У Србији је за време Другог светског рата заиста постојао један добар Немац у униформи Вермахта – пруски аристократа који је спасао део српског културног наслеђа. Име барона Јохана Алберта фон Рајсвица (Johann Albrecht von Reiswitz), који је као мајор Вермахта и шеф Одељења за заштиту уметнина (Kunst und Denkmalschutz) био у окупираној Србији, данас је мало познато српској јавности. Барон Рајсвиц, који је након рата био професор у Минхену, спасао је мошти српских светаца из фрушкогорских манастира које су напале усташе, иницирао је доношење Закона о заштити културног добра и формирање Завода за заштиту културе, што је било први пут у српској историји, инсистирао је на поновном отварању Универзитета,

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ? Нациста и злочинац има своју спомен таблу у Србији(Новом Пазару)! Аћиф Хаџиахметовић, Аћиф Бљута (алб. Aqif Blyta; рођен 1887. у Новом Пазару, јавно стрељан 21. јануара 1945. у истом граду), међу Бошњацима познат и као Аћиф Ефендија, Албански политичар у Краљевини Југославији и градоначелник Новог Пазара за време Немачке окупације, који је радио на пројекту стварања Велике Албаније. Током Другог светског рата био је колаборациониста кога су 1945. године партизани осудили и стрељали због масовних ратних злочина над Србима, и убистава на простору окупиране Србије. Први акт његове квинслишке политике било је враћање феудалног права четвртине и успостављање беговата, тј. средњег века. Злогласног Ахмета Дацу поставио је

Након пуних 76 година сумњи и скривених прича преживјелих голготе Другог свјетског рата и њихових потомака репортери „Дана“ потврдили су постојање масовне гробнице у близини Никшића. По први пут од суровог злочина, који је у континуитету трајао више од годину, тајну јаме безданице у мјесту Дубраве изнад никшићког села Шуме екипа „Дана“ открила је фотографијама посмртних остатака страдалих. Након што је „Дан” објавио језиве фотографије из злогласне јаме од којих се леди крв у жилама, очекује се реакција тужилаштва и полиције како би се јама истражила, а остаци страдалих били ексхумирани и достојно сахрањени. Зачуђује да нико од надлежних истражних органа до сада није имао сазнања о овој јами и

Дом честитих српских родитеља Раде и Љубице Ђујић, у питомом Далматинском селу Топољу код Книна, био је испуњен необичном радошћу 27. Фебруара 1907.године. Тога дана родило им се прво мушко дијете; надјенуше му српско историјско име: Момчило. Ко је тада могао и замислити да ће име заиста одговарати улози која ће чекати Радиног сина кад буде у зрелим годинама и коју ће он успјешно одиграти не само у своме родном мјесту већ на широким просторима тромеђе Босне,Лике и Далмације! Нико тада није могао предвидјети колика га слава чека, али и колико бреме одговорности, које ће он носити на својим плећима. Носиће он то бреме јуначки, херкулски… Неки це му завидјети, али многи

Поступак по захтеву за рехабилитацију српског премијера за време окупације у Другом светском рату Милана Недића ближи се крају Поступак по захтеву за рехабилитацију српског премијера за време окупације у Другом светском рату Милана Недића ближи се крају, кажу за Танјуг у Вишем суду у Београду. Следеће јавно рочиште заказано је за 26. март, када је планирано саслушање последњег предложеног историчара Александра Стојановића. Овај поступак је инициран 2008. године, али је расправа пред судским већем, којој присуствује и јавност почела у децембру 2015. године, од када је суд саслушао четири сведока и пет историчара. У суду кажу да је остало да се испита још један историчар, па ако предлагачи рехабилитације

Петар Баћовић је рођен у Никшићу 1898. године. Његова фамилија потиче из села Кленак у Бањанима и дала је неколико војвода, од којих је најпознатији Максим Баћовић (1848-1876). Петар је током Првог светског рата једно време ратовао у одреду војводе Косте Пећанца, а потом је, до краја рата, био комитски четовођа у Херцеговини. Истакао се и као припадник струје која је тражила уједињење Србије и Црне Горе. Гимназију је похађао у Скопљу, Београду и Сарајеву, где је матурирао. Прве три поратне године служио је у Суботици, као полицијски капетан, а затим постаје општински чиновник у Крњају (данас Кљајићево), крај Сомбора. Уз рад је завршио Правни факултет у Суботици и постао

Средњобосански корпус је покривао територију од реке Босне до Козаре на западу, на северу до Саве, а на југу до области Зенице, где се налазио Зенички корпус. Током 1944. године корпус је преименован у 1. средњобосански, јер је формиран и 2. средњобосански. Заједно са Босанко-крајишким корпусом, они су припадали Команди Западне Босне, на челу са пуковником Славољубом Врањешевићем. КОМАНДА ЗАПАДНЕ БОСНЕ – ГОРСКИ ШТАБ БР. 300 Командант: мајор Славољуб Врањешевић Начелник штаба: капетан Сергије Живановић Делегат Врховне команде за Западну Босну: капетан Боривоје Митрановић Члан штаба: капетан Манојло Пејић Бројно стање јединица Команде Западне Босне (Босанско-крајишки, 1. средњобосански и 2. средњобосански корпус) крајем децембра 1944: најмање 7.500 људи под оружјем

Велимир Зарић из Качера, припадник Равногорског покрета, скривао се пуних 17 година по шумама а његову причу забележио је књижевник и новинар Антоније Ђурић Ча­чак – Ве­ли­мир За­рић из Ка­че­ра је је­ди­ни при­пад­ник „Рав­но­гор­ског по­кре­та ко­ји је остао у сло­бод­ним срп­ским пла­ни­на­ма пу­них 20 го­ди­на”. За њим су Нем­ци тра­га­ли че­ти­ри, а след­бе­ни­ци Јо­си­па Бро­за 17 го­ди­на, ко­ли­ко је од 1941. до 1961. про­вео у шу­ми. Све је то у при­по­ве­сти „Нај­ду­жи лов на чо­ве­ка” за­пи­сао ча­чан­ски књи­жев­ник и ду­го­го­ди­шњи но­ви­нар „По­ли­ти­ке” Ан­то­ни­је Ђу­рић, у тек штам­па­ној по­ве­сни­ци „Рав­но­гор­ци го­во­ре” („Ду­хов­ни луг”, Кра­гу­је­вац, 2017). Сре­ли су се кра­јем про­шлог ве­ка у Мил­во­ки­ју (САД) где је За­рић жи­вео и та­ко је на­ста­ла