Обиљежавање “дана државности БиХ“ све мање има везе са ЗАВНОБИХ-ом, а све више са новокомпонованом историјом коју кроје бошњачки политичари, јавност и научници. У суботу је у Федерацији БиХ обиљежен “дан државности БиХ“ у спомен на 25. новембар 1943. године када је у Мркоњић Граду одржана прва сједница Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ) које је било врховно представничко, законодавно и извршно тијело Народноослободилачког покрета у БиХ. У Републици Српској сматрају да се оваквим обиљежавањем крши Устав БиХ, јер законом нису дефинисани празници на заједничком нивоу. Међутим, када се одмакнемо од свечаних говора и усиљених прослава великих датума, о успомени на антифашистичку борбу у Федерацији БиХ најбоље

Регионом као баук кружи серија „Сенке над Балканом“, у којој  се појављује и адвокат Анте Павелић! Али, њено приказивање још нису откупили  хрватски дистрибутери, страхујући од „четничке“ визије драгог поглавника, али још више од његових драгих поклоника у Загребу! Сваки је злочинац био мала беба и нечији несташни син док није прекорачио ону линију која га издваја од човека са савешћу, те тако и Анте Павелић, који још није довољно расветљен код Срба, којима је плански нанео геноцид, немерљив у нормалном свету. Иако се упорно казује да је херцеговачког порекла, то није тачно, изузев да га је мајка родила у месту Брадини (општина Коњиц), где је отац тада радио као

БРАЋО СРБИ И СЕСТРЕ СРПКИЊЕ! Пре кратког времена партизанско Прњаворско подручје издало је наредбу преко председника општина о светковању и празновању уторка и суботе, као и посту у те дане. Нас Србе није није нимало изненадила ова наредба, јер је и она као и многе друге, које су нам сервирали комунисти, пљунула на оно, што је нама Србима, дјеци Светосавској најмилије. Српски народ примио је још један убод ножем у раскрвављено срце и у чуду питао се докле ће да иде крвави Тито у својој безобзирној мржњи према Српском народу и Српској Православној Цркви. Српски народ вековима је светковао Свету Недељу, а постио средом и петком сећајући се страдања Христова

О општој култури једног народа, а посебно о култури сећања, говори и наш однос према мртвима. Посебно према онима који су настрадали у ратним сукобима, односно у унутрашњим обрачунима. Међу њима су и они који су, као поражена страна, ликвидирани на почетку успостављања нове револуционарне власти 1944–1945. године[1] Првих новембарских дана 2017. године, на Митровске задушнице, стотинак окупљених грађана је на простору београдског Лисичјег потока присуствовало парастосу „жртвама револуционарног терора“ који је у Србији, у периоду од септембра 1944. до фебруара 1945. године, однео животе више десетина хиљада, махом цивила и то углавном без суђења и права на одбрану. Истовремено, на овом, једном од највећих стратишта на којем је својевремено