Susret sa istorijom: Tito hteo da se preda Nemcima u Drvaru

Datum objave: nedelja, 23 aprila, 2017
Veličina slova: A- A+

Kontradiktorna svedočanstva savremenika o “sinu” svih Jugoslovena Josipu Brozu. Ranković: Broz u ratu više puta zapadao u velike depresije i bio demoralisan

Tito i članovi Vrhovnog štaba u Drvaru
Tito i članovi Vrhovnog štaba u Drvaru

Daleke 1961. godine, dok je Josip Broz, sa najbližim saradnicima i nekoliko značajnih uglednika, plovećom rezidencijom, brodom “Galeb” oplovljavao afrički kontinent, Dobrica Ćosić, koji je bio među njima, zapisaće:

“Bogata izražajnost lica: čas sentimentalno, zamišljeno, introvertno; čas preteće, strogo i opasno; čas vedro i dobroćudno. Ponekad, kao da drema i za nečim žali. Pa blesne pretnja u zelenkastim očima, prkos, samouverenost. Ne pokazuje umor i godine. Nisam ni na jednom čoveku video takve oči…”

Ovih nekoliko rečenica o lideru druge Jugoslavije, iz vremena kada je Ćosić bio njegov miljenik, možda, najbolje odslikavaju Tita.

Velike amplitude u njegovom ponašanju, odnosu, stavovima prema saradnicima, okolini i događajima, bile su dosta česte. Valjda zbog toga su i mnogobrojna svedočanstva njegovih savremenika, ali i istraživača, često kontradiktorna. Njegov kult, negovan i dograđivan gotovo pola veka, je poput klatna na zidnom satu, dodirnuo je jednu krajnju tačku. Sledstveno tome, izgleda da i u životu, kao i u fizici, da bi se to klatno umirilo, mora najpre da dodirne onu drugu, suprotnu tačku. Drugim rečima, Titovo životno delo mora da prođe tu fazu od kulta do provlačenja kroz blato… dok se klatno ne umiri.

U jednom od retkih trenutaka otvorenosti Aleksandar Ranković, drugi čovek revolucije i Nove Jugoslavije, do Brionskog plenuma, rekao je: “U ratu je Tito više puta zapadao u velike depresije i bio demoralisan… Inače, on je brzo sagledavao situaciju, brzo donosio odluke, bio energičan u njihovom sprovođenju.”

Prvi Brozov napad malodušnosti zabeležen je 7. decembra 1941, neposredno posle pada Užičke republike, u selu Drenovi u Sandžaku. Tog dana je održana sednica Politbiroa, na kojoj su bili Kardelj, Ranković, Đilas, Žujović i Lola Ribar. Tito je šokirao svoje saradnike: sastanak je otvorio predlažući ostavku. Doduše, nije se izjasnio da li se ostavka odnosi na mesto komandanta Vrhovnog štaba ili generalnog sekretara Komunističke partije. Prvi je reagovao Leka Ranković i rekao da to ne dolazi u obzir tvrdeći da bi Moskva na tu odluku loše reagovala.

Nemci u Titovom džipu koji je dobio od Čerčila
Nemci u Titovom džipu koji je dobio od Čerčila

Dobrica Ćosić u drugoj knjizi “Piščevi zapisi” beleži da je Leka, iliti Marko, bio izričit – Kominterna i Staljin bi ostavku shvatili kao ozbiljan raskol u Partiji i rekao: “Ako drug Stari podnese ostavku onda to mora da uradi i ceo Politbiro”. Tito se posle ovog povukao.

– Prilike su bile stvarno porazne, jer je u tom trenutku (Tito) imao na raspolaganju manje od 1.500 boraca. Ali zbog toga prisutni nisu izgubili revolucionarni polet: u svetlu nedavnih događaja utvrdili su da se oružani otpor protiv stranih okupatora pretvorio u klasnu borbu između seljaka i radnika na jednoj, a buržoazije na drugoj strani. Budući da se po njihovom mišljenju bližio Hitlerov vojni i politički slom, na šta su navodno upućivali zadnji uspesi sovjetskih jedinica koje su Nemce zaustavile pred Moskvom, sve aktuelnija je postajala druga etapa revolucije – piše Jože Pirjevec u knjizi “Tito i drugovi”.

Tri i po godine posle ove sandžačke epizode Vrhovni štab, na čelu sa svojim komandantom, nalazio se u Drvaru. Sa njima su i savezničke vojne misije – sovjetska, britanska i američka. Među njima je sin Vinstona Čerčila, Randolf, delegat generala Ajzenhauera Robert Kroford, Staljinov predstavnik general Kornjejev. Atmosfera u drvarskoj kotlini je gotovo idilična. Proradio je partizanski voz do Petrovca. Partizani kontrolišu veliku slobodnu teritoriju. Od vojnih formacija u Drvaru su Prateći bataljon Vrhovnog štaba, polaznici oficirske škole i intendantska jedinica.

Nemci sa "zarobljenom" Titovom maršalskom uniformom
Nemci sa “zarobljenom” Titovom maršalskom uniformom

Tu idilu razbiće nemački napad 25. maja 1944. godine. Taj dan se još u toku rata službeno obeležavao kao Titov rođendan. Operaciju “Reselšprung”, odnosno “Konjićev skok”, manje-

-više, naša istoriografija je razjasnila. Nemci su u najvećoj tajnosti pripremili padobranski desant čiji je cilj bio da zauzmu Drvar i zarobe ili ubiju Tita. Za ovu akciju angažovali su “kazneni bataljon” sastavljen od osuđenih bivših oficira. Oni su krenuli sa zagrebačkog aerodroma. Samo dva sata pre poletanja su saznali šta je njihov zadatak. I svi su dobili Titovu fotografiju. U ovoj napad je uključeno i 2.000 elitnih vojnika divizije “Princ Eugen”.

Međutim, šta se sve dešavalo u pećini gde je bio gotovo ceo Vrhovni štab ostalo je nerazjašnjeno. Zabeleženo je nekoliko svedočenja koja bacaju mrlju na svetao lik maršala Tita.

Kada su Nemci shvatili da se Titovo sklonište nalazi u drvarskoj pećini, napad su usmerili u tom pravcu. Usledila je baražna vatra i niko nije mogao da izađe iz kolibe u pećini. Maršalu je predloženo brzo povlačenje dok je to još moguće.

Tog trenutka kod Tita se pojavila ona poznata malodušnost. Bio je vidljivo uplašen, pa čak i uspaničen. Prvo je pitao da li su se padobranci spustili na vrh brda iznad pećine. Kada je dobio odgovor da to niko ne zna, panično je rekao:

– Ne želim im pasti pravo u ruke!

Opštu pometnju uvećavala je Brozova lična sekretarica i ljubeznica Davorjanka Paunović, koja je imala konspirativno ime Zdenka, svojim histeričnim napadima. Ni Titov verni pratilac, pas Tigar, nije bio od pomoći gospodaru. Sve vreme je lajao i otkrivao položaj. Očevici su docnije pričali kako je Tito nekoliko puta vadio pištolj ali nije imao snage da ga ubije. U celoj toj zbrci hladnokrvan je samo bio Ranković. Sa Sretenom Žujovićem i Arsom Jovanovićem napustio je pećinu i organizovao odbranu.

Aleksandar Ranković, Josip Broz i Milovan Đilas
Aleksandar Ranković, Josip Broz i Milovan Đilas

Kada je procenio kompletnu situaciju Ranković je po kuriru poslao Sretenu Žujoviću poruku da se Tito mora povući na vrh brda, gde nema neprijateljskih jedinica. Po svedočenju Đure Meštrovića datom Vladimiru Dedijeru i sećanjima Slavke Ranković, koja je bila u u Vrhovnom štabu, Jože Pirjevec piše:

“Žujović se probio do pećine i kolibe. Našao je Tita u svečanoj uniformi i Zdenku u vojnoj. Očito ga je bila uverila da se preda Nemcima. Crni, kome je Tito već dugo išao na živce, nije postupio baš obzirno. Potegao je revolver i počeo vikati: “Šta to znači? Obukao si svečanu uniformu, ali znaj da im se živ nećeš predati. Izlazi, stara kukavice! ,Oćeš da se predaš Nemcima i kao komandant spaseš glavu, a upropastiš i izdaš našu borbu?!” Pretnjom ga je naterao da napusti sklonište, a istovremeno je toliko smirio Davorjanku da je pošla za njim. Strmom stazom koja je vodila u kolibu izlazak nije bio moguć, jer je bila pod neprestanom neprijateljskom paljbom. Žujović je tada predložio da probiju drveni pod kolibe i konopcem se spuste po koritu potoka koji je tekao kroz pećinu… Od padobranske svile su ispleli dovoljno debeo konopac po kome su se spustili približno petnaest metara u dubinu… a odatle su puzali uzbrdo.”

Tito je bio tako iscrpljen da se jedanput ili dvaput gotovo onesvestio.

Kada su izašli na plato iznad pećine, tamo ih je čekao Aleksandar Ranković.

– Tito je sa suzama u očima prišao Marku i zagrlio ga. Jedino je pitao šta je sa ruskom misijom – ispričala je Slavka Ranković autoru ovog teksta.

Josip Broz je sve ovo zaboravio dvadeset i dve godine kasnije na Brionima kada je smenjivao svog najvernijeg saradnika.

– Nosio je tamne naočare za sunce, nije smeo da me pogleda u oči – ostale su zabeležene reči Aleksandra Rankovića.

CRNI, ČUVAJ MOG KONjA!

U noći između 3. i 4. juna 1944. godine sovjetski pilot Aleksandar Šornikov se u smelom manevru probio kroz niske i olujne oblake i sleteo na bakljama označenu pistu kod Kupresa, gde su ga očekivali članovi Vrhovnog štaba, Politbiroa i stranih vojnih misija. U avion se moglo ukrcati samo dvadeset ljudi. Nastala je gužva ko će ući u avion. I pored te pometnje, Tito je ulazeći u avion doviknuo Žujoviću:

– Crni, čuvaj mog konja!

Žujović se na to cinično osmehnuo i rekao:

– Brine se o svom konju, a nas ostavlja u ovom sosu! – zapisao je o ovom događaju Milovan Đilas.

Autor: Ivan Miladinović

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Tito hteo da beži iz Jugoslavije | Jadovno 1941.

Sve ljubavi hrvatskih vladara: Pavelić bio papučar, Tito …

KPJ i Tito nikada nisu vodili politiku protiv bilo kojeg …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top