Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

Na Sremskom frontu poginulo više od 120.000 vojnika

Datum objave: ponedeljak, 25 maja, 2020
Veličina slova: A- A+

„Neobeležena godišnjica proboja Sremskog fronta”, 5. maj.

U životu ima nebrojenih godišnjica iz raznih oblasti čovekovog delanja (rat, nauka, sport, politika i dr.). Jedna od njih iz naše bliske ratne prošlosti, jeste 75-godišnjica proboja Sremskog fronta, 12. april 1945. godine. Nažalost, naši, i elektronski i štampani mediji su jednostavno taj događaj preskočili, kao da se nije ni desio. Hvala g. Gruboru što je njegov napis („Politika”, 5. maj) podsetio na taj značajan datum.

Kao sin narodnog heroja, uzimam slobodu da neke neistine u njegovom  tekstu, a u vezi s brojem poginulih na Sremskom frontu, ispravim. Odavno su nam zvaničnici, civilni, vojni i politički servirali da je za šest meseci, od oktobra 1944. do aprila 1945, izginulo samo 13.400 boraca. Ako je za vajdu, dosta dugo smo trpeli tu notornu laž, koja jednom za uvek mora da se izbriše iz naših sećanja.

A prava istina je da je po zvaničnim podacima kroz Sremski front tokom šestomesenog trajanja prošlo 240 hiljada naše srpske mladosti. Takođe, po zvaničnim podacima, gubici su za to vreme iznosili 50 do 80 odsto naših boraca. Prema tome, po zvaničnim izveštajima o broju  naših mladića poginulih za vreme trajanja fronta i gubicima (opet po zvaničnim brojkama), prosta računica nam kazuje da je Sremski front „progutao” više od 120 hiljada vojnika. Za Sremski front sam saznao od svoje majke Milice, još dok je on bio u punom zamahu.

Kao žena narodnog heroja, odmah po oslobođenju, oktobra 1944, izabrana je u Iđošu (Kikinda) da vodi mesnu organizaciju AFŽ- a. Moj otac Milivoje, takođe i njen kolega učitelj, kao član partije položio je još avgusta 1941. svoj mladi život, zajedno sa svojim saborcima Žarkom Zrenjaninom i Tozom Markovićem na oltar socijalističkih ideala. Kao predsednica AFŽ-a, svoje političko-idejno delovanje zamenila je s članicama organizacije praktičnim radom: štrikanje rukavica, čarapa i džempera za naše srpske mladiće koji nisu bili opremljeni za zimsko ratovanje, jer je logistika novoformirane Jugoslovenske armije bila vrlo slaba.

I na kraju, jedno vrlo važno pitanje. Zašto nam nisu pomogli Rusi u slamanju Sremskog fronta? Evo odgovora. Slavni Maršal Tolbuhin, koji je vodio trupe Trećeg ukrajinskog fronta u oslobađanju Beograda, predložio je našem vrhovnom komandantu Brozu iz Kumrovca nastavak operacije prema zapadu (Zagreb – Ljubljana) zajedničkim snagama. Taj Tolbuhinov predlog naš glavnokomandujući je glatko odbio, s glavnim motivom da našu zemlju treba da oslobodi naša armija, i da je ona za to sada sposobna.

Međutim, glavni razlog Brozovog odbijanja Tolbuhinove saradnje je postojanje ugovora s Vermahtom, koji su 1944. potpisali Koča Popović, Vladimir Velebit i Milovan Đilas. U Ugovoru je decidirano stajalo da snage NOB-a, kasnije Jugoslovenske armije, neće izvoditi nikakve ofanzivne operacije na zapadnom delu fronta na relaciji Beograd – Zagreb, pošto je to bila jedina komunikacija kojom se izvlačila glavnina snaga grupe armija E, koje su se povlačile iz Grčke i s Bliskog istoka.

Zato je Sremski front toliko dugo trajao, a tu njegovu dužinu platismo našom srpskom mladošću. Posledice osećamo i danas. Eto odakle nam bela kuga.

Dušan Omorac,
profesor u penziji BeogradIzvor, preuzeto POLITIKA

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top