Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Najduži lov na čoveka

Datum objave: ponedeljak, 19 februara, 2018
Veličina slova: A- A+

Velimir Zarić iz Kačera, pripadnik Ravnogorskog pokreta, skrivao se punih 17 godina po šumama a njegovu priču zabeležio je književnik i novinar Antonije Đurić

Ve­li­mir Za­rić (Fo­to „Rav­no­gor­ci go­vo­re”) / An­to­ni­je Đu­rić (Fo­to G. Ota­še­vić)
Ve­li­mir Za­rić (Fo­to „Rav­no­gor­ci go­vo­re”)
/ An­to­ni­je Đu­rić (Fo­to G. Ota­še­vić)

Ča­čak – Ve­li­mir Za­rić iz Ka­če­ra je je­di­ni pri­pad­nik „Rav­no­gor­skog po­kre­ta ko­ji je ostao u slo­bod­nim srp­skim pla­ni­na­ma pu­nih 20 go­di­na”. Za njim su Nem­ci tra­ga­li če­ti­ri, a sled­be­ni­ci Jo­si­pa Bro­za 17 go­di­na, ko­li­ko je od 1941. do 1961. pro­veo u šu­mi. Sve je to u pri­po­ve­sti „Naj­du­ži lov na čo­ve­ka” za­pi­sao ča­čan­ski knji­žev­nik i du­go­go­di­šnji no­vi­nar „Po­li­ti­ke” An­to­ni­je Đu­rić, u tek štam­pa­noj po­ve­sni­ci „Rav­no­gor­ci go­vo­re” („Du­hov­ni lug”, Kra­gu­je­vac, 2017). Sre­li su se kra­jem pro­šlog ve­ka u Mil­vo­ki­ju (SAD) gde je Za­rić ži­veo i ta­ko je na­sta­la pri­ča o sud­bi­ni ka­pe­ta­na Vr­hov­ne ko­man­de Ju­go­slo­ven­ske voj­ske. Le­gen­da ide ova­ko…

Nem­ce je tri pu­ta ujeo za sr­ce. Jed­nom u Br­đa­ni­ma, pa u Šta­vi­ci kad im je iz vo­za oteo oruž­je a ne­mač­ke voj­ni­ke pu­stio da ne stra­da srp­ska ne­jač u osve­ti sto za jed­no­ga. Tre­ćeg pu­ta, sa­mo nje­mu zna­nim sta­za­ma i bo­ga­zi­ma, pre­ba­cio je 6.000 pu­ša­ka i 12 to­na mu­ni­ci­je iz Ma­log Mo­krog Lu­ga do Rav­ne go­re. Za­va­rao je sve po­te­re i od­li­ko­van je, od­lu­kom za­po­ved­ni­ka Srp­ske voj­ske u otadž­bi­ni, Zlat­nom me­da­ljom Mi­lo­ša Obi­li­ća.

Za­rić ni­je bio u bor­be­nim je­di­ni­ca­ma već oba­ve­štaj­ni ofi­cir lič­no pod­re­đen Dra­ži Mi­ha­i­lo­vi­ću. Još 1941. s 27 go­di­na se za­kleo da se ni­ko­me pre­da­ti ne­će. Po­sle ra­ta, za 17 go­di­na, če­ti­ri pla­ni­ne bi­le su mu sku­ti – Ta­ra, Ro­ma­ni­ja, Ko­pa­o­nik i Zla­ti­bor. Go­di­na­ma ka­sni­je, Đu­ri­ću je u Mil­vo­ki­ju be­se­dio:

„Po­že­lim se oca i maj­ke. Ba­nem jed­ne no­ći, opre­zno. Ni­sam mo­gao da po­ve­ru­jem da će ko­mu­ni­stič­ka vlast od mo­jih se­lja­na na­či­ni­ti do­u­šni­ke. Otac se po­hva­li ro­đa­ku da sam živ, ovaj šap­ne dru­gom i ode vest gde ne tre­ba. Uhap­se oca, maj­ku, se­stru i dvo­ji­cu bra­će. Mu­či­li su ih dva me­se­ca. Ni­su pri­zna­li da su me vi­de­li, ali Ozna se po­slu­ži pre­va­rom: rek­ne da je se­stra Gro­zda sve pri­zna­la…

Po­sle dva me­se­ca su ih pu­sti­li. Hteo sam da se se ubi­jem u dvo­ri­štu oče­ve ku­će. Ima li smi­sla da ži­vim kad mi ova­ko mu­če ro­di­te­lje, se­stru i bra­ću? A ka­ko, opet, da dig­nem ru­ku na se­be.

U zo­ru ne­ko ku­ca na ze­mu­ni­cu vi­še ku­će, je­da­red, po­no­vo. Po­dig­nem po­klo­pac i ugle­dam bra­ta. Po­ka­za mi pi­štolj.

– Ozna mi je da­la da te ubi­jem.

– I pri­stao si?

– Mu­či­li su me, sav sam utr­nuo od ba­ti­na. Re­kao sam: ’Daj­te mi pi­štolj, ja ću ga ubi­ti ako se po­ja­vi. A ti znaj – ni­ti ću te iz­da­ti ni­ti ubi­ti. A ako bi­lo kad vi­diš ne­ke lju­de po­red me­ne pu­caj bez mi­lo­sti, ubij i me­ne i dru­ge, zna­či da sam po­lu­deo i da sam te iz­dao.’”

Bra­ću su po­no­vo uhap­si­li 1949, mu­či­li ih, tu­kli pa pu­sti­li. Dve go­di­ne ka­sni­je oca i bra­ta To­mu osu­de na po osam me­se­ci za­tvo­ra, Sto­ja­na, ško­lo­va­nog tr­gov­ca, na dve go­di­ne. Brat Žar­ko je i bez su­da bio usu­đen na do­ži­vot­nu osa­ka­će­nost. Maj­ci, sre­ćom, ni­su su­di­li. Obra­zlo­že­nje pre­su­de bi­lo je: „Skri­va­li ban­di­ta”.

„Na­vr­zao se Sto­ja­nu po­sle ro­bi­je ne­ki ka­fe­dži­ja iz Uži­ca, ka­že da je moj to­bo­žnji pri­ja­telj. Brat je ose­tio da taj ra­di za Oznu, jer ga ne is­pu­šta iz vi­da. Jed­nom mu je do­neo štof na po­klon, do­bio ga, ve­li, iz Austri­je od ne­kih pri­ja­te­lja, emi­gra­na­ta. Brat pri­mi po­klon, slu­te­ći da je ma­mac, i sa­kri­je u ku­ći. Jed­nog da­na ka­fe­dži­ja mu za­tra­ži par­če što­fa da bi mu, ka­že, pri­ba­vio isti za pr­sluk. Vi­di brat ko­li­ko je sa­ti: do­ne­se par­če a ka­fe­dži­ja i Ozna za­klju­če da ga ni­je dao me­ni. On­da ka­fe­dži­ja ho­će, ve­li, da vi­di ka­ko ži­vi­mo, da nam do­đe u ku­ću. I po­veo vo­za­ča ko­jem mi­li­ci­ja us­put sa­lu­ti­ra. Ugo­sti ih brat, a ka­fe­dži­ja ho­će da upo­zna i na­šu se­stru Gro­zdu u obli­žnjem se­lu i upi­ta je ima li ja­ja za pro­da­ju. Pred­lo­ži joj uho­da da na­ku­pi ja­ja, a on će do­la­zi­ti ko­li­ma da ih pre­u­zme, da se ona ne mu­či oko pre­vo­za. A ja sam već bio na Ko­pa­o­ni­ku.

U pro­le­će 1961. bio sam na Ro­ma­ni­ji, si­la­zio u Sa­ra­je­vo. Imao sam la­žnu lič­nu kar­tu, dve bom­be i pi­štolj is­pod ko­po­ra­na i kre­nem ka Uži­cu. Ti­to je do­la­zio u Uži­ce na ne­ku pro­sla­vu i znao sam da će se svi za­ma­ri­ja­ti oko to­ga pa sam dva da­na pre nje­go­vog do­la­ska pro­šao kroz oki­će­nu užič­ku va­roš. On­da sam u Ru­mi obu­kao gra­đan­sko ode­lo i po­sle 17 da­na sti­gao do Ma­ri­bo­ra. Dra­vu sam pre­šao s pri­bo­rom za pe­ca­nje. Gra­ni­ča­ri su is­pa­lji­va­li sve­tle­će ra­ke­te. Pu­zio sam mo­žda ki­lo­me­tar i sa­krio se iza dr­ve­ta. Uju­tro sam shva­tio da sam u Austri­ji i kre­nuo pe­ši­ce u Beč. Us­put je mo­to­ci­klom na­i­šao Slo­ve­nac iz Kla­gen­fur­ta i od­ve­zao me u po­li­ci­ju gde sam po­sle 17 go­di­na do­bio kre­vet s po­ste­lji­nom.”

Če­ka­ju­ći ise­lje­nje u SAD ra­dio je u fa­bri­ci kod Be­ča i po­slao tri pi­sma uku­ća­ni­ma u Sr­bi­ju, pot­pi­su­ju­ći se kao Mi­le Bo­žić ili Vi­li­bald Za­rić. I ku­ća­ni i po­li­ci­ja pre­po­zna­li su ru­ko­pis. Vi­še ni­su di­ra­li rod­bi­nu jer su shva­ti­li da je Ve­li­mir da­le­ko.

Gar­dij­ski ofi­cir Slo­bo­dan Zdrav­ko­vić i pri­ja­telj Rat­ko Ran­čić po­mo­gli su mu da se sku­ći u Mil­vo­ki­ju. Tu je kao va­ri­lac za­ra­đi­vao 10 do­la­ra na sat u vre­me kad je po­ro­di­ca mo­gla da ži­vi ce­lu sed­mi­cu za 20 do­la­ra i ku­pio ku­ću.

– Ama­net mu je, re­če, bio da se živ vra­ti u otadž­bi­nu, a ako ta­ko ne bu­de da ga rod­bi­na pre­ne­se i sa­hra­ni u za­vi­čaj­no gro­blje pod­no Zla­ti­bo­ra – se­ća se An­to­ni­je Đu­rić.

A Ve­li­mi­rov si­no­vac Ra­do­je Za­rić iz Uži­ca ve­li da je ta­ko i bi­lo.

– Či­ča je umro u SAD ali je pre to­ga upla­tio ne­koj agen­ci­ji da ga pre­ne­su u več­nu ku­ću u Ka­če­ru. Pro­veo je po 47 go­di­na ži­vo­ta u Sr­bi­ji i iz­be­gli­štvu. U SAD su ga zva­li Vi­li­jam. Su­pru­ga Rad­mi­la, uči­te­lji­ca s ko­jom ni­je imao de­ce, umr­la je pre nje­ga i sa­hra­nje­na ta­mo.

Autor: Gvozden Otašević

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

Vlado Šipčić – poslednji četnik; oružanu borbu je vodio sa …

Dražini prvi pucali na Nemce | Jadovno 1941.

Skrivena istina sa Neretve: Braća nisu htjela pucati na braću




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top