Istoričar dr Srđan Cvetković o inicijativi da se napokon obelodani istina o represijama komunističkog režima nad narodom od 1944. do 1953. O tome da se vlast posle Drugog svetskog rata obračunavala sa političkim neistomišljenicima, a zatim i sa neposlušnicima u sopstvenim redovima, odavno se već javno govori a od skora dokumentovano i objektivno naučno istražuje. Ali prave razmere te masovne tragedije sagledavaju se tek odnedavno, pošto je dr Srđan Cvetković, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, izdao trotomnu knjigu „Između srpa i čekića” o represiji u Srbiji od 1944. do 1991. i sa brojnim saradnicima priredio izuzetno zapaženu multimedijalnu izložbu U IME NARODA! u Istorijskom muzeju Srbije (april-avgust

„Ja sam pristao da ponesem svoj deo odgovornosti u puču 27. marta kao i u događajima koji su zatim sledili. Ali, brzo se pokazalo da sam izmanipulisan. Sada je rat gotov i sve je to završeno“, rekao je vođa pučista po povratku u zemlju „Bio sam zatečen kada sam u predsoblju te vile ugledao poznatog pučistu iz marta 1941. godine, generala Dušana Simovića! Čitao je ‘Politiku’ i mirno, staloženo, sedeo u tom prostoru, uživajući u pijuckanju kafe!“ Ovo su reči Vladimira Živančevića (feljton u ‘Politici’, 1. februar 1997. godine, pod naslovom „Jedan čudan život u zemlji Srbiji“). Scena se odigrava 1946. posle Simovićevog povratka u Beograd. Živančević je bio poverenik

Iza Radoja i brata mu Žike je lično Slobodan Jovanović, a njima se ozbiljno suprotstavljaju Parižani Dragiša Cvetković i Časlav Nikitović. U Parizu živi i knez Pavle i sada je, na osnovu podataka iz Arhiva koji je stigao sa Kolumbija univerziteta, sasvim moguće reći da je knez Pavle tih godina započeo strpljivo sklapanje mozaika tragedije koja ga je zadesila Na desetogodišnjicu od puča, u jugoslovenskoj emigraciji rasplamsava se sukob vinovnika i žrtvi 27. marta. Londonski časopis International Affairs objavljuje napis Radoja Kneževića, portparola „Jugoslovenskog narodnog odbora“, u kome ovaj opravdava puč višim ciljevima i ujedno najviše neistina baca na kneza Pavla (istom cilju je poslužila i jedna brošura „JNO“ naslovljena

Kneginja Olga je znala da njen muž često sanja ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage 1903. Jer, kao što je mnogo puta govorio: tada je sve počelo… Jutro, 14. septembar 1976. godine. U najotmenijem predgrađu Pariza, u Neiju, u Američkoj bolnici, u tišini, protiču poslednji sati života srpskog kneza Pavla Karađorđevića. Prošlo je 35 godina od kada je 27. marta vozom napustio Srbiju. Dan kada je izgubio svoj položaj, svoju slavu, bogatstvo, Muzej, slike, mir, sreću svoje porodice… I svoju domovinu. Ali, besmrtnost mu niko ne može uzeti. Ona je pedantno pohranjena na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. U šesnaest kutija nalazi se 12.000 vrednih dokumenata koje je arhivirao američki

Hobtnerov rad, ipak, nije štampan još šest godina. Svi su počeli da mu doturaju podatke. Vlatko Maček, monarhisti oko kralja Petra, Dražinovci iz SAD, hrvatski i slovenački krugovi u Americi, pa čak i usamljeni Milan Stojadinović iz daleke Argentine. A, u zemlji komunizam. Za jednog američkog istoričara previše konfuzije Devetog maja 1945. u Evropi je potpisan mir. Jedan od najvećih protivnika Drugog svetskog rata knez Pavle Karađorđević i dalje nije bio slobodan. Svoja prava čekaće još godinu dana – do 1. juna 1946. kada će i zvanično postati slobodan čovek; doduše pokraden i nepoželjan u svojoj zemlji, nimalo dobrodošao u onoj koju je nosio u srcu – u Britaniji. U

Kontradiktorna svedočanstva savremenika o „sinu“ svih Jugoslovena Josipu Brozu. Ranković: Broz u ratu više puta zapadao u velike depresije i bio demoralisan Daleke 1961. godine, dok je Josip Broz, sa najbližim saradnicima i nekoliko značajnih uglednika, plovećom rezidencijom, brodom „Galeb“ oplovljavao afrički kontinent, Dobrica Ćosić, koji je bio među njima, zapisaće: „Bogata izražajnost lica: čas sentimentalno, zamišljeno, introvertno; čas preteće, strogo i opasno; čas vedro i dobroćudno. Ponekad, kao da drema i za nečim žali. Pa blesne pretnja u zelenkastim očima, prkos, samouverenost. Ne pokazuje umor i godine. Nisam ni na jednom čoveku video takve oči…“ Ovih nekoliko rečenica o lideru druge Jugoslavije, iz vremena kada je Ćosić bio njegov

Najmodernije plovilo tadašnje ratne mornarice i ponos kraljevine jugoslavije, razarač „Zagreb“, u istoriju je ušao kao brod na kojem se dogodilo neviđeno junaštvo i poslednji veliki čin otpora pre kapitulacije Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. Nakon nekoliko dana konstantnog bombardovanja i ulaska nemačkih snaga u Beograd 12. aprila u Štabu nemačke Druge armije, potpisana je bezuslovna kapitulacija Jugoslovenske kraljevske vojske. U tom trenutku, kralj Petar II Karađorđević i članovi vlade već su pobegli u emigraciju, a država je raskomadana između okupatorskih sila i novoformiranih marionetskih država. Ipak, pre svega toga, u Bokokotorskom zalivu zbio se događaj koji je i kod neprijatelja izazvao divljenje, a kod običnog naroda nadu da će

Sloboda je ono što bi hteli po svaku cenu da nam oduzmu, ili bar ograniče. Ali sloboda je nešto što se ne prodaje i ne kupuje. Sloboda je nešto što se bez našeg pristanka ne može trajno oteti. Ona može biti uzurpirana na određeni period, ali od onih verujućih nikad neće uspeti da je oduzmu. Pravi Srbi nikad neće predati sebe i svoju čast, pogotovo ne za sitne interese, materijalno ili pare. Onda kada svi budemo polagali svoje konačne račune dobijeni interesi, materijalno i pare nam neće biti od pomoći, ali vera i čast hoće. Uvek je bilo onih koji vodeći se interesima ili strahom posustaju i prate pogrešnu stazu.