fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

А Дрина пуна лешева, међу њима само видиш – заплове девојачке косе: Годишњица злочина у Старом Броду

У кишним мартовским ноћима, око Младенаца, кад брда над Старим Бродом испод Вишеграда притисне помрчина, тешка и болна, доле над Дрином проломи се врисак, онда га стигне други, па за њим још један, крик скамењене мајке, врисак окамењеног оца који окамењеним рукама покушава да заштити своју окамењену децу.
Стари Брод; ФОТО: Јадовно 1941.

Поцепа небеса тај врисак, стане река, стегне се срце, сабије се помрчина у кањон и врисак постане вапај. За истином, за правдом, за незаборавом.

Овде је легенда истина

На Старом Броду испод Вишеграда из Дрине вире окамењене руке окамењене деце. Овде је легенда истина. Кад су их пред реком сустигли Францетићеве усташе, 326 девојака ухватиле су се за руке, и на Младенце, 1942. је била, скочиле у ледену Дрину. Боље у смрт, у мутне дубине, него у руке зверима у људском облику.

На Старом Броду испод Вишеграда, легенда је истина. Скоро 6.000 камених имена на каменом зиду не дају лагати. Иза сваког имена један живот, једна неиспуњена нада, једно сећање, једна угашена свећа, једна туга, један мајчин крик, један очев врисак, сетрин лелек, братовљева суза… Ова имена опомињу, вапе за истином, за правдом, сећањем, свећом, тамјаном, молитвом, сузом…

У Дрини, да у Дрини, у Старом Броду је споменик, окамењена беба у наручју окамењене мајке, окамењена девојчица поред окамењеног дечака, окамењени крик мајке која са обале гледа ћерку како са литице скаче у ледену Дрину и нестаје у таласима…

Бестијално оргијање на обали Дрине

Данас је осамдесет и прва годишњица страшног злочина у Старом Броду испод Вишеграда, када су усташе сустигли српски збег и на обали реке у бестијалном оргијању побили више од 6.000 људи.

На споменику на обали реке, страшна истина, подсећање, наук онима који брзо заборављају:

„У прољеће 1942. из Сарајева је кренуло десет хиљада усташа са намјером да протјерају и побију српско становништво. Српски народ са подручја Сарајева, Пала, Олова, Kладња, Хан Пијеска, Рогатице, Сокоца и Вишеграда у збјеговима крену низ Дрину да би спас потражио у Србији. У Вишеграду, италијанска војска није дозволила народу да пређе преко ћуприје и збјег крену поред Дрине ка селима Милошевићи и Старом Броду гдје се налазила скела. Усташе стигоше овај збјег и мучки убише око 6.000 срспких жена, ђеце и стараца. Највећи покољ над Србима усташе учинише у Старом Броду на православни празник Младенци 1942. године“.

На другој страни споменика је још суровија опомена, уклесана у камен, да траје, да не избледи, да се не заборави, да се преноси с покољења на покољење, за сваки случај, истина коју је требало одавно да знамо:

„Опростите нам ви, који сте овдје страдали а 66 година смо ћутали о вама. Ипак вас нисмо заборавили јер овакве ране на срцу никад не зарастају. Злочинцима смо опростили, нек им је лице црно пред Божијом светлошћу!“

Сваки корак – 6.000 мученика

О злочину у Старом Броду 66 година се ћутало. Поколењима црн образ пред мученицима. Због неке нове истине, нове историје, због братства и јединства. Тек 2008. године на обали реке изграђен је Спомен музеј, у реку је постављено 27 скулптура архитекте Новице Мотике из Зворника, са 29 ликова, које симболизују збег, улазак српских мајки са децом у ледену, набујалу Дрину. У музеј су стављене ретке, малобројне, сачуване фотографије злочина, списак са именима жртава… Над Дрином је направљена конзола дуга шест корака, симболички пут страдања, сваки корак над водом – хиљаду живота.

Над Дрином, у дане око Младенаца, пред зору, кад се спусти магла и кад се помрчина прореди, над водом лебде камени снови окамењене дечице.

Сам Бог је сведок колико је тог дана снова, девојачких и дечачких, мајчинских и очињих, сестриних и братовљевих сахрањено у реку. Онда кад су девојке скакале у воду, у смрт, у мутну, ледену дубину…

„Што је народа отишло у Милошевиће, нико се није вратио. Тамо је отишло барем две хиљаде народа. Ту није остало ни пиле, све су усташе побили. А остало је мало на Старом Броду, зато што су нас мало Нијемци заштитили…. Те злочине није запамтио нико што је држава и ратова. Побише онолики народ, а Дрина носи све… Многи су сами скакали у Дрину, нису чекали каму и нож, да им очи и џигерице ваде… Ех, кад се сјетим, најгоре прошле младе цуре, жалост љута… Похватају се за руке и саме скачу у Дрину. Боже сачувај“, причала је у своје време Љубица Планинчић из Гучева код Рогатице која је некако преживела масакр.

Милка Поповић сведочила је давно у документарном филму телевизије РТРС:

„Дрину сам прешла с малим ђететом у руци, јастуком и хаљинама на леђима. Бјежали смо испред усташа, нијесу нас стигли, а виђела сам да ријека носила лешеве људи и животиња. Са Ђорђијиног млина, са стијена код Милошевића у Дрину су скочиле једна моја родица и двоје кћерке Симе Радовића. Бојале се да их не стигну усташе…“

Толико зла у једном дану

У Дрини у Старом Броду, из зелених дубина, некад мутних а некад прозирних, па се види дно поплочано костима и душама мученика, и очима, очима девојачким, споменик, окамењена беба на окамењеној усташкој ками.

Да ли је свет икада пре тог дана видео толико зла у једном дану.

„Народ се разлете, покушава да скупи стоку, па да крене ка Старом Броду, а већ нас стиже усташка коњица. Што оста народа горе у страни и остаде, а што ухватише оно доље ка Дрини почеше убијати. Прогоне нас, пригоне Дрини. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи, бацају малу ђецу увис и дочекују на бајонете. Био је то један страшан ужас и пакао. Народ помаже и јаука. Људи само скачу у Дрину, цуре посебно… А Дрина мутна, надошла, валовита, пуна лешева. Доносило лешеве и од Вишеграда, то је био невјероватан и страшан призор“, испричао је једном давно Ристо Боровчанин, родом из Жуља, настањен у Педиши, Соколац.

Његове речи уклесане су у камен, да се не забораве, да се лако не избришу, да се причају и препричавају. Јер, ако се забораве, могу да се понове.

„Посебно смрт мајке памтим, то се не заборавља. Никад нисам могао одговорити себи – шта та жена скриви оном крвнику да јој на онакав свиреп начин, на очиглед осморо ђеце, одузме живот и још у деветом мјесецу нове трудноће, како ли се не сјети своје мајке, сестре или ђеце! Францетићеви бојовници све то нису сами радили, имали су, убјеђен сам водиче по овим нашим беспућима, тај посао одрађивале су наше комшије, домаће усташе из околних муслиманских села“, речи су Драга Kрстића, из Сјеверске код Рогатице.

Устраши се река, устави таласе

Свети владика Николај Велимировић написао је молитву за мученике са Старог Брода:

„Изнад плахе Дрине, са високе стене, буљук девојака с молитвом и вриском скочише у реку да част очувају… Устраши се река, устави таласе, дубине раскрили, да гробница буде. Над зеленом Дрином блеснуше голуби… Дјевојачке душе, небо их пољуби…“

Понекад, за благих летњих ноћију, ко хоће, може да види, лебде над Дрином, у клисури испод села Милошевића, беле девојачке кошуље и њихови снови, девојачки. И снови њихових мајки и очева, и снови окамењеног дечака који је пружио окамењену руку својој окамењеној мајци која је остала на обали… О радости и животу, срећо моја.

На Старом Броду, на обали Дрине, тамо где су Францетићеве легије клале и вадиле очи нејачи, крај музеја подигнута је и црква, из далека виде јој се крстови. У цркви, на зиду међу фрескама и свети лик мале Милице Ракић, оне девојчице коју су 1999. године убили, исто као што су 1942. овде убијали… Мала Милица међу својима, сви заједно међу мученицима.

У мартовско рано преподне, у цркви мир, молитва и мирис тамјана.

Нема Србина данас који неког свог нема у Старом Броду, и доле на Дрини испод Милошевића. Или барем по херцеговачким јамама. Свуда куда су Францетићеви прошли.

Kрај Дрине загрлили се окамењени отац и окамењена мајка и њихово окамењено дете. На благи пролећни дан, кад се Дрина утиша, и кад на њеним обалама процвета дрењак и када стану цветати шљиве, над реком и обалом лете птичице, душе страдале дечице, понекад се и раскрили река, стану таласи, да девојачке душе небо још једном пољуби.

Познадосмо многе муслимане, комшије

Милош Башовић, из Бранковића, Борике код Рогатице, својевремено је сведочио:

„Kад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис. У руци му пушка са бајонетом, дочека је и право баци у Дрину. Наста право клање народа. Мене је негдје између Милошевића и Старог Брода зајмио један пијани усташа, гађајући ме бајонетом. Утекнем му некако и шћућурим се међу поубијане. Kриомице гледам како ми убише мајку и млађу браћу. Свега и свачега је било, Многе ђевојке, гледајући звјерства, не чекајући да им се приближе усташе масовно су скакале у Дрину. А Дрина пуна лешева, међу њима само видиш, заплове женске косе…“

На црним странама камених књига записано је – „највеће убијање у Старом Броду било је на Младенце, 22. марта 1942. али су злочини усташа у овом крају настављени до половине маја те године“. Мало Францетићевим крвницима било оно што су побили на Младенце. Жедни били крви, никако да је се напоје.

Милован Бакмаз, рођен 1931, из Соколовића код Сокоца овако је сведочио:

„… Кренула колона народа од Олова, Кладња, Мокрог, Пала, Праче, из села око Сарајева, Рогатице… То је био ужас, пуно је Сјемећко поље српских избјеглица, да бациш шибицу пала би на иксана или на стоку коју смо повели са собом. Идемо према Вишеграду у колони, пјешице, изнемогли, дјеца и стари на воловским колима и коњима. Дођемо на ћуприју на Дрини кад Италијани не дају преко Дрине. Ми ондај у Милошевиће, и заноћимо по кућама. Сјећам се, добра имања, ограде им плетене са прућем. Одједном народ поче да вришти и кука. Покојна мајка сподбије мене, остави краву и заједно са народом бјежимо једним сокаком доље према Старом Броду. И поред једног жбуна се шћућуримо, а около пуца, људи падају, скачу у Дрину. Прави хаос, људи моји, стоји вриска жена и дјеце. Опколили су нас, добро се сјећам све наоружани муслимани са фесовима на главама. Ми се извлачи одатле, и опет бјежи. Бјежи. Успут ми погибе стриц Јоја, и неке комшије… Кад дођосмо до Дрине само један понтонски чамац, и то шупаљ, а около има неколико ‘иљада душа. Видимо преко Дрине према нама двије групе, посебно Нијемци, а посебно Недићевци. Кад се смрачи, чујемо усташе како зову: „Јованеее…“. Мој отац нас убаци на некакав чамац и пређосмо Дрину. Ту угледамо Недићевце и Нијемце како разговарају, а онда са једним чамцем крену патрола преко Дрине, међу народ, а друга уз Дрину и вичу: Цурик усташ, цурик усташ…“. Народ прште којекуда, неко пређе Дрину, неко бјежи уз оне стране. Да није било Недићеваца и Нијемаца све би оно усташе побиле, не би могла Дрина све примити, сигурно би је зачепили…“

Титаник за који нико не зна

Прошле године, на обележавању 80-те годишњице злочина у Старом Броду, протојереј-ставрофор Драган Вукотић рекао је да је, међу пописаним, прикупљеним именима побијених на овом месту и 126 беба до годину дана, 408 деце од две до пет година, и 941 дете од пет до 14 година. Матија Бећковић једном је за Стари Брод рекао да је то „Титаник“ за који нико не зна, иако је, како је рекао „у Дрини подављено више него у Атлантском океану, на броду за који зна читав свет“.

По завршеном покољу, Јуре Францетић је свом поглавнику Анти Павелићу послао чутурицу дринске воде и поруку како је „сретан што може да јави да хрватске усташке пушке сада чувају повијесну хрватску границу на Дрини“.

Завршио је злочинац само девет месеци касније, децембра 1942. године када је његов оштећени aвион пао на територију партизана, близу Слуња, који га нису могли одбранити од Срба који су га изболи вилама и рогуљама.

Извор: Зоран Шапоњић, РТ Балкан / ИСКРА



Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: