У Београду, као важном центру, одмах по ослобођењу формиран је посебан центар Озне, који је руководио оперативом за цео град. Организација је била подељена у шеснаест квартова. Међу доушницима тајне службе било је и познатих личности ПРОЦЕСОМ чишћења, највећом делом, руководило је Одељење за заштиту народа (Озна). Озна је од самог настанка, 13. маја 1944. у Дрвару, устројена методолошки по совјетском моделу као политичка полиција вођена из једног центра и организационо јединствено постављена за целу Југославију. Директно је била подређена Повереништву за народну одбрану НКОЈ-а, прве револуционарне владе, која је створена на Другом заседању АВНОЈ-а. Начелник Озне за целу Југославију био је Александар Ранковић, члан Врховног штаба НОВЈ и организациони

Прва хапшења и спровођења у затвор почела су већ у ноћи 20. октобра 1944. године и то у зони одговорности Осме црногорске бригаде на Чукарици. Затвор у Радничкој улици је био пун МРЖЊА према Београду као носиоцу српске колаборације у време највећег страдања Срба у НДХ, испољена у првим месецима ослобођења, није могла бити умањена ни масовним пријемом избеглица из готово свих делова Југославије, ни страховитим последицама бомбардовања како од Немаца тако и од савезника. Тај однос према главном граду је највероватније настао због тога што су се у Србији ипак мање осећали трагови рата. Сретен Жујовић и Пеко Дапчевић су октобра 1944. живот у околини Београда сматрали идиличним“ …

Озна је вршила истражни поступак, она је судила и вршила егзекуције све док Ранковић није затражио увођење редовних судова. Књиге стрељаних су само делимично пронађене у архивама Удбе ПОСЕБНО је страдало Дедиње, где су и пре рата живели најимућнији становници Београда. Дедиње је ослобађано кућу по кућу у садејству са Црвеном армијом док је са Бежанијске косе деловала немачка артиљерија. Одмах за њима ишла је Озна и чистила терен. Са списковима у руци или без њих, комесарске тројке су већ од 19. октобра почеле да чешљају ово елитно „буржоаско насеље“ које је међу првим ослобођено. По ослобођењу, заведен је полицијски час од 18 до 6 часова ујутро и издата наредба

Успостављање народне власти пратио је бруталан обрачун са носиоцима културног и политичког живота окупиране Србије, али и супарничког покрета отпора. Ликвидације су обављане у највећој тајности СРБИЈА и њени градови, као центар колаборације, легло „буржоазије и народних непријатеља“, као носилац „великосрпског хегемонизма“, били су посебно на мети револуционарних снага. У јесен 1944. године, са риком топова, који су се примицали с југа, у Београду међу становништвом, мешала су се двојака осећања – страх и еуфорија. Еуфорију и срећу због ослобођења од нацифашизма мутили су код многих противника револуције страх и подозрење од успостављања комунистичког режима. Страх је храњен гласовима који су проносиле избеглице из Љига, Ваљева, Чачка, Краљева и других

У Француској се број вансудских ликвидација процењује на око 10.000 лица. Србија, као земља изражених противречности, није била имуна на реваншизам и револуционарни терор. Међу убијенима било је и оних које би и најгори суд поштедео ВАНИНСТИТУЦИОНАЛНИ облици репресије или такозвана дивља чишћења оптужених за сарадњу са окупатором, уз незаобилазне елементе политичке и личне освете, нису били ретка појава у послератној Европи. Овај феномен је нарочито био изражен на територијама карактеристичним по масовној колаборацији у току рата и друштвеној поларизацији, али нису без значаја ни фактори менталитета и политичке културе. У Француској се број вансудских ликвидација процењује на близу 10.000, од тога је око 2.400 убијено пре искрцавања, 5.000 у

Тема политичке репресије и данас изазива контроверзе због још не сасвим замрле идеолошке острашћености, потхрањене полувековним једнопартијским монополом. Архивска грађа СДБ-а дуга је скоро десет километара ПОЛИТИЧКА репресија у савременој историји Србије као феномен који је обележио једну епоху и био деценијама забрањена тема, тек у новије време постала је предмет интересовања истраживача. Међутим, већина досадашњих истраживања је углавном обележена парцијалним приступом, и недовољном документарношћу, ограничена на локалне теренске или алтернативне изворе, услед својеврсне забране под којом је била грађа полицијско-безбедносних институција. Притом, политичке поделе преливале су се често у науку, сужавајући истраживачки оквир, делећи жртве на „наше“ и „њихове“ и онемогућавајући целовито сагледавање кршења елементарних људских права. Најскорија прошлост