Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (18) Кружок у Симиној створио опозицију

Датум објаве: среда, 26 октобра, 2016
Величина слова: A- A+

Фрањо Туђман је пристајао на сарадњу са београдским “јеретицима”, али само под условом да они Хрватској признају право да у сваком тренутку може да изађе из заједничке државе

Милован Ђилас је први покушао да повеже српске и хрватске опозиционаре
Милован Ђилас је први покушао да
повеже српске и хрватске опозиционаре

Основу српског опозиционог деловања седамдесетих и осамдесетих година чинили су интелектуалци окупљени у Удружењу књижевника Србије, Српској књижевној задрузи, САНУ и Матици српској. Посебан тон критичкој мисли давали су Социолошко друштво Србије и њему блиско Филозофско друштво Србије, као и Економски институт. Човек који је на овој сцени имао највећи ауторитет и од кога је потицало највише иницијатива усмерених ка систему био је Добрица Ћосић. Управо на ове кругове уперен је прст режима као на главне креаторе идеја које су свој коначни израз добиле у тексту Меморандума САНУ.

Ћосићево деловање није наилазило на одобравање владајућих гарнитура, али је на таласу невиђених тиража његових књига, комунистичке прошлости и рапидног идеолошког преображаја успешно одолевао нападима власти и њених моћних испостава. Ћосићевим дисидентским идејама била је прожета већина опозиционих иницијатива у Србији, посебно после Титове смрти.

Средину у којој је изникао Меморандум САНУ, као и остали предлози за промену друштвеног уређења, чинило је деловање појединаца различитих идеолошких опредељења и ангажмана. Било је ту шездесетосмаша, разочараних комуниста, либерала и националиста. У овом мноштву, ипак, највећу тежину имали су ставови тзв. симиноваца и филозофско-социолошке групе окупљене око часописа “Праксис”. Ови, испрва супротстављени интелектуални клубови, седамдесетих година се приближавају и заједно са Ћосићем почињу да креирају српски национални антититоистички миље.

Свој корен ове идеје вуку из једног стана у београдској Симиној улици 9а, у којој се још од послератних година окупљао једиствени кружок мислилаца и уметника. Кључне фигуре овог неформалног клуба били су Михиз, Михаило Ђурић, Павле Ивић, Живорад Стојковић, Мића Поповић, Дејан Медаковић, Стојан Ћелић… У ово друштво, у партизанској униформи пристигао је првих месеци по ослобођењу и Добрица Ћосић, тада још само неафирмисани писац и уредник нејаког омладинског листа “Млади борац”. Овај кружок одликовала је слобода говора и отворена критика новог поретка, па је Симина 9а убрзо стекла реноме “куће јереси”. Ставови “симиноваца” у деценијама које ће уследити биће све чвршћи, а незадовољство функционисањем система све веће, што ће све кулминирати удруженим опозиционим радом осамдесетих година.

Један од темеља њиховог промишљања и политичког деловања било је преиспитивање историјског искуства Југославије, тачније преиспитивања званичне историографије о Другом светском рату и поратном развоју СФРЈ под влашћу КПЈ. Испод њихове академске лупе нашле су се теме попут распада Краљевине 1941. године, истребљења Срба у НДХ и комунистичког решења националног питања у Југославији. Подстицај тумачењима различитим од октроисане верзије прошлости између осталих дао је 1981. године и Владимир Дедијер “Новим прилозима за биографију Јосипа Броза Тита”, која је српским интелектуалцима задала нове теме – бруталност комуниста у борби против домаћих противника у току рата и 1948. године, одлуке на којима се утемељила послератна Југославија, али и предратне борбе фракција КПЈ, односи са Коминтерном и приступ националном питању.

Југословенска јавност “симиновце” је сматрала националистичком десницом. За разлику од њих, група професора београдског универзитета, неформално названа “праксисовци”, били су сви до једног тврди левичари – марксисти. Ове две групе, толико идеолошки различито обојене крајем шездесетих година помирио је Добрица Ћосић. У њиховом приближавању нарочито велику улогу имали су Добричини пријатељи Љубомир Тадић, Михаило Марковић, Светозар Стојановић и Жика Стојковић. Концепт “Праксиса”, који је излазио у Загребу од 1964. до 1974. био је слободна левичарска критика постојећег система и трагање за алтернативом.

“Праксис“ је био отворена заједница највећих критичара југословенског стаљинистичког, квазисамоуправног социјализма, која је током деценије свог постојања стекла бројне, најугледније присталице и поборнике из света: Маркузеа, Блоха, Сартра, Финка, Хабермаса, али и најоштрије и најбруталније противнике у својој земљи: Тита, Кардеља, Бакарића, Доланца, Стамболића, Марковића, Микулића… Свим методама политичко-полицијског притиска, укључујући избацивања са посла, судске процесе, забране јавне делатности и штампања, оптужбе за шпијунажу и контрареволуционарно деловање, свакодневно ухођење и пљување по новинама и другим медијима и редовне денунцијације по самоуправним форумима, партија на власти је прогањала ове људе и затирала сваку слободну реч – написао је социолог Триво Инђић.

Филозофски ставови “праксисоваца” били су трн у оку режима, а реакција власти увелико се ишчекивала. Она је стигла 1974. године када је на лично Титово инсистирање дефинитивно забрањен часопис “Праксис” као и сва остала гласила с којима је сарађивала ова група. Епилог је стигао врло брзо, почетком наредне године осморо професора београдског Филозофског факултета отерано je са Универзитета са етикетом морално-политичких неподобника и смештено у један “непостојећи институт”.

“Симиновце” и “праксисовце” повезала је беспоштедна критика југословенског система који се урушавао под теретом неравноправности, репресије, истрошене идеологије и нерешених националних питања. Глас ова два круга посебно снажно ће одјекивати почетком осамдесетих година, када ће се из све снаге заложити за редефинисање Југославије, уставне промене и демократизацију друштва.

Београдски антититоисти одржавали су контакте и са опозиционим круговима у Хрватској и Словенији, али без већих заједничких резултата. Један од првих покушаја повезивања српских и хрватских опозиционара крајем седамдесетих приписује се највећем југословенском дисиденту Миловану Ђиласу. Хрватски “отпадници” због различитих погледа на СФРЈ били су снажно национално обојени, што је била препрека у изградњи веза са српском опозицијом. У то су се уверили и Ђилас и Михајло Михајлов, који су са Фрањом Туђманом и Марком Веселицом разговарали о стварању заједничког фронта за борбу против важећег поретка. Туђман је пристајао на сарадњу са београдским “јеретицима”, али само под условом да они унапред Хрватској признају право да у сваком тренутку може да изађе из заједничке државе. Овакав став српским опозиционарима, уз све незадовољство, био је неприхватљив, јер су све до краја осамдесетих година они наступали искључиво са федералистичке, југословенске позиције.

СРПСКА ЦРКВА ДИЖЕ ГЛАС

Српска патријаршија била је помирена са незахвалним положајем који је добила у новој Југославији. Патријарх Герман је у својим јавним иступима био искључиво на становишту важећег поретка у социјалистичкој Југославији. Осамдесетих година задували су нови ветрови. Тројица угледних теолога Амфилохије (Радовић), Иринеј (Буловић) и Атанасије (Јевтић) упућују апел државним органима Србије и Федерације, тражећи заштиту за Србе са Косова. Они су редовни учесници трибина и дебата у Удружењу књижевника Србије и потписници петиција којим се траже грађанска права, али и опомиње на српске жртве у НДХ и комунизму.

Провокативним ставовима посебну пажњу јавности на себе посебно је скренуо јеромонах Атанасије, који је отворено заступао тезу да СПЦ мора да преузме активну улогу у решавању националног питања Срба.

Аутор: Раде Драговић

Сутра: Ћутање будног чувара постојећег поретка

Извор: НОВОСТИ

 

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (15) Хрватска емиграција пише свој меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (16) Разлаз српских и словеначких интелектуалаца

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (17) Српско виђење будућности Југославије

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (19) Ћутање будног чувара постојећег поретка

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (20) Двострука игра Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (21) Косовски заокрет Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (22) Нови талас напада на српске академике

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (23) Академици пред Хашким трибуналом

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (24) Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (25) Отворени рат српских стараца и државе

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (26) Србија постаје јединствена држава

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (27) Одбрана Југославије водила је у рат

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (28) Сенка која лебди над Академијом


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top