Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (22) Нови талас напада на српске академике

У другом таласу критика на Меморандум најжешћа паљба је стигла из Хрватске. За разлику од комунистичке хајке на Академију, повод за нову офанзиву била је – одговорност за рат

Меморандум САНУ није био на мети критика само комунистичког режима. Већ пуне три деценије овај спис предмет је осуде званичне политике бивших југословенских република, светског јавног и интелектуалног мњења, али и домаћих либералних и антинационалних кругова. Сви они тврде да су академици 1986. године написали српски национални програм који је Слободану Милошевићу послужио као повод и оправдање за ратне сукобе деведесетих.

Тезе афирмисане у овим круговима постале су саставни део западњачког погледа на распад Југославије, узроке и наравно – кривицу. Оценама, најчешће без довољне аргументације, да је акт САНУ платформа великосрпског национализма и идеолошки предложак за стварање „велике Србије“ објашњавају се сва збивања после распада СФРЈ. Ове тезе незаобилазне су у радовима великог броја најпознатијих британских и америчких публициста и истраживача савремене историје.

Колико је овакав поглед подједнако жив, потврђује и недавни текст немачке новинске агенције ДПА из пера угледног новинара Томаса Браја.

„Основне тезе Меморандума гласе: Срби у Југославији се налазе у неравноправном положају. Они у привредном смислу стоје лошије од других, а политички и друштвено су угњетавани од других, много мањих нација. У годинама након објављивања Меморандума он је био идеолошка основа и политичко оправдање за ратове које су Срби од 1991. до 1999. водили у Словенији, Хрватској, БиХ и на крају на Косову“, каже Брај.

Најжешћа паљба у другом таласу критика Меморандума, очекивано, осута је из Хрватске. За разлику од некадашње комунистичке номенклатуре која је хајком на Академију чувала равнотежу моћи и сопствене позиције у климавој федерацији, повод за нову офанзиву била је – одговорност за рат.

Иако је Меморандум био тесто од разног брашна, препознат је као погодан материјал за ново читање кривице за распад државе и сукобе.

„У случају Хрватске то је значило – клекнути пред Милошевићем који је у себи објединио прошлостољетни хегемонистички план гарашаниноваца, Пашићев карађорђевићевски диобени план Балкана по Лондонском споразуму из 1915. и ћосићевски Меморандум САНУ из посттитовског времена – Срби своју историјску мисију морају испунити, а то ће моћи да учине само ако буду окупљени у хомогеној Србији и оквиру Југославије коју ће задахнути својим духом и дати јој свој печат. Срби морају имати хегемонију на Балкану и у Југославији. Стога се њима наметнула прва дужност: да створе и организују хомогену Србију која мора да обухвати цело етничко подручје на коме живе Срби“, пише у својој контроверзној књизи „Како смо разбили Југославију“, последњи председник Председништва СФРЈ Стипе Месић. Његово виђење документа САНУ у потпуности подразумева спрегу плана стварања Велике Србије и апсолутне хегемоније Србије.

Хрватски став о Меморандуму и његовој наводној улози у распаду Југославије међу првима изашао је из пера некадашњег председника ЈАЗУ Јакова Сиротковића у форми књиге „Хрватско господарство“ и полемичке студије „Меморандум САНУ из 1986. године“. Сиротковић је заступао тезу о српској експлоатацији Хрватске и економском фаворизовању Србије. Седам година од доношења Меморандума Сиротковић, на основу ових аргумената, поставља тезу да су Срби устали на оружје како би бранили економску доминацију.

Посебно жестоке квалификације на рачун Меморандума САНУ током прошле деценије, као и данас, стизале су из Босне и Херцеговине. Професор Ненад Кецмановић ће написати да „нема бошњачког аутора који је писао о распаду СФРЈ, о предратним, ратним и поратним догађајима у БиХ, и то од новинарских пискарала до водећих интелектуалца, а да овај спис није бар поменуо као крунски доказ великосрпске завере против Босне и Бошњака. Какво „Начертаније“, какви четници, какав Газиместан, београдски академици су написали програм за српску агресију, за поделу Босне, за геноцид у Сребреници, за опсаду Сарајева… Већина од њих Меморандум САНУ никад није прочитала, али су зато и неписмени Бошњаци, научили да је то нешто слично `Мајн кампфу`.“

Једноставном статистичком методом, међутим, универзитетски професор у Загребу и некадашњи политички саветник Иве Јосиповића, историчар Дејан Јовић, у својој књизи „Југославија – држава која је одумрла“ утврдио је да се Босна у меморандумском тексту помиње свега три пута, и то у сасвим неутралном контексту. У документу САНУ БиХ готово не постоји иако је реч о републици са највећим процентом Срба изван Србије. БиХ се у Меморандуму помиње једном везано за Младу Босну, други пут у набрајању неразвијених република и трећи пут као историјска чињеница боравка Врховног штаба НОВ у Дрвару.

Колики анимозитет у БиХ влада према овом тексту уверљиво сведоче речи сарајевског историчара Дубравка Ловреновића који види генезу великосрпске политике од 19. па до 21. века и у том смислу природно повезује САНУ са Слободаном Милошевићем.

„Милошевић није дошао као гром из ведра неба. Од Начертанија Илије Гарашанина до Меморандума САНУ постоји континуитет онога што се може назвати великосрпском идејом, која је била трагична за српски и за остале јужнословенске народе. Милошевић је природни продукт, историјски резултат идеологије, која је давно пре њега била зацртана, и којој је Меморандум дао легитимитет. Меморандум је заправо призвао Милошевића. Овај документ био је теоријски оквир који је садржавао попис послова и задатака, којима је недостајао само извођач. Да није било Милошевића, био би нађен неко други“.

„Истини за вољу“ – констатује професор Кецмановић – „све мистификације Меморандума настале су у Београду, током међуфракцијских обрачуна у комунистичком руководству Србије, али је то касније било вешто злоупотребљено приликом распада СФРЈ.“

Нове и старе оптужбе академског виђења ситуације из 1986. нису долазиле само из бивших југословенских република, већ и из Србије. Сличну матрицу оцена неговао је интелектуални и политички круг оличен у тзв. „Другој Србији“. Највернији критичар политике САНУ и Добрице Ћосића до данашњих дана без сумње је историчарка Латинка Перовић, као и низ интелектуалаца либералног и грађанског опредељења. У овај круг свакако треба убројити и невладине организације предвођене Хелсиншким одбором за људска права и Фондом за хуманитарно право.

Запажену улогу у критичким освртима на Меморандум имала је историчарка Оливера Милосављевић, ауторка више чланака и студија о овом документу и његовим импликацијама на касније трагичне догађаје. Она је, позивајући се на један интервју Душана Каназира из 1991, безрезервно тврдила да је Меморандум био идеја за српски национални програм.

ПОХОД НА „ВЕЛИКУ СРБИЈУ“

ДА је САНУ писањем Меморандума начинила ратни поклич, матрица је која се годинама помиње у региону, али и међу домаћим интелектуалцима. Архитекта Богдан Богдановић, који је због неслагања са начином рада Академију напустио још 1981. припадао је, без сумње, кругу жестоких критичара овог документа.

Према његовом мишљењу, објављивање овог документа „израз је саучесништва одређених политичких кругова и београдских интелектуалаца“.

„Меморандум је био охрабрење и научно покриће српском национализму. Такав документ није могао да се појави без сарадње академика – националних вођа и појединих чланова партије. Свакако не Стамболићеве струје. У Београду је дочекан као знак за почетак трке. ‘Наши интелектуалци кажу нам да кренемо’. У шта? У велику Србију, разуме се. У ратове за остварење наших великих идеала.“

Аутор: Раде Драговић

Сутра: Академици пред Хашким трибуналом

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (15) Хрватска емиграција пише свој меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (16) Разлаз српских и словеначких интелектуалаца

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (18) Кружок у Симиној створио опозицију

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (17) Српско виђење будућности Југославије

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (19) Ћутање будног чувара постојећег поретка

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (20) Двострука игра Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (21) Косовски заокрет Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (23) Академици пред Хашким трибуналом

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (24) Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (25) Отворени рат српских стараца и државе

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (26) Србија постаје јединствена држава

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (27) Одбрана Југославије водила је у рат

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (28) Сенка која лебди над Академијом