Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (18) Kružok u Siminoj stvorio opoziciju

Franjo Tuđman je pristajao na saradnju sa beogradskim „jereticima“, ali samo pod uslovom da oni Hrvatskoj priznaju pravo da u svakom trenutku može da izađe iz zajedničke države

Osnovu srpskog opozicionog delovanja sedamdesetih i osamdesetih godina činili su intelektualci okupljeni u Udruženju književnika Srbije, Srpskoj književnoj zadruzi, SANU i Matici srpskoj. Poseban ton kritičkoj misli davali su Sociološko društvo Srbije i njemu blisko Filozofsko društvo Srbije, kao i Ekonomski institut. Čovek koji je na ovoj sceni imao najveći autoritet i od koga je poticalo najviše inicijativa usmerenih ka sistemu bio je Dobrica Ćosić. Upravo na ove krugove uperen je prst režima kao na glavne kreatore ideja koje su svoj konačni izraz dobile u tekstu Memoranduma SANU.

Ćosićevo delovanje nije nailazilo na odobravanje vladajućih garnitura, ali je na talasu neviđenih tiraža njegovih knjiga, komunističke prošlosti i rapidnog ideološkog preobražaja uspešno odolevao napadima vlasti i njenih moćnih ispostava. Ćosićevim disidentskim idejama bila je prožeta većina opozicionih inicijativa u Srbiji, posebno posle Titove smrti.

Sredinu u kojoj je iznikao Memorandum SANU, kao i ostali predlozi za promenu društvenog uređenja, činilo je delovanje pojedinaca različitih ideoloških opredeljenja i angažmana. Bilo je tu šezdesetosmaša, razočaranih komunista, liberala i nacionalista. U ovom mnoštvu, ipak, najveću težinu imali su stavovi tzv. siminovaca i filozofsko-sociološke grupe okupljene oko časopisa „Praksis“. Ovi, isprva suprotstavljeni intelektualni klubovi, sedamdesetih godina se približavaju i zajedno sa Ćosićem počinju da kreiraju srpski nacionalni antititoistički milje.

Svoj koren ove ideje vuku iz jednog stana u beogradskoj Siminoj ulici 9a, u kojoj se još od posleratnih godina okupljao jedistveni kružok mislilaca i umetnika. Ključne figure ovog neformalnog kluba bili su Mihiz, Mihailo Đurić, Pavle Ivić, Živorad Stojković, Mića Popović, Dejan Medaković, Stojan Ćelić… U ovo društvo, u partizanskoj uniformi pristigao je prvih meseci po oslobođenju i Dobrica Ćosić, tada još samo neafirmisani pisac i urednik nejakog omladinskog lista „Mladi borac“. Ovaj kružok odlikovala je sloboda govora i otvorena kritika novog poretka, pa je Simina 9a ubrzo stekla renome „kuće jeresi“. Stavovi „siminovaca“ u decenijama koje će uslediti biće sve čvršći, a nezadovoljstvo funkcionisanjem sistema sve veće, što će sve kulminirati udruženim opozicionim radom osamdesetih godina.

Jedan od temelja njihovog promišljanja i političkog delovanja bilo je preispitivanje istorijskog iskustva Jugoslavije, tačnije preispitivanja zvanične istoriografije o Drugom svetskom ratu i poratnom razvoju SFRJ pod vlašću KPJ. Ispod njihove akademske lupe našle su se teme poput raspada Kraljevine 1941. godine, istrebljenja Srba u NDH i komunističkog rešenja nacionalnog pitanja u Jugoslaviji. Podsticaj tumačenjima različitim od oktroisane verzije prošlosti između ostalih dao je 1981. godine i Vladimir Dedijer „Novim prilozima za biografiju Josipa Broza Tita“, koja je srpskim intelektualcima zadala nove teme – brutalnost komunista u borbi protiv domaćih protivnika u toku rata i 1948. godine, odluke na kojima se utemeljila posleratna Jugoslavija, ali i predratne borbe frakcija KPJ, odnosi sa Kominternom i pristup nacionalnom pitanju.

Jugoslovenska javnost „siminovce“ je smatrala nacionalističkom desnicom. Za razliku od njih, grupa profesora beogradskog univerziteta, neformalno nazvana „praksisovci“, bili su svi do jednog tvrdi levičari – marksisti. Ove dve grupe, toliko ideološki različito obojene krajem šezdesetih godina pomirio je Dobrica Ćosić. U njihovom približavanju naročito veliku ulogu imali su Dobričini prijatelji Ljubomir Tadić, Mihailo Marković, Svetozar Stojanović i Žika Stojković. Koncept „Praksisa“, koji je izlazio u Zagrebu od 1964. do 1974. bio je slobodna levičarska kritika postojećeg sistema i traganje za alternativom.

“Praksis“ je bio otvorena zajednica najvećih kritičara jugoslovenskog staljinističkog, kvazisamoupravnog socijalizma, koja je tokom decenije svog postojanja stekla brojne, najuglednije pristalice i pobornike iz sveta: Markuzea, Bloha, Sartra, Finka, Habermasa, ali i najoštrije i najbrutalnije protivnike u svojoj zemlji: Tita, Kardelja, Bakarića, Dolanca, Stambolića, Markovića, Mikulića… Svim metodama političko-policijskog pritiska, uključujući izbacivanja sa posla, sudske procese, zabrane javne delatnosti i štampanja, optužbe za špijunažu i kontrarevolucionarno delovanje, svakodnevno uhođenje i pljuvanje po novinama i drugim medijima i redovne denuncijacije po samoupravnim forumima, partija na vlasti je proganjala ove ljude i zatirala svaku slobodnu reč – napisao je sociolog Trivo Inđić.

Filozofski stavovi „praksisovaca“ bili su trn u oku režima, a reakcija vlasti uveliko se iščekivala. Ona je stigla 1974. godine kada je na lično Titovo insistiranje definitivno zabranjen časopis „Praksis“ kao i sva ostala glasila s kojima je sarađivala ova grupa. Epilog je stigao vrlo brzo, početkom naredne godine osmoro profesora beogradskog Filozofskog fakulteta oterano je sa Univerziteta sa etiketom moralno-političkih nepodobnika i smešteno u jedan „nepostojeći institut“.

„Siminovce“ i „praksisovce“ povezala je bespoštedna kritika jugoslovenskog sistema koji se urušavao pod teretom neravnopravnosti, represije, istrošene ideologije i nerešenih nacionalnih pitanja. Glas ova dva kruga posebno snažno će odjekivati početkom osamdesetih godina, kada će se iz sve snage založiti za redefinisanje Jugoslavije, ustavne promene i demokratizaciju društva.

Beogradski antititoisti održavali su kontakte i sa opozicionim krugovima u Hrvatskoj i Sloveniji, ali bez većih zajedničkih rezultata. Jedan od prvih pokušaja povezivanja srpskih i hrvatskih opozicionara krajem sedamdesetih pripisuje se najvećem jugoslovenskom disidentu Milovanu Đilasu. Hrvatski „otpadnici“ zbog različitih pogleda na SFRJ bili su snažno nacionalno obojeni, što je bila prepreka u izgradnji veza sa srpskom opozicijom. U to su se uverili i Đilas i Mihajlo Mihajlov, koji su sa Franjom Tuđmanom i Markom Veselicom razgovarali o stvaranju zajedničkog fronta za borbu protiv važećeg poretka. Tuđman je pristajao na saradnju sa beogradskim „jereticima“, ali samo pod uslovom da oni unapred Hrvatskoj priznaju pravo da u svakom trenutku može da izađe iz zajedničke države. Ovakav stav srpskim opozicionarima, uz sve nezadovoljstvo, bio je neprihvatljiv, jer su sve do kraja osamdesetih godina oni nastupali isključivo sa federalističke, jugoslovenske pozicije.

SRPSKA CRKVA DIŽE GLAS

Srpska patrijaršija bila je pomirena sa nezahvalnim položajem koji je dobila u novoj Jugoslaviji. Patrijarh German je u svojim javnim istupima bio isključivo na stanovištu važećeg poretka u socijalističkoj Jugoslaviji. Osamdesetih godina zaduvali su novi vetrovi. Trojica uglednih teologa Amfilohije (Radović), Irinej (Bulović) i Atanasije (Jevtić) upućuju apel državnim organima Srbije i Federacije, tražeći zaštitu za Srbe sa Kosova. Oni su redovni učesnici tribina i debata u Udruženju književnika Srbije i potpisnici peticija kojim se traže građanska prava, ali i opominje na srpske žrtve u NDH i komunizmu.

Provokativnim stavovima posebnu pažnju javnosti na sebe posebno je skrenuo jeromonah Atanasije, koji je otvoreno zastupao tezu da SPC mora da preuzme aktivnu ulogu u rešavanju nacionalnog pitanja Srba.

Autor: Rade Dragović

Sutra: Ćutanje budnog čuvara postojećeg poretka

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (1) Zemljotres u politički trusnoj Jugoslaviji 

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (2) Početak medijsko-političkog trilera 

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (3) Krađa iz stana akademika Đorđevića

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (4) Pucaju iz svih artiljerijskih oružja

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (5) Car je go – poručili su akademici

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (6) Srbima nametnuto osećanje krivice

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (7) Kritičko viđenje stanja u Jugoslaviji

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (9) Državno-partijski vrh smišlja skandale

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (10) Dobrica Ćosić nije pisao Memorandum

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (11) Sumorni opis jugoslovenske stvarnosti

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (12) Talas buđenja nacionalnih osećanja

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (13) Jugoslovenska privreda u raljama političara

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (14) Istina o Kosovu bez akademske učtivosti

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (15) Hrvatska emigracija piše svoj memorandum

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (16) Razlaz srpskih i slovenačkih intelektualaca

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (17) Srpsko viđenje budućnosti Jugoslavije

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (19) Ćutanje budnog čuvara postojećeg poretka

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (20) Dvostruka igra Slobodana Miloševića

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (21) Kosovski zaokret Slobodana Miloševića

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (22) Novi talas napada na srpske akademike

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (23) Akademici pred Haškim tribunalom

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (24) Pojam „velika Srbija“ smišljen u Beču

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (25) Otvoreni rat srpskih staraca i države

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (26) Srbija postaje jedinstvena država

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (27) Odbrana Jugoslavije vodila je u rat

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (28) Senka koja lebdi nad Akademijom