И, такође, не може Ратко бити херој, а Коча злочинац. Или су обојица хероји, или су обојица злочинци. А можда, истовремено, и једно и друго. Када је Коча Поповић напустио политику (1972), имао сам 13 година. Моја мајка је умела да каже: „Коча је био господин. А Ранковић ми је увек личио на пацова“. Моја мајка, Љиљана (р. Лукачевић, 1937), није се баш разумела у политику, нити се за њу занимала. Само је изражавала расположење ситног престоничког грађанства, према ослободиоцима. Лека је био њихов. Коча, некако, наш. Када је Ранковић умро (1983), сахрана се претворила у масовну политичку манифестацију, која је затресла поредак. Када је, пак, Коча умро (1992), кремиран

И како онда тако и данас. Сви знају и сви ћуте. Ћути држава. Ћути и црква. Недавно је у просторије Веритаса у Београду навратио Драго М. родом из источне Босне, и испричао ми сљедећу причу: Институт за нестале особе БиХ, под претпоставком да се ради о посмртним остацима бошњачких (муслиманских) жртава из деведесетих прошлог вијека, почео је у мају 2015. ексхумацију једне масовне гробнице у рејону Црног Врха у близини мјеста Снагово,  на подручју општине Осмаци, која припада Републици Српској. Међутим, већ на први поглед, по изгледу лешева и по предметима који су нађени међу костима, било је јасно да су лешеви из неког ранијег времена, вјероватно из Другог свјетског

Пред Владу Републике Србије стиже предлог за оснивање Института за очување историјског сећања који је замишљен као заједничко тело Русије и Србије. Циљ је борба против историјског ревизионизма и очување сећања на кључну улогу совјетских, односно руских и српских војника у Другом светском рату. Јер, нападнута је и прошлост Србије и Русије. Иницијатива за формирње Института потекла је од председника Државне думе Руске федерације Вјачеслава Володина, а прихваћена је од стране председнице Скупштине Републике Србије. Институт брани прошлост Србије и Русије Потпредседник Скупштине Србије Ђорђе Милићевић каже за Спуњик да још нису усаглашени сви детаљи око формирања Института, али да очекује да ће ова иницијатива бити подржана у Влади и

Од сталног дописника Политике Подгорица – Јово Капичић неће моћи мирно да шета Црном Гором јер преживели голооточани прете тужбама, а учитељица у пензији Мира Мандић из Бара најавила је да ће Врховном државном тужилаштву Црне Горе поднети кривичну пријаву против пензионисаног генерала због кривичног дела ратног злочина. Аутор: Новица Ђурић „У договору са мојим братанцем Андријом Мандићем и другим члановима породице, а након књиге у којој се Капичић хвали убиством Мандићеве групе на Сињавини, поднели смо против њега кривичну пријаву Тужилаштву Србије. Дело ратног злочина не застарева па ћемо, у случају да се Јово Капичић пресели у Црну Гору, исту такву пријаву поднети и Врховном државном тужилаштву Црне Горе”,

На хиљаде људи демонстрирало је улицама Краљевине Југославије и узвикивали пароле – “БОЉЕ РАТ НЕГО ПАКТ ! БОЉЕ ГРОБ НЕГО РОБ !“ . Клицало се и “ХОЋЕМО САВЕЗ СА РУСИЈОМ“ , “Совјетска Русија “ која је тад била у савезу са Хитлером (имала уговор о међусобном ненападању). Приредио Ђорђе Бојанић После априлске катастрофе и уласка немачких окупатора у Ниш, 9. априла 1941. године, почела су хапшења талаца. Априлски рат, извукао је Југославију из анонимности и на њу скренуо пажњу целокупне светске јавности. Мало људи је говорило да је то изазивање тада најјаче војске света и да је пораз неминован. Упркос свим сазнањима о неспремности Хрвата и свих мањина да се боре, о застарелости

Културна историја Србије натопљена је политиком, идеологијом, поетичком верношћу и издајом и, нарочито, личним вероломствима до јуче најближих пријатеља међу уметницима. Стога није чудно што у неким деловима српска културна историја наликује полицијској хроници. Марко Ристић био је необична појава. Предратни надреалиста, али за разлику од његових другова Коче Поповића и Оскара Давича, није био партизан. Марко Ристић Други светски рат проводи у Врњачкој Бањи, у санаторијуму свог таста Драгутина Живадиновића, не испаливши ниједан метак на окупатора.  Можда се управо стога, гоњен некаквом фројдовском кривицом – Ристић међу првима идеолошки сврстава као комуниста чланком ‘Смрт фашизму слобода народу’, који штампа октобра 1944. у Политици. Стари другови надреалисти очигледно цене ово