Slobodan Antonić: Ne može Koča biti heroj, a Ratko zločinac

Datum objave: sreda, 26 februara, 2020
Veličina slova: A- A+

I, takođe, ne može Ratko biti heroj, a Koča zločinac. Ili su obojica heroji, ili su obojica zločinci. A možda, istovremeno, i jedno i drugo.

Slobodan Antonić (Foto: Sonja Rakočević)

Kada je Koča Popović napustio politiku (1972), imao sam 13 godina. Moja majka je umela da kaže: „Koča je bio gospodin. A Ranković mi je uvek ličio na pacova“.

Moja majka, Ljiljana (r. Lukačević, 1937), nije se baš razumela u politiku, niti se za nju zanimala. Samo je izražavala raspoloženje sitnog prestoničkog građanstva, prema oslobodiocima. Leka je bio njihov. Koča, nekako, naš.

Kada je Ranković umro (1983), sahrana se pretvorila u masovnu političku manifestaciju, koja je zatresla poredak. Kada je, pak, Koča umro (1992), kremiran je, po sopstvenoj želji, u tišini, „bez počasti, govora, venaca i okupljanja„.

Njegova smrt, u sred rata u BiH, nije primećena. Danas se pamti tek po jednoj bizarnosti. Kada je u kapeli za kremacije trebalo da se sanduk spusti, pokvario se lift, pa je grobljanski službenik kratko rekao porodici: „Sahrana je završena” (ovde 251). Prijatelji i porodica su, zbunjeni, napustili kapelu, dok je na odru, iza njih, i dalje ležalo Kočino telo.

Danas, međutim, u redovima mlađih, selebriti levičara, ikona je Koča, ne Ranković. Čak je i Tito na nižem rangu od Koče.

Kada Kišjuhas prebacuje Srbima što nose majice s Dražinim likom, on ne kaže „stavite Tita“, već „stavite Koču„. Kada se Luka Božović hvali svojom antifašističkom tetovažom, na njegovoj desnoj mišici ne vidimo tatoo Tita, već Koče. Kada Vladimir Milovanović napiše „ideal čoveka“, ispod nije serija Titovih, već Kočinih fotografija. Kada Zlatko Crnogorac kaže kako bismo „danas bili normalno društvo, u evropskoj porodici naroda, samo da poslednje tri decenije nismo slavili Dražu Mihajlovića već…“ – on dalje ne kaže „da smo slavili Tita“, nego – „da smo slavili Koču„.

Koča je cool za našu fensi levicu zato što je dete sa Senjaka, a ne iz neke zagorske ili crnogorske selendre; zato što se od četvrte godine školovao na francuskom i svirao klavir, a ne čuvao svinje ili vraćao ovce po strnjici; zato što je studirao filozofiju na Sorboni, a nije stajao za strugom ili išao za plugom…

Doživljavaju ga kao svog komsalonca, kao NVO-levičara 20. veka, i rado citiraju njegovo odbacivanje Miloševićevog nacionalizma:

  • Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli“ (zapis iz dnevnika Koče Popovića, „s kraja osamdesetih i početkom devedesetih godina“, naveden ovde 251).
  • „Vi znate da sam ja rođeni Beograđanin, ali nisam velikosrbin. Ja sam kosmopolita. Kad se 1971. nije moglo pisati Jugosloven, ja sam u rubrici nacionalnost napisao: Srbin po rođenju. … Milošević je običan bankarski pacov, zbog njega će biti krvi do kolena“ (intervju dat Gojku Beriću, 7. marta 1989, za sarajevsko Oslobođenje; preneto ovde).
  • „Rođen sam u Srbiji, ali više se ne smatram Srbinom. Zašto bih se tako osećao kad u Beogradu danas (1991. – S. A.) komanduju naslednici četnika protiv kojih smo se borili tokom celog rata? Srbi su ostali na civilizacijskom i kulturnom nivou od pre sto godina. Slovenci i Hrvati su otišli dalje od Srba i zato je pravedno da nastave svojim putem. Imaju pravo da se odvoje“ (intervju dat Dinu Freskobaldiju, za dodatak Il Venerdì lista la Repubblica, 11. januara 1991, preneto u: S. A., „Kočino mišljenje o Srbima“, Politika, 16. januar 1991, i ovde).

Posebni doprinos hagiografiji Koče Popovića, međ drugosrbijanskom levicom, dala je Latinka Perović. Ona ga u knjizi Dominantna i neželjena elita (2015) prikazuje kao deo elite koju je odbacila primitivna i radikalska Srbija. „Naš narod, možda, nije prestao da zaslužuje ljude kao što su bili Koča Popović, Milentije Popović, Marko Nikezić. Ali, na ljude njihovog intelektualnog formata, državništva i plemenitosti, moraće, uprkos svemu, a nakon svega, da pričeka“ (ovde 258).

Srbi su, dakle, danas, možda prestali da zaslužuju Koču, Milentija, Marka (i Latinku, naravno). Možda jesu, a možda i nisu, videćemo – velikodušna je majka Druge Srbije. Ali, takve ljude, kori nas Latinka, skoro nećete imati.

Latinka Perović (Izvor: Medija centar)

Latinka prikazuje Koču ne samo kao apsolutnog kosmopolitu i Jugoslovena, već i kao velikog zapadnjaka i atlantističkog levičara: „Kočino opredeljenje za komunizam nije proizašlo iz ideologije ruskog socijalizma koja je iznedrila boljševizam. Bogataški sin, školovan u Francuskoj, on je po definiciji smatran čovekom zapadnoevropske civilizacije“ (ovde 247).

Kao zapadnjak, koji nema veze s Rusijom, Koča je – u Latinkinoj interpretaciji istorije – svesrdno podržavao nju i Marka Nikezića. Iako su se retko viđali ili dogovarali, Koča i Latinka sreli su se na stepeništu Belog dvora (1972). Koča je upravo podneo ostavku Titu, a Latinka je, s Markom, krenula da to isto uradi (ovde 250). I tako je, na tom stepeništu, u pogledima koji su sve govorili, zacementirana veza između Koče, Latinke i Druge Srbije. Veza kojoj je general Konstantin Popović ostao do smrti veran.

Odlučio sam da napišem ovaj članak kada sam pročitao da su dvojica „levičara“, Vladimir Manigoda i Danilo Lučić, bezobzirno plagirajući tuđe prevode Kamija, jednog od tobožnjih „prevodilaca“ s francuskog nazvali Konstantin Popović.

„Stvarno su preterali“, pomislio sam. „Koča sad mora da se prevrće u grobu kada vidi ko se sve na njega poziva. Trebalo bi ga iščupati iz njihovih kandži“.

Zapravo, trebalo bi dekonstruisati sakralizaciju Koče koja počiva na misinterpretacijama i neistinama Druge Srbije. Jer, kao što Dositej i Pekić nisu njihovi, nije ni Koča njihova imovina.

A u jednoj važnoj stvari rekao bih da je Koča pre bio naš.

* * *

U velikom ogledu o Latinkinoj Neželjenoj eliti, Lompar uočava dve crte važne za dekonstrukciju drugosrbijanskog kulta o Koči.

Izvor: xxzmagazin.com

Prvo, iza „stvaranja čitave jedne mitologije oko Koče Popovića“, upozorava Lompar (ovde 163), stoji odbrana ideologije titoizma, ideologije koja se može okarakterisati kao „antirusko kretanje u spoljnoj politici i antisrpsko kretanje u unutrašnjoj“ (159). Koča se uzima ne samo kao srpski simbol tog kretanja, nego i kao veći titoista od Tita. Ostareli Tito, naime, izdao je sam sebe, oteravši Koču i Latinku. Ali, Titovo delo, u najdubljem smislu, nastavljaju Latinka i Druga Srbija.

Tako se sakralizacijom Koče, primećuje Lompar, „brani sadašnja kolonizacija naše javne svesti“ (164), odnosno obezbeđuje „produžetak titoizma kolonijalnim sredstvima“ (165).

Drugo što Lompar uočava u Neželjenoj eliti jesu brojne faktografske netačnosti, nedopustive za istoričara. Čitavi pasusi u Lomparovom eseju sastoje se od rečenica koje počinju sa nije tačno (126-7). Nije tačno da je knjiga Dobrice Ćosića Moć i strepnje izašla 1969. godine, jer je ona objavljena i zabranjena 1971; nije tačno da je Dušan Nedeljković bio na Filozofskom fakultetu do udaljavanja Mihaila Markovića, već je on izgubio profesuru dve decenije pre toga, itd. Takođe, nije tačno da je Ivan Đurić „dobio u Vojvodini više glasova od Slobodana Miloševića“ (Neželjena elita, 327), jer je u Vojvodini Milošević dobio 707.674 glasova, a Ivan Đurić 196.117 glasova (2,5 puta manje).

Slične, tipično hagiografske greške – kada treba dodatno uzvisiti nekog od pripadnika „neželjene elite“ – Latinka pravi i kada je reč o Koči. Recimo, ona kaže: „Koča Popović završava studije filozofije u Parizu (1932). To ga razlikuje od srpskih državnih stipendista, `nesvršenih đaka`, kako ih je nazivao istoričar Slobodan Jovanović, koji su revoluciju pretpostavili znanju“ (ovde 244).

No, „završiti studije“, u predbolonjskom sistemu, znači diplomirati. To, se recimo, za Koču podrazumeva na srpskoj stranici Vikipedije, kada se kaže: „na pariskoj Sorboni studira filozofiju i diplomira 1932. godine“; a na engleskoj internet stranici Kočinog legata u Arhivu Beograda stoji: „graduated from the Sorbonne University“.

Međutim, u Kočinoj knjizi Beleške uz ratovanje (1988), u napomeni o piscu piše: „Studirao je pravo (u Beogradu – S. A.) svega godinu dana, jer mu se ta nauka nije svidela, nakon čega odlazi u Pariz da na Sorboni studira filozofiju“. I to je sve o školovanju u Parizu. A u knjizi Narodni heroji Jugoslavije (t. 2, 1975), stoji: „Filozofiju je studirao na Sorboni, a apsolvirao na Filozofskom fakultetu u Parizu, 1932. godine“.

Suštinski, nije bilo potrebe dodavati Kočinoj biografiji i diplomu sa Sorbone. On je bio odlično obrazovan i za naše vreme, a pogotovo za njegovo doba – naročito za partizanski pokret. Ali, trebalo je konfabulirati kako se on, eto, razlikuje od ostalih Srba-revolucionara, koji su, mož`te misliti, „revoluciju pretpostavili znanju“.

Međutim, bilo je upravo obrnuto. Kada priča o pristupanju komunistima u Parizu, Koča izričito kaže da su mu bili dosadili filozofija i nadrealizam, te da je hteo akciju:

  • Zašto ste Vi uopšte postali komunista?
  • Objašnjenje je vrlo prosto. Bavio sam se, kao. što znate književnošću i uvideo sam da je to luk i voda. Zaključio sam vrlo brzo: jedino što bi još vredelo pokušati jeste da se čovek direktno sudari s neprijateljem. Stoga odlučujem: boriću se, nema druge; sve napuštam i krećem. (…) Nema više smisla da piskaram nekakve polurazumljive pesme, moram da se pokrenem. (…) Mogao bih za sebe reći da sam bio jedna vrsta kondotijera (condottiero – u prenosnom značenju: pustolov; S. A.).
  • U kom smislu?
  • Znate, s ovog odstojanja, moram reći da u celom tom poduhvatu, u našem pokretu, bar kad je reč o intelektualcima, posebno mojim nadrealistima, ima i avanturizma. Da li ste svesni toga? Hoću da kažem: nije nas nosila samo ideja, još manje samo slepa vera. Bilo je dosta i mladalačkog bunta…“. „Mi smo svi bili malo udareni. Bili smo avanturisti“.

Koča ne želi da bude salonski levičar, koji piše „polurazumljive pesme“ i impresionira žene romantičnim fantazijama o revoluciji. On preko Pirineja odlazi u Španiju, da se s neprijateljem lično „bori na život i smrt“ (Kampf auf Leben und Tod). Pošto je, posle mature, u Sarajevu završio školu za rezervne oficire, a od 1932. imao čin artilerijskog poručnika, Koča u Španiji, u dvogodišnjim borbama, zadobija i čin poručnika republikanske armije.

Koča Popović (Izvor: Vikipedija)

Naši današnji prestonički levičari – poznati po junačkim jurišima na Roza Luksemburg fondove, a koji su „u svojoj egzistenciji, najveći napor uložili u skraćivanje prstiju na rukavicama kako bi se uhvatili za megafon“ – ne samo da su miljama daleko od Kočine hrabrosti i muškosti. Oni uopšte ne vide Koču kao antiimperijalističkog ratnika, kao nekog ko stavlja glavu u torbu i ide da se tuče s mračnom imperijom, najjačom u Evropi, koja hoće da porobi i satre druge narode.

Koča odlazi u partizane, jula 1941, i bori se, najpre, kao običan vojnik – jer je uoči rata izbačen iz partije. Bori se protiv imperije koja je okupirala njegovu zemlju, pokazujući vojničku veštinu i hrabrost. Time osvaja sve nove činove u partizanskoj vojsci – od vodnika, do general-pukovnika.

* * *

Koču 1941-1945, zapravo, treba posmatrati kao deo one epske tradicije srpskih oficira-intelektualaca, ratnika-umetnika, kakvi su, u ratovima 1912-1918, bili Dragiša Vasić, Stanislav Krakov ili Stanislav Vinaver.

No, Koča ih je sve mogao nadmašiti u vojničkoj veštini. Jer, bio je trupni oficir u gerilskoj vojsci, u kojoj generalštab nije o svemu odlučivao. Zato su njegova hrabrost i njegova vojnička nadarenost mogli potpunije da dođu do izražaja.

Biti trupni oficir u gerilskom ratu značilo je u dugim marševima trpeti glad, žeđ i nespavanje, a u borbama se gledati preko nišana s neprijateljem. Koča piše (1942) o „potpunoj iznemoglosti, izgladnelosti celog našeg ljudstva“ (1. proleterske brigade); zatim beleži: „Glad! Borci gotovo iznemogli„; „ljudstvo je velikim delom potpuno iznemoglo (istakao K. P.) zbog neprestanih marševa, neuredne i slabe ishrane. Bataljoni, uz koje je bio štab 1. brigade, imali su za šest dana tri noćna marša (trajali celu noć)“; U 1943. piše: „Noć smo prospavali u žitu, na ivici šume. (…) Idemo brzim korakom (…) Iz nekih kuća nas gledaju neke seljanke. Kad bi bilo mleka!“ .

„Bilo mi je najteže to što nisam imao dovoljno vremena za spavanje“, docnije je pričao. „Glad mi nikad nije bila problem, mogao sam danima da trpim, ali ako ne odspavam ne mogu da se opustim i staloženo razmišljam. Zato mi je od svega važnije bilo da ugrabim makar petnaestak minuta – a mogao sam da zaspim za tili čas“.

Kao gerilski trupni oficir, Koča je više puta gledao smrti u oči. Kad opisuje „pakao na Sutjesci“, on priča kako su borci ginuli „svega nekoliko metara od mene, a mene nije ni okrznulo, imao sam sreće“. Šalio se, pri kraju rata, da „njega metak nije hteo četiri godine“. I to nije netačno, budući da su, u najtežim borbama, kao na Sutjesci, njegova naređenja jedinicima po pravilu glasila: „kad ja budem osvojio ovu ili onu kotu, vi krećite u ovom ili onom pravcu“.

Njegov legendarni potez bio je samoinicijativan proboj obruča, u bici na Sutjesci (juni 1943). Tada je, zahvaljujući oficirskoj smelosti i odlučnosti, napravio neočekivanu brešu – kroz koju su, zatim, izašli Vrhovni štab i glavnina partizanskih snaga.

Vojnički talenat Koče Popovića, ali i njegov snažni karakter – uključiv i aristokratski ponos i oficirsku oštroumnost – lepo je opisao Vilijem Dikin, zamenik šefa engleske vojne misije (docnije profesor istorije na Oksfordu):

„Uredan, napet, promišljeno kontrolisan osetljivim i disciplinovanim umom i snagom volje, Popović je bio intelektualac, vojnik izvanredne darovitosti, što je možda bilo i tuđe njegovoj unutrašnjoj prirodi. Bilingvalan, govorio je sarkastičnim uglađenim francuskim jezikom i u njegova mentalna utvrđenja nije se moglo prodreti. Kao komandant 1. divizije, sa svojim sigurnim instinktom i munjevitim shvatanjem situacije, Koča Popović je odjednom osetio slabu tačku u obruču nemačkog okruženja severno od Sutjeske i neposredno je doprineo našem spasavanju. Bio je usamljen vuk, ali je imao primese vojnog genija i mržnje prema ratu. Hladno i promišljeno neustrašiv i zagonetan po prirodi, bio je idol jedinica, ali ga je malo ljudi poznavalo.” (ovde 130-131; eng. org. ovde).

I sad takvog trupnog oficira koji se šest godina tukao s imperijom zla, oficira koji je jurišao, gladovao i maršovao sa svojim borcima („nije im odgovaralo kad ja idem na čelu kolone: znali su da kad naiđemo na neki izvor, neću stati ako smo u žurbi“), oficira „darovitog“ i „s primesama vojnog genija“, naočitog muškarca-ratnika koji je, poput drugih partizanskih komandanata, mogao da ima gomilu ljubavnica (Niče: „žena je odmor ratniku“; ovde 69), a ipak je ostao čvrst u vernosti svojoj supruzi – sada prisvajaju naši suši levičari, dok proleterski hitaju na svoj jutarnji starbucks, „opušteno ručkaju po restoranima u Mileševskoj i okolnim enklavama“, ili pak žustro raspravljaju o „očuvanju vlažnih staništa na otocima Sredozemlja“ i o „menstruaciji kao ozbiljnom političkom pitanju“?

Pazite samo da vam neko u publici ne umre od smeha.

* * *

A sad o kontroverzama.

Ono o čemu Latinka i fensi levičari nikada ne pričaju, a na čemu Kočini kritičari insistiraju, jesu:

  1. Kočini nalozi da se bombarduje Leskovac (juli-avgust 1944; ovde, ovde ili ovde);
  2. Kočina (komandna) odgovornost za Blajburg/Kočevski rog (maj 1945; ovde; v. ovde 118);
  3. Kočina sa-odgovornost za posleratna streljanja po Srbiji (1944-1946) i za Goli Otok (1949-1956; ovde 12; ovde).

Da vidimo za šta bi mogao da bude kriv, a za šta ne.

Ad 1. Istoričari za Leskovac objašnjavaju da je „Koča Popović tih dana s jedinicama bio nabačen na planinske vence i stisnut akcijama i s kosovske i s moravske strane“, te da je, u strateškoj iznudici, „tražio bombardovanje mesta na jugu Srbije kako bi relaksirao položaj svojih jedinica“. Nije se, međutim, očekivalo da će grad toliko postradati. I Ficroj Maklin, posmatrač u Kočinom štabu, smatrao je da je saveznička komanda poslala na varošicu preteranu armadu od pedeset teških bombardera:

„Potvrđeno je prisustvo jake koncentracije oklopnih snaga i motornih vozila svih vrsta u Leskovcu i stoga je odlučeno da se pošalju teški bombarderi – jedinica od pedeset tvrđava. Nismo očekivali napad takvih razmera. Izgledalo je kao da se koristi kovački čekić kako bi se skrcao (tek jedan) orah. Ugledali smo na velikoj visini, niz za nizom, bombardere kako lete. Tvrđave su bile nad svojim ciljem kad nam se učini da se čitav Leskovac prosto diže u vazduh u tornadu prašine, dima i krša. Ono što je preostalo od Leskovca bilo je obuhvaćeno dimom. Čak su i partizani bili potišteni„.

Mijalko Todorović, Koča Popović, Slobodan Penezić Krcun, Sutjeska, 1958. (Izvor: Vikipdija)

Ad 2. Koča ne samo da nije lično naredio ili učestvovao u masakrima kod Blajburga ili Kočevskog roga, već nije na tim mestima čak imao ni komandnu odgovornost. On je komandovao Drugom armijom, dok je masakr u Kočevskom rogu izvršila izabrana četa 11. dalmatinske udarne brigade, koja je bila deo 26. divizije 8. dalmatinskog korpusa Četvrte armije (ovde 278-394; ovde 120); zarobljenike kod Blajburga, pak, preuzela je 51. vojvođanska divizija, a opkoljavanje i razoružavanje svih ostalih u tom reonu izvršile su 12, 16, 17, i 36. divizija, sve u sastavu Treće armije (ovde 362; ovde 211-213; ovde 51).

Ad 3. Za Goli otok Koča kaže:

  • „Nećete mi verovati, nisam znao za Goli otok.
  • Zar je mogućno?
  • Mogućno je. Mislim da to ni mnogi drugi visoki funkcioneri nisu znali. Pretpostavljam da se o tome odlučivalo u vrlo uskom krugu.
  • Niste znali za odluku o osnivanju logora na Golom otoku, ali kasnije?
  • Ni kasnije. Ništa o svemu tome nisam znao. Obavljao sam svoje vojne poslove kao načelnik Generalštaba (15. 9. 1945. – 27. 1. 1953; S. A.). Niko me nije obaveštavao šta se tamo događalo niti sam tako nešto slutio.
  • A vojna obaveštajna služba?
  • Nije baš mnogo sarađivala sa mnom. Bila je vezana za Političku upravu, za Gošnjaka.“

Kroz logor na Golom otoku prošlo je 3.908 oficira (ovde 12), među njima i komandanti brigada i divizija, pukovnici i generali… „Nemoguće je da se načelnik Generalštaba ne zapita šta je s tim ljudima, gde su, kakva je njihova sudbina?“, sumnjičav je Dušan Čkrebić, inače autor knjige Koča Popović – duboka ljudska tajna (2011).

Vladislav Bajac u dokumentarnom romanu Hronika sumnje (2016) – u kome je Koča Popović, kao jedan od trojice glavnih junaka (uz pisca i njegovog oca), predstavljen u najlepšem svetlu – takođe je nepoverljiv: „Ne zna se da li je Koča znao za ovaj politički sram. Iako taj progon nije bio pod ingerencijom armije, čudno bi bilo da je mogao ostati policijska tajna“ (ovde 173).

Goran Marković u, inače odličnom, romanu Beogradski trio (2018; imao sam ideološke predrasude, ali knjiga je zbilja vešto napisana) prikazuje Koču kao nekog ko, još početkom 1951, doista ne zna za Goli otok: „Delovao je iznenađeno: `Koncentracioni logori? O tome ne znam ništa`. (…) On me je uveravao kako to ne može biti istina. (…) `Moraću da pitam Kapu` (Jovu Kapičića – S. A.), rekao je na kraju“ (ovde 131; slično i 144).

Međutim, par meseci docnije, pošto se raspitao, Koča je već sve znao o logoru i o tamošnjim metodima prevaspitavanja. „P. je zbog toga ogorčen. Uverava me kako o tome doskora nije znao ništa. Sada mu je jasno i kako je sve izvedeno uz znanje poglavice (Tita – S. A.) i najužeg kruga ljudi oko njega. On sam je ovim saznanjem zgađen i razmišlja kako da se izvuče iz situacije u kojoj se nalazi. Ostavka na funkciju u generalštabu bi ga koštala mnogo, moguće i života. Zato sada radi na tome da pređe u diplomatiju“ (150-151).

Marković sam kaže da, uz svu (pseudo)dokumentarnost, roman ipak počiva na fikcijama, uključiv i navedenu epizodu u kojoj Koča o Golom otoku prvi put saznaje od Lorensa Darela, 1951. Međutim, svakako da nije fikcija tadašnji opšti strah visokih funkcionera da bi i oni, ukoliko bi pokazali i najmanji znak kolebljivosti, mogli biti odvedeni u nepoznatom pravcu.

Naravno da Koča nije mogao da ne primeti masovni nestanak oficira „po liniji IB“. Ali, nije nemoguće da se uzdržavao od raspitivanja gde ih tačno vode, a pogotovo šta s njima tamo rade. On koji je u ratu gledao smrti u oči, sada je okretao glavu na drugu stranu.

Zbog toga je docnije prihvatao deo istorijske odgovornosti: „Danas, kad razmišljam o svemu tome, sa žaljenjem shvatam da ni mi koji nismo u to bili umešani nećemo pred istorijom i potomstvom ostati sasvim nedužni, samim tim što smo bili u vlasti pod kojom su i takva nasilja nad ljudima bila dopuštena“.

* * *

Konačno, masovna osvetnička streljanja svakako da su najveća mrlja na partizanskoj borbi. Samo u Srbiji streljano je, bez suda, 35.000 ljudi, a ukupan broj žrtava terora 1944-1945. prelazi 60.000. To je bila istinska tragedija, pogotovo imajući u vidu da su i Nemci, prethodno, na teritorije Srbije pobili preko 60.000 ljudi (ovde 116, 264).

Prvo su došli jedni, pa pobili 60.000; onda su došli drugi, pa i oni pobili 60.000. Jadna Srbija.

Deo krivice za streljanja nesumnjivo nosi i Koča Popović. Koliki tačno teško je reći.

Ogromnu većinu od onih 35.000 streljanih bez suda pobila je Ozna. „Knjige streljanih postojale su za svaki okrug, ukoričene su, i u njima su vođene precizne evidencije o onima koji su streljani bez sudske presude, samo po nalogu Ozne. Slična dokumentacija ne postoji nigde u Evropi. Kako se vidi iz knjige streljanih za područje Niša, Leskovca, Pirota…, podaci o žrtvama upisani su po kolonama: ime i prezime, zanimanje, odakle je žrtva, kojoj organizaciji i ustanovi pripada, kada je i gde uhapšena, kada je i gde kažnjena i ko je doneo odluku o kazni. U poslednjoj rubrici svuda stoji Ozna“.

No streljala je i vojska, pre svega ratne zarobljenike. „J. B. Tito Glavnom štabu NPO za Crnu Goru i Boku: `Sve Italijane koji se nalaze kod vas odmah streljati. O ovome izvestiti italijansku komandu u Nikšiću. Obrazloženje streljanja: odgovor za naše streljane drugove u Podgorici, Pljevljima i Čajniću. Skrenuti pažnju italijanskoj komandi da se kod nas nalazi još mnogo italijanskih zarobljenika i da ćemo za svakog našeg druga streljati po dva Italijana. Tu srazmeru moći ćemo uvek ostvarivati“ (ovde).

Streljalo se mnogo, a kako je rat potrajao streljanja je bilo sve više. Koča piše da su partizani 1941. zarobili kod Krupnja 400 nemačkih vojnika i da su ih sve oslobodili kad su se povukli iz Srbije. „Mi tada još nismo znali, verovali, da je cela nemačka vojska – vojska zločinaca“, kaže on (članak u Novoj Jugoslaviji, br. 3, 1944; nav. ovde).

Ali, posle Kraljeva, Kragujevca, a naročito Sutjeske – gde su Nemci pobili sve ranjenike – više nije bilo milosti. „Lajava, krvava rulja“, piše o Vermahtu 1944. Koča (isto). On pravi opsežne ispise iz knjižice Alekseja Tolstoja Ja pozivam na mržnju: „Snažna, trajna, odvažna mržnja… jarka, sveta mržnja, koja sjedinjava i uznosi“, uredno upisuje Koča u svoju sveščicu.

Kako se rat približavao kraju, mržnje i osvete bivalo je sve više. „Nema, ne može da bude slobode naroda, ni jedinstva, ni mira, ni sreće“, objavio je Marko Ristić u Politici, 5. 11. 1944. (preneto ovde 7), „bez pravde koja, kako su to rekli Koča Popović i Peko Dapčević – obuhvata osvetu, uključuje osvetu“.

A sada ću da kažem nešto nepopularno: masovno osvetničko streljanje pod generalom Kočom Popovićem strukturalno je identično masovnom osvetničkom streljanju pod generalom Ratkom Mladićem.

I tamo i ovamo imamo rat. I tamo i ovamo imamo prethodne masovne zločine neprijatelja, imamo njegovo zarobljavanje i, potom, osvetničko streljanje – bez suda i bez utvrđivanja ko je i koliko kriv.

Ne, nemojte mi samo reći da to nije isto. Jer, Koča je govorio francuski i bio komunista, a Mladić bio oficirčina i nacionalista?

Isto je. Prethodni zločini tamo, prethodni zločini ovde; osveta tamo, osveta ovde; smrt tamo smrt ovde.

Ne može Koča biti heroj, a Ratko zločinac. I, takođe, ne može Ratko biti heroj, a Koča zločinac. Ili su obojica heroji, ili su obojica zločinci. A možda, istovremeno, i jedno i drugo.

* * *

Da li je Koču grizla savest zbog streljanja?

Teško je reći. On je ogrubeo još u Španiji. „Nisam ga mogla prepoznati“, priča o Koči posle Španije Vera Bakotić, njegova tadašnja supruga. „Rat ga je naglo uozbiljio„. „Idem u Španiju, pa u NOB“, reći će docnije Koča, „što znači da postajem grub, silom prilika; kao `vojnik revolucije`“.

Ipak, rad savesti je čudo. U Beleškama uz ratovanje, Koča zapisuje šta se desilo dok se, posle pada Užica, preko četničke teritorije prebacivao u Bosnu. Ravnogorci su ga propustili, samo su mu odredili pratnju. „Pratio me neki mladić, četnik. Pokušavao sam da govorim s njim. Nije išlo. Nekako se durio. Izgleda da je bio komandir straže. Odgovarao je kratko i neprijateljski. — Šta si po zanimanju? – pitao sam ga. – Ništa, propali intelektualac“.

Posle izvesnog vremena tog „propalog intelektualca“ uhvatila je 2. proleterska brigada u Borikama. „Otišao sam da vidim zarobljenike. Odmah sam ga poznao iako je bio pustio bradu — gustu, crnu. Sud ga je osudio na smrt. Molio je, plakao. Streljan je!“

Međutim, u razgovoru s novinarom 45 godina docnije, Koča istoj epizodi dodaje nove pojedinosti.

  • „Da dovršim priču o onom `nesvršenom intelektualcu`. Posle mog prebacivanja preko Drine, otprilike mesec dana kasnije, mi smo napali Borike. Brzo smo slomili otpor a među zarobljenima se našao i onaj moj sprovodnik. Sve zarobljene četnike, pa i njega, izveli smo pred ratni sud čiji sam član, uz Canu Babović i druge, bio i ja. Kad je `nesvršeni intelektualac` došao na red, ja sam predložio da se skrati postupak. Rekao sam: `ovoga lično poznajem kao četnika, nema potrebe da ga saslušavate`. Tako i bude, streljan je.
  • Šta danas mislite o toj odluci?
  • Ništa. Takva su bila vremena i mi u njima.
  • Ipak, taj četnik je streljan bez saslušanja. Ne biste tako nešto dvaput učinili?
  • Zašto? U istoj, ratnoj situaciji verovatno bih postupio na isti način. Rat ima svoje zakone a ja sam se suočio s čovekom koji je, mesec dana ranije, sprovodeći me, samo čekao naređenje da me ubije. Uostalom, u celoj toj stvari bilo je najvažnije obaveštenje da su upravo ti isti četnici nekoliko dana pre toga pohvatali i predali Nemcima grupu partizana, koje su ovi potom poubijali.“

Obratite pažnju da Koča sam priča o ovom slučaju. Nije ga novinar pitao za to, sam je započeo priču. Sada priznaje da je bio deo prekog suda koji je nesrećnog mladića poslao u smrt. Navodi i razloge: 1. da je tom mladiću naređeno, i on bi Koču ubio; 2. mladić je bio u jedinici koja je predala partizane Nemcima, a oni su ih likvidirali.

Prvi razlog je besmislen – ne možeš nekoga ubiti samo zato što je mogao da uradi nešto loše, da mu je naređeno. Mogao je, ali nije. Dakle, nikakve krivice tu nema. Drugi razlog se svodi na osvetu, ali ne ličnu, već u skladu s kolektivnom odgovornosti. Samo što odluku o izručenju partizana jamačno nije donela cela jedinica glasanjem, već njen komandant, ili viša komanda. Šta je nesrećni mladić kriv ako se za to ništa nije pitao?

Ko zna koliko je streljanja Koča naredio. Čak i svojih. Kada s jedinicom, posle oslobođenja Srbije 1944, prelazi Drinu, on zapisuje: „strah od Bosne – mnogo dezerterstva (streljanja)“. Pa ipak, kad god se povede razgovor o četnicima, njemu u pamet dođe ovaj mladić, pogubljen praktično nizašta. I Koča počinje da priča o njemu.

Zašto se baš njega seća? Jer je mladić sebe nazvao „propalim intelektualcem“? Zato što je, čuvši presudu, nesrećnik molio i plakao? Ili, možda, zato što Koči savest govori da je mladića, bez jasne krivice, isuviše olako osudio na smrt?

Rekao bih da je ipak ovo drugo posredi. Svako od nas zna kada nešto loše uradi i samo moralni idioti nemaju griže savesti. A Koča, ma koliko da je ogrubeo u ratu, teško da je bio moralni idiot.

* * *

Sada smo upoznali i tamnu stranu Koče. Bio je dobar komandant, ali i njega je nosila osveta, te je olako, po našem današnjem moralnom osećaju, naređivao ili dopuštao streljanja. Verovatno bi danas i on završio u Hagu.

Bio je, takođe, hrabar u ratu, ali posle rata okretao je glavu na drugu stranu – ne samo kad su u pitanju informbirovci. Kočin zet, Vojimir Popović, bio je službenik Agrarne banke i simpatizer ravnogoraca. Posle rata „Ozna ga je odvela i ne zna mu se ni grob“ („streljan“). Koči je porodica zamerala da ništa nije učinio da ga spasi.

Međutim, verovatno bi se isto moglo reći i za neke druge značajne vojnike u to teško vreme, poput Žukova. Rat je jedno, a život i politika u totalitarnom režimu ipak nešto drugo.

Koča Popović i filipinski general Karlos Romulo, predsednik Generalne skupštine UN 1949. (Novinska fotografija iz 1955)

Koča je iz vojske, docnije, prešao u diplomatiju (ministar 1953-1965), a onda je, dok se nije povukao (1972), bio političar. Tako su ga ljudi i zapamtili prvenstveno kao političara. Kao dobrog projugoslovenskog i prozapadnog političara – hoće da nam sugeriše Latinkina škola.

No, mislim da Koču pre treba pamtiti kao dobrog oficira koji se tukao s jednom strašnom imperijom, boreći se i docnije za nezavisnost i punu suverenost svoje zemlje. On je bio istinski patriota, „borac koji je svoju glavu i srce davao na upotrebu domovini u najširem, najplemenitijem i najiskrenijem vidu. (…) Čak je i internacionalizam kod njega imao elemente rodoljublja. Jer domovina sama po sebi nema ideologiju. Ona je mesto koje se voli. Takvo kakvo jeste. Sa željom da bude bolja“ (ovde 43).

Koča je, i kao vojnik i kao političar, želeo za svoju zemlju istinsku nezavisnost. Insistirao je na punom suverenitetu i na odbijanju kolonijalnog položaja u odnosu na svaku imperijalnu metropolu.

Latinkina škola ga predstavlja kao prozapadnog političara, prvenstveno zato što je kritikovao Titovo približavanje SSSR-u posle 1956. Međutim, zaboravlja se da je Koča jednako postupao i kad je Tito previše vukao na drugu stranu.

Posle 1948, naime, Tito je bio u panici da će ga Moskva vojno likvidirati.

  • „Bio je spreman da ide dosta daleko.
  • U kom smislu?
  • Tada – prema Zapadu. Prilikom susreta s Gi Moleom, tadašnjim francuskim premijerom, nagoveštavao je spremnost da Jugoslavija uđe u `evropsku odbrambenu zajednicu` – da se otvori prema zapadnom vojnom savezu (NATO – S. A.). Ja sam tada intervenisao i uspeo da smekšam njegovu spremnost“.

Koča nije bio „zapadnjak“ – pogotovo ne u današnjem smislu te reči u Srbiji („komprador“). Nije davao a priori prednost nijednoj imperiji. U proleće 1951. sreo se sa Čerčilom, koji ga je pitao: „Gospodine Popoviću, Vi sve znate o Rusima. Koliko Rusi imaju atomskih bombi?“. Koča mu je odgovorio: „Ne znam tačan broj, ali znam da imaju jednu više od Zapada„.

Kao patriota i suverenista, sumnjam da bi Koča, da je danas živ, prihvatao kolonijalni položaj Srbije i vladajuću kompradorsku ideologiju. Njegova zemlja je bila Jugoslavija – živeo je u njoj, s prekidima, od svoje 13. godine (1921), sve do smrti (1992) i razume se da mu se nije dopadalo njeno razbijanje. Ali, teško da sa svojim obrazovanjem i inteligencijom ne bi uočio kolonijalnu funkciju današnjeg jugoslavizma.

Koča nije bio ni deo Latinkine ekipe.

  • „Nisam uvek bio saglasan s njihovim gledištima.
  • U čemu, na primer?
  • Imao sam drukčije mišljenje o tome kako bi trebalo reagovati na politiku tadašnjeg hrvatskog rukovodstva – (…) zloslutne hrvatske nacionalističke pometnje. (…) Nisam bio uveren da je ispravna Nikezićeva teza o tome da ono što se tamo dešava treba prevashodno da bude stvar hrvatskog SK. Bile su to razlike do kojih je dolazilo i zbog položaja u kome sam se nalazio.
  • Na šta mislite?
  • Jedno vreme, moram reći, bili su se istanjili i moji kontakti s tadašnjim rukovodstvom u Srbiji.
  • Nisu se konsultovali s Vama?
  • Svakako znatno manje nego ranije. Ne isključujem da im je moglo smetati ako bi se sa mnom naglašeno identifikovali„.

Koča je bio jahač za sebe, i kada je video da Tito opet pravi veštačku ravnotežu – pa posle smene u Hrvatskoj mora da usledi smena i u Srbiji – rešio je da digne ruke i da se povuče.

Dakle, kao i kod svake velike istorijske ličnosti, kod Koče imamo mnogo toga dobrog i važnog, ali i mnogo toga rđavog, pa i onog što bi najbolje bilo da se zaboravi.

Drugoj Srbiji slobodno možemo da prepustimo staračko Kočino gunđanje, pogotovo pred smrt, na „srpski nacionalizam“. I mnogi mlađi i daleko obavešteniji od njega nisu tada najbolje razumeli šta se dešava. Eto im i Kočino okretanje glave na drugu stranu, za Goli otok i druge represije titoističkog režima, čiji je i on deo bio. Ako baš vole da se samonadražuju slikama Kočinih streljanja „četnika“, neka im bude – najviše što su ti tankovrati „revolucionari“ u stanju da urade jeste da čekaju NATO tenkove, pa da im otrče u susret sa spiskovima „nacionalista“.

Ali, Koča koji se na život i smrt tuče s imperijalnom aždajom – i pobeđuje je, Koča na konju ili u oficirskoj uniformi – naočit, s pobedničkim osmehom u očima, takav Koča teško da je njihov. Kako sada stvari stoje, Srbiji će, opet u jednom trenutku zatrebati general i patriota.

Samo ovoga puta – valjda smo naučili tu lekciju – bez streljanja i Golog otoka. Samo svetla strana generala Popovića: hrabrost, rodoljublje i oštroumlje.

Ako može.

Naslov i oprema: Stanje stvari

(Iskra, 25. 2. 2020)


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

2 komentara za Slobodan Antonić: Ne može Koča biti heroj, a Ratko zločinac

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top