaciji kralja Luja XVI, njegove supruge i sina, niti postoje podatci, niti je ikom bila potrebna, jer u Francuskoj se „tekovine revolucije“ odavno smatraju zločinom.

O tome kakav je odnos Britanaca prema prvoj revolucionarnoj pobedi u istoriji u Englekoj revoluciji, pod Oliverom Kromvelom, govori i to da je ta republika trajala od 1649. do 1658., a Kromvelova smrt je označila njen prestanak. U tom periodu, revolucionari su pobili oko 30% stanovništva. Velika Britanija je od tad ponovo monarhija. Francuska revolucija odnela je živote oko 700.000 žrtava, dok se žrtve revolucije u Rusiji broje desetinama milona mrtvih. Kod nas taj broj još uvek nije ni približno utvrđen. Ni Britancima, ni Francuzima nisu bile potrebne rehabilitacije da bi shvatili istorijski značaj žrtava revolucija, ali je to potrebno mrtvim članovima dinastije Karađorđević, koji su svoje kosti posejali na dva kontinenta, kako bi ostvarili pravo da počivaju u svojoj zadužbini i na svojoj imovini, koja je još uvek oteta.

Pitanja predsedniku Srbije

Kralju Petru Drugom Karađorđeviću mesto je gde i pripada – među svojim narodom, koji ga s nestrpljenjem očekuje. Došao je narodnom voljom na presto. A monarhiji je mesto u Srbiji, jer zapravo ona iz nje nikada nije otišla. Ona je prognana voljom moćnika koji nisu prezali u svojoj borbi za vlašću da gaze i ustav i zakon, pa čak i Atlansku povelju. Kralj Petar nije izdao. To su učinili drugi, moćni i jači za neke svoje račune koje su pravili bez krčmara. I zato mi danas plaćamo te račune.

Prilikom sahrane kneza Pavla, predsednik republike, nas je obavestio, da je njegov sledeći posao prenos posmrtnih ostataka kralja Petra iz Libertvila kod Čikaga. Da li će nas, ako mu se ukaže prilika, ponovo podsetiti na to da on ispravlja nepravdu koju smo počinili svi mi, iako se tačno zna ko je činio i zlodela i nepravde? Da li će tražiti rehabilitaciju kralja Petra pred beogradskim sudom, iako postupak rehabilitacije kraljevog ministra vojske i mornarice i načelnika štaba JVuO, generala Mihailovića bezuspešno traje već 6 godina? Da li će i poslednjeg jugoslovenskog kralja poslednji put prevoziti bordo kombijem? Da li će i njegovo telo, poput tela kneza Pavla smestiti u sanduk veći od grobnice u kripti crkve Svetog Đorđa na Oplencu? Hoće li od sahrane poslednjeg srpskog monarha praviti skaradnu sahranu po ugledu na „Lionsku zaupokojenu liturgiju“, na sahrani raspopa i trgovca, „mučenika slobode“, revolucionara Šalijea, tokom Francuske revolucije? Da li je on taj koji će predvoditi komunističke ideološke i biološke potomke u odavanju počasti ili još jednom ruganju poslednjoj srpskoj krunisanoj glavi? Da li je on taj koji je dostojan da ispuni amanet Dragiše Kašikovića koji je u svom nekrologu nad odrom kralja Petra rekao:

– Zbogom naš miljeni sapatniče, tešku Krunu nisi dugo nosio. Morao si u izgnanstvo. Postao si naš prvi emigrant. Zbogom naš čestiti gospodaru, rat se završio ali našom zemljom nisu polja cvetala. Pšenica nije dozrela među drvenim krstovima. Zbogom mili zemljače, sudbina ti je trnov venac nametnula. Nosio si ga hrabro – Karađorđevski. Mi ti se kunemo svojom čašću i imenom da ćemo te preneti na Oplenac. U slobodnu Srbiju koju ti sudbina nije dodelila da ponovo vidiš.

Izvor: VIDOVDAN.ORG

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top