Србија Архиве - Страница 15 од 79 - Јадовно 1941.

Почетна » Други свјетски рат » Србија » Страна 15

Прва београдска гимназија: „Холокауст у Србији“ – изложба о логорима за Јевреје и Роме

2. март 2020.

На изложби ће бити представљена и пратећа публикација о логорима за Јевреје и Роме у Србији, последњим одредиштима хиљада људи. Изложба „Холокауст у Србији“ намењена ђацима и основних и средњих школа, биће отворена сутра у 9.45 у Првој београдској гимназији, као део истраживачког пројекта о логорима за Јевреје и Роме у Србији за време Другог светског рата као местима сећања и о суочавању са антисемитизмом и екстремизмом који су и довели до холокауста. Биће изложени архивски документи, фотографије, новински чланци и историјски текстови, о Ромима и Јеврејима у Србији пре Другог светског рата, дешавањима у Србији за време окупације и првим прогонима, али и о отпору и случајевима Јевреја и

РАДАЧКИ БРИЈЕГ, 27. ФЕБРУАР 2020. ГОДИНЕ: Помен жртвама комунистичког терора

26. фебруар 2020.

На Радачком бријегу у Љубомиру код Требиња, у четвртак 27. фебруара 2020 године биће одржан помен за жртве комунистичког терора. У одмазди за претходно убиство команданта Оперативног штаба НОП одреда за Херцеговину Ђорђа Ђока Путице, у фебруару 1942. године партизани су, под командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина, на Љубомиру убили 21 мјештанина, а касније, у наставку обрачуна са љубомирском „четничком бандом“ још шест сељана. Прије 78 година на Радачком бријегу стријељано је осам Ковача: Јово, Бранко, Јанко, Раде, Вељко, Видак, Гојко и Душан, Лечићи: Тривко и Милован, Никола Кашиковић, Перо Сорајић, Пајо Атељевић, Тривко Буднић, Крсто Мијановић, Пајо Милић, Раде Поповац и Перо Сушић. Крста Кашиковића и Обрада Томашевића

Слободан Антонић: Не може Коча бити херој, а Ратко злочинац

26. фебруар 2020.

И, такође, не може Ратко бити херој, а Коча злочинац. Или су обојица хероји, или су обојица злочинци. А можда, истовремено, и једно и друго. Када је Коча Поповић напустио политику (1972), имао сам 13 година. Моја мајка је умела да каже: „Коча је био господин. А Ранковић ми је увек личио на пацова“. Моја мајка, Љиљана (р. Лукачевић, 1937), није се баш разумела у политику, нити се за њу занимала. Само је изражавала расположење ситног престоничког грађанства, према ослободиоцима. Лека је био њихов. Коча, некако, наш. Када је Ранковић умро (1983), сахрана се претворила у масовну политичку манифестацију, која је затресла поредак. Када је, пак, Коча умро (1992), кремиран

Саво Штрбац: (Не)брига о земним остацима предака

24. фебруар 2020.

И како онда тако и данас. Сви знају и сви ћуте. Ћути држава. Ћути и црква. Недавно је у просторије Веритаса у Београду навратио Драго М. родом из источне Босне, и испричао ми сљедећу причу: Институт за нестале особе БиХ, под претпоставком да се ради о посмртним остацима бошњачких (муслиманских) жртава из деведесетих прошлог вијека, почео је у мају 2015. ексхумацију једне масовне гробнице у рејону Црног Врха у близини мјеста Снагово, на подручју општине Осмаци, која припада Републици Српској. Међутим, већ на први поглед, по изгледу лешева и по предметима који су нађени међу костима, било је јасно да су лешеви из неког ранијег времена, вјероватно из Другог свјетског

Нападнута прошлост Русије и Србије – спрема се здружени одговор

22. фебруар 2020.

Пред Владу Републике Србије стиже предлог за оснивање Института за очување историјског сећања који је замишљен као заједничко тело Русије и Србије. Циљ је борба против историјског ревизионизма и очување сећања на кључну улогу совјетских, односно руских и српских војника у Другом светском рату. Јер, нападнута је и прошлост Србије и Русије. Иницијатива за формирње Института потекла је од председника Државне думе Руске федерације Вјачеслава Володина, а прихваћена је од стране председнице Скупштине Републике Србије. Институт брани прошлост Србије и Русије Потпредседник Скупштине Србије Ђорђе Милићевић каже за Спуњик да још нису усаглашени сви детаљи око формирања Института, али да очекује да ће ова иницијатива бити подржана у Влади и

АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ: Грађанско (невладино) сећање на Жртве „Рације“ 1942. у Новом Саду

16. фебруар 2020.

Грађанско (невладино) сећање на Жртве „Рације“ 1942. у Новом Саду, одржано је 23. јануара 2020. под геслом „Опроштај не значи рехабилитацију злочинаца!“ Носећи транспарент са ликовима Жртава и геслом, мали скуп грађана је од Соколског дома прошао трасом куда су Жртве теране на стратиште Штранд. На Штранду је молитву одржао Слободан Павков, а пригодном речју присутнима се обратио Александар Вељић. Васка Радовић је запевала „Тихо ноћи“ заједно са присутнима. Величанствен скуп на Штранду снимио је Горан Бујић, а за израду транспарента захвалност дугујемо Данку Паскаљевићу. Још једном смо се достојанствено и доследно сетили Жртава на аутентичним местима и са њиховим именима. Ове године смо се осветили забораву на новосадске Мађаре

С друге стране историје (1): Крваво коло Радачког Бријега

13. фебруар 2020.

„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних…“ О трагичном 27. фебруару 1942. године, који памти Радачки Бријег на Љубомиру, дуго се и упорно ћутало. Недужне жртве задесио је удес многих које су остављене у дубокој анонимности „погрешне стране историје“ – усљед сложених а

Јово Капичић оптужен да је убијао са 300 килограма експлозива

12. фебруар 2020.

Од сталног дописника Политике Подгорица – Јово Капичић неће моћи мирно да шета Црном Гором јер преживели голооточани прете тужбама, а учитељица у пензији Мира Мандић из Бара најавила је да ће Врховном државном тужилаштву Црне Горе поднети кривичну пријаву против пензионисаног генерала због кривичног дела ратног злочина. Аутор: Новица Ђурић „У договору са мојим братанцем Андријом Мандићем и другим члановима породице, а након књиге у којој се Капичић хвали убиством Мандићеве групе на Сињавини, поднели смо против њега кривичну пријаву Тужилаштву Србије. Дело ратног злочина не застарева па ћемо, у случају да се Јово Капичић пресели у Црну Гору, исту такву пријаву поднети и Врховном државном тужилаштву Црне Горе”,

Бојанић: Бекство 12. фебруара 1942. год… ЛОГОР ЦРВЕНИ КРСТ И БУБАЊ

9. фебруар 2020.

На хиљаде људи демонстрирало је улицама Краљевине Југославије и узвикивали пароле – “БОЉЕ РАТ НЕГО ПАКТ ! БОЉЕ ГРОБ НЕГО РОБ !“ . Клицало се и “ХОЋЕМО САВЕЗ СА РУСИЈОМ“ , “Совјетска Русија “ која је тад била у савезу са Хитлером (имала уговор о међусобном ненападању). Приредио Ђорђе Бојанић После априлске катастрофе и уласка немачких окупатора у Ниш, 9. априла 1941. године, почела су хапшења талаца. Априлски рат, извукао је Југославију из анонимности и на њу скренуо пажњу целокупне светске јавности. Мало људи је говорило да је то изазивање тада најјаче војске света и да је пораз неминован. Упркос свим сазнањима о неспремности Хрвата и свих мањина да се боре, о застарелости

Леон Којен: Повратак истини

29. јануар 2020.

Реч на промоцији књиге Срђана Цветковића и Немање Девића „ОЗНА. Репресија комунистичког режима у Србији 1944–1946. Документи“, Парохијски дом Светог Саве, 25. децембар 2019. Нећу вечерас директно говорити о сплету догађаја који с правом називамо комунистичким терором после Другог светског рата него о томе зашто је данас, посебно у Србији, важно утврдити пуну истину о овом мрачном раздобљу наше историје. У нашем јавном мњењу, поготову елитном, још увек су широко распрострањена два изузетно штетна идеолошка мита, која добрим делом преживљавају на прикривању или бар игнорисању истине о терору комуниста над свима у Србији (као и другде у Југославији) за које су нови владари мислили да могу бити сметња опстанку и

Александар Нећак: Да ли је Ефраим Зуроф још увек заокупљен послом који није у његовој надлежности, пребројавањем јасеновачких жртава?

26. јануар 2020.

Размишљам, заправо бринем, шта ли је са господином Ефраимом Зурофом, директором канцеларије Симон Визентал у Јерусалиму. Оде човек из Србије сретан да сретнији не може бити. Обећали му да ће Закон о меморијалном центру на локацији Сајмиште бити донет до краја године. Наравно не ове, оне прошле. Толико је био ван себе од среће да је извређао оне који су преживели Холокауст и онако успут на телевизији са националном фреквенцијом оптужио Србију да број јасеновачких жртава користи у дневно политичке сврхе, а ето он зна, није навео изворе, да их је било до 100 000. Већ смо месец дана у 2020. години, Закон још није усвојен, а када ће не

Ледена тишина – изложба „Страдање православних свештеника током Шајкашко-новосадске рације“

21. јануар 2020.

У оквиру програма Ледена тишина поводом обележавања 78 година од Новосадске рације, у клубу„Трибина младих” Културног центра Новог Сада 22. јануара у 12 часова биће отворена изложба под називом „Страдање православних свештеника током Шајкашко-новосадске рације“. Изложба ће трајати до 27. јануара, а присутнима ће се обратити историчар Петар Ђурђев. Готово сви виђенији Срби и Јевреји ових места страдали су јер су имали снажан утицај на локално становништво. Међу првима су страдали свештеници, учитељи, лекари, бивши југословенски страначки прваци, али и занатлије, трговци и виђенији српски и јеврејски домаћини, који са народноослободилачким покретом нису имали готово никакве везе. Међу жртвама рације нашао се и известан број чланова породица и родбине погинулих и

Сотировић: Највећа лаж о Титу, партизанима и Равногорском покрету

10. јануар 2020.

У овом тексту бисмо желели да се критички осврнемо на основну заблуду која још од комунистичког преузимања (тј. преотимања оружаним путем) власти прво у Србији, а затим и у осталим деловима Југославије 1944. г./1945. г. влада међу Југословенима, а пре свега Србима, о улогама Јосипа Броза Тита, његовог партизанског покрета и Југословенске Војске у Отаџбини (Равногорски покрет) ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића у Другом светском рату на просторима Југославије. Овакве заблуде, тј. боље речено, свесно креиране, подржаване и силом заштићене лажи, односно кривотворине, о карактеру, актерима и њиховим улогама у Другом светском рату 1941. г.-1945. г. у Југославији су наравно с крајњим политичким предумишљајем пласиране од стране комунистичких победника 1945. г.

Мрачне странице културне историје Србије

8. јануар 2020.

Културна историја Србије натопљена је политиком, идеологијом, поетичком верношћу и издајом и, нарочито, личним вероломствима до јуче најближих пријатеља међу уметницима. Стога није чудно што у неким деловима српска културна историја наликује полицијској хроници. Марко Ристић био је необична појава. Предратни надреалиста, али за разлику од његових другова Коче Поповића и Оскара Давича, није био партизан. Марко Ристић Други светски рат проводи у Врњачкој Бањи, у санаторијуму свог таста Драгутина Живадиновића, не испаливши ниједан метак на окупатора. Можда се управо стога, гоњен некаквом фројдовском кривицом – Ристић међу првима идеолошки сврстава као комуниста чланком ‘Смрт фашизму слобода народу’, који штампа октобра 1944. у Политици. Стари другови надреалисти очигледно цене ово

ОТКОПАВАЊЕ ИСТИНЕ (1): Страдање припадника ЈВуО у „Вукотиној рупи“

8. јануар 2020.

НАПОМЕНА АУТОРА Информативна служба Удружења ЈВуО (Југословенске војске у отаџбини) Требиње покреће серијал „Откопавање истине“ посвећен српским жртвама комунистичког терора у периоду 1941-1951 са подручја Требиња као и мањем броју страдалих од усташа које комунистичке власти нису евидентирале из њима знаних разлога. До сада је пописано више од 400 жртава међу којима је и 20 свештеника Епархије Захумско- Херцеговачке и приморске. Ради сагледавања историјске истине позивамо све људе који имају нека сазнања и жељу да ух подијеле да материјале могу доставити на мејл Удружења ЈВУО Требиње [email protected] . Уколико желе аутори прилога могу да остану АНОНИМНИ. Група бораца ЈВуО се на планини Радош успјешно крила пред потјерама ОЗНЕ шест година