Tito je 27. jula 1952. u Glini odgovornost za genocid izvršen u NDH, umesto ovoj zločinačkoj državi, pripisao pojedincima „koji su htjeli da se bogate i da vladaju na račun naroda“ PREMA nemačkim izvorima, nacionalna struktura stanovništva nacističko-fašističke Nezavisne Države Hrvatske 1941. bila je: 52,51 odsto Hrvata, 30,63 odsto Srba, 11,14 odsto muslimana, 2,39 odsto Nemaca, 1,19 Mađara, 0,64 odsto Jevreja, 0,48 odsto Slovenaca i nepoznat broj Roma. Odnose Srba i Hrvata pred kraj Drugog svetskog rata još više su narušavali nesporazumi oko Jasenovca. Ustaše su 22. aprila i 1. maja 1945. do temelja srušili jasenovački logor i spalili arhivu, a jedino nisu uspeli da spale sve tek pobijene logoraše

Tito je u proleće 1944. tvrdio da je započeo građanski rat u Srbiji, da je bio u pravu što je ustanak digao na vreme, kada su Nemci i ustaše za „tri mjeseca uništili preko pola miliona Srba“ U PROLEĆE 1944, Tito je u jednom svom opširnom članku, poslatom u Moskvu, nelegitimno drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu, na kome nije učestvovala ni polovina izabranih delegata, pretvorio u legitimno. Tvrdio je da je „na plenumu“, kako je nazvao ovaj skup, „učestvovalo 240 delegata iz svih krajeva naše zemlje“, a ne 142, koliko ih je stvarno bilo. Njegovi moskovski sponzori su ovaj članak sa srpskohrvatskog preveli na engleski, ruski, bugarski, albanski i niz

Obećanje jasenovačkim zatočenicima da će ih uskoro osloboditi i spasti od ustaškog noža, Tito i njegovi borci nisu ispunili, iako je logor čuvalo samo 1.500 Pavelićevih bojnika MEĐU brojnim pozdravnim telegramima koje su većnici Titovog AVNOJ-a krajem 1943. poslali iz Jajca, bio je i onaj koji je upućen „zatočenicima fašističkih tamnica i logora“ u porobljenoj Jugoslaviji. Već u prvoj rečenici ovog dokumenta napravljen je previd. Rečeno je da se AVNOJ obraća onim Jugoslovenima koji su „pali u tamnice i koncentracione logore njemačkih zločinaca i njihovih ustaških i četničkih sudionika“, a četnici ni tad ni u bilo kom drugom periodu rata nisu imali nijedan koncentracioni logor. Nemci su u Jugoslaviji vodili

Za vreme primirja, marta 1943, Tito je Nemcima poručivao da su njegovi borci spremni da sa oružjem u ruci istupe protiv svakog neprijatelja na kojeg Nemci ukažu, pa i protiv Engleza U NEKIM proklamacijama s prvog zasedanja Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije, održanog krajem 1942. u Bihaću, teško je naći bar zrno principijelnosti u Titovom odnosu prema Srbima i Hrvatima. AVNOJ je tada pozvao Hrvate da ustanu „protiv četnika, ustaša i okupatora“, a Srbe da „odlučno, snažno i složno udare protiv fašističkih osvajača, protiv četničkih i ustaških izdajica“. Da ova formulacija nije bila slučajna, vidi se i iz Titovog poziva Srbima i Hrvatima iz februara 1943, da još više rasplamsavaju

Pošto sam prikupio sve ove podatke i izjave neposrednih svedoka, saboraca i savremenika tih događaja, ponovo sam se obratio parohu podgoričkom, protojereju-stavroforu dr Veliboru Džomiću, koji je izgovorio ovu optužbu, da proverim da li je i gde u međuvremenu, možda, objavio priču o partizanki „Purićkoj iz Nove Varoši“, koja je, po njegovoj priči, počinila tako stravičan, nečuven bratoubilački zločin. Odgovorio mi je da je tu priču bio predvideo za četvrti još neobjavljeni tom svoje „istorije“ o stradanju srpske crkve od komunista, ali da on nije još štampan, i uputio me da podrobnije podatke o tome potražim u drugom tomu knjige „General Milan Nedić“, koju je Nedićev sestrić Stanislav Krakov objavio

„Jutros pred zoru – zapisao je Mirko Ćuković 22. novembra 1941. godine u svojoj dnevničkoj knjizi „Putovanje u slobodu“ – naši su opkolili školu u Akmačićima i pozvali četnike na predaju, ali su oni otvorili vatru iz škole. Posle kraće borbe četnici su se predali. Razoružano je oko 70 četnika. Oko 30 ih je odmah pušteno kućama, a 40 sprovedeno u Radoinju. U Radoinji je puštena kućama većina njih, od kojih su sedmorica stupila u Sjeničku partizansku četu“. Ćuković potom nabraja ko od zarobljenih nije pušten: Vlajko Ćurčić, zlatarski vojvoda, inženjer Ljubomir Ranitović, pripadnik bivše Zemljoradničke stranke, Milosav Ranitović, bivši žandarmerijski narednik, oba iz Sjenice, Simo Despotović i Ćuk (ime

Milomir Marić, urednik emisije „Goli život“ na beogradskoj TV Hepi, i njegov sagovornik, pop Velibor Džomić, nastavili su propagandnu priču Grigorija Božovića iz njegovog „Pljevaljskog vesnika“ o Ljubici Purić i dodali joj, po sopstvenom izboru, ono što im odgovara. – Njima i sada, očigledno, još nekima – kaže prvoborac i ratni drug ove poznate Novovarošanke Diko Pejatović. – Ja veoma dobro znam i ratni i poratni životni put Ljubice Purić, iako smo se retko sretali, uglavnom na nekim zajedničkim skupovima boraca – dodaje Pejatović. Kada sam osamdesetih godina prošlog veka razmišljao i odlučivao se da pišem o ženama novovaroškog kraja u NOB-u, imao sam potrebu da u cilju prikupljanja podataka,

Diko Pejatović, pouzdani hroničar zlatarskog kraja i pisac više zapaženih knjiga, naročito iz istorije Narodnooslobodilačkog rata, ne samo što sa ogorčenjem demantuje tvrdnje paroha podgoričkog Velibora Džomića da je Ljubica Purić iz Nove Varoši ubila brata, već o tome ima podrobnu priču. – Radi se o ćerki popa Ilije Purića, Ljubici, studentu filozofije, prvoborcu NOB, skojevki i komunisti, uglednom, omiljenom i pouzdanom aktivisti iz ratnih dana i neumornom, odgovornom rukovodiocu u posleratnom periodu – kazuje Pejatović. – Ljubicu sam upoznao oktobra 1941, kada sam stupio u partizane, a ona je već bila partizanka. Među nekoliko njenih drugarica, pored Dane Tanović, Cale Blagojević, Mile Savić, Kaje Karamatijević – ona se izdvajala

Na beogradskoj TV Hepi, u emisiji Milomira Marića Goli život 23. januara 2014. godine učestvovao je protojerej-stavrofor dr Velibor Džomić, paroh podgorički i pravni savetnik Mitropolije crnogorsko-primorske, autor troknjižja „Stradanje srbske crkve od komunista“. Na samom kraju te premučne i teške priče, kojoj bi se u celini imalo šta prigovoriti i lako demantovati mnoge činjenice, netačnosti i preuveličavanja kojima vrve svih 1.300 strana ove „istorije“, Džomić je doslovce rekao: „Kažu da je u Novoj Varoši jedna Purićka, kći sveštenika, svome brati iščupala srce i zaigrala kolo!“. I ja, kao i mnogi koji su to čuli i videli, a pogotovu još retki borci i učesnici NOB i naročito oni iz novovaroškog

Živimo u vremenu laži, podvala i prevara, u vremenu pakosti i zlobe svake vrste, u vremenu prekrajanja istorije i najfantastičnijih izmišljotina na kojima bi pozavidela i Gebelsova fabrika laži, pred kojima bi se zacrvenela svaka ratna i ratnohuškačka propaganda. Da sve bude paradoksalnije, svi se uz to zaklinju i busaju u prsa da im je stalo do istine i konačnog pomirenja i podizanja mostova preko provalija razdora nastalih u ratovima i revolucijama koje su potresale svet u minulom veku. Ovo je, čini se, naročito izraženo kada je u pitanju Narodnooslobodilačka borba i njeni učesnici. Nema nikakve sumnje, niti iko ozbiljan u ovom vremenu može i pokušati da dokazuje da je

Klub Gačana u Beogradu nakon više od sedam desenije ćutanja na jednom od najsvetijih mjesta SPC, u Hramu Svetog Save na Vračaru, organizovao je parastos Miloradu Popoviću, popu Radojici Perišiću, Blagoju Tepavčeviću, Marku Lojoviću, Vidaku Kovačeviću i čitavoj plejadi gatačkih vitezova i junaka, pripadnika JVuO, izginulih na znanim i neznanim mjestima, najviše na Lijevču polju. (HERCEG TV) Izvor: Slobodna Hercegovina  

U Crkvi Pokrova Presvete Bogorodice u Petrovu danas je protojerej petrovljanski Nikola Pekić služio parastos komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljubu Draži Mihailoviću. Ovog mjeseca navršava se 75 godina od dana kada je 21. aprila 1941. godine Dragoljub Draža Mihailović na Lužanjku u Petrovu odlučno odbio da prizna kapitulacaju tadašnje Jugoslovenske vojske. Povodom tog događaja, u srijedu, 20. aprila, biće položeno cvijeće na Spomen-ploču na visoravni Lužanjak u Petrovu koja je postavljena 23. aprila 2005. godine. U utorak, 19. aprila, istoričar iz Beograda Radovan Kalabić u Petrovu će održati predavanje o temi „Dragoljub Draža Mihailović – vođa prve gerile u borbi za oslobođenje Evrope od fašizma i nacizma“. Radio Televizija