Драган Ђоговић: Отворено писмо Вељку Ђурићу Мишини – Не спречавајте оснивање достојног Меморијала српских жртава геноцида!

Поштовани господине проф. др Ђурић Мишина,

Поводом Вашег ауторског текста, обjављеног у “Вечерњим новинама“ 19.08.2015. у коjем сте видно револтирани због моjе инициjативе за формирањем Музеjа геноцида над српским народом, покушали да увjерите jавност да jе дуг пут до мемориjала, а моjу покретачку инициjативу омаловажите и прикажете  као личну промоциjу богатог Србина из диjаспоре, обраћам Вам се овим отвореним писмом, под мотом: „Прво испеци па онда реци“, – следећим аргументима:

Вашим почетним пасусом у тексту наводите да jе мало познато да у Београду већ двиjе децениjе постоjи Музеj жртава геноцида, a коjи се бави прикупљањем, обрадом и презентациjом музеjског, архивског и других врста материjала коjи чине jедну музеjску установу, и да Музеj нема изложбени простор, па своjе изложбе поставља у сродним институциjама или на отвореном простору.

Е, баш у том грму лежи зец, господине Ђурић Мишина!

Уопште ниjе тачно да jе мало већ увелико и нашироко познато да такав квази  “Музеj“ постоjи, али за мене, а наjвjероватниjе и многе друге jе несхватљиво,  непримjерно и апсолутно ирационално да ту прћиjу од 157 м2  на Тргу Николе Пашића бр. 11, сви Ви у њоj запослени, и све српске власти од  2000-те године називате Музеjом жртава геноцида.

Толики квадратни простор, као прво, има сам за себе сваки портир на улазним вратима у било коjоj градскоj установи. Као друго, жалосна jе очигледна чињеница да поjам Музеj, првобитна риjеч у називу Ваше установе, не одговара адекватноj дефинициjи коjа укратко гласи: Музеj (од старогрчког, мусíо – сjедиште) jе назив за установу и зграду, у коjоj се чуваjу, проучаваjу и свакодневно излажу за jавност археолошке, историjске, етнографске, техничке, воjне итд. збирке старинских предмета, умjетнина и друге врсте документарне историjске грађе.

Дакле, називати некакву рупетину на неком спрату Музеjом, а коjи то ниjе, класична jе обмана, и замаjавање грађана. Примjерниjе, реалниjе и наjпоштениjе би било назвати га “Документациони центар жртава геноцида“.

Вас господине Ђурић Мишина, изгледа уопште не тангира, што годишње велики броj домаћих и страних интересаната са намjером да посjете Музеj жртава геноцида , и упознаjу се са размjерама геноцидног страдања српског народа, остану у чуду кад схвате да се умjесто Музеjа налазе пред затвореним вратима jедне обичне оронуле стамбене зграде.

Наравно, jер путник намjерник назив Музеj дословном логиком схвата, и са адресом у џепу упућуjе се ка његовоj локациjи.

Даље, у тексту се цинично питате да ли сам jа лично уопште икада посjетио Вашу изложбу. Ако Вас заиста интересуjе, ево Вам одговора: Нисам никада, а и немам намjеру да посjећуjем jедну овако  изразито важну и драгоцjену изложбу коjа се врши у Вашоj организациjи на чергарски начин, по некаквим парковима, парк-плацевима, сокацима и буварама затвореног типа.

Или, другим сликовитим обликом изражено:  Аjд‘, пакуj у картонске кутиjе, товари у камионе, под шатором излажи, и враћаj под хитно назад, ако удари не даj Боже киша, гром, или нека друга елементарна непогода.

Иронично оцjењуjем, да jе оваква метода  “одлична промоциjа”, за државне органе коjи теже да Србиjа постане савремено уређена држава.

Сувишно jе наговjештавати, да ниjедна, чак и наjнеозбиљниjа  земља на свиjету, не би дозволила да се на такав бизаран начин, као што радите Ви, презентира домаћоj и страноj jавности геноцидна страдања свог властитог народа.

Стога, ова моjа инициjатива за формирањем Мемориjалног центра, ради траjног сjећања на српске жртве геноцида, коjа jе иначе само jедан сегмент са скале свих моjих досадашњих и будућих родољубивих и хуманитарних активности за српски народ и отаџбину, има  сврху да се преузме први корак, одговорност, и истраjе у отпочетоj инициjативи, да би српски народ коначно добио Мемориjални центар коjи по свим принципима моралности и поштовања према српским жртвама, одавно треба већ да постоjи.  

Са моjе стране апсолутно jе исправно и у реду ову изразито важну инициjативу покренути, чак и ако постоjи велики ризик неуспjеха.

У тексту даље наводите да jе први коjи jе дао идеjу стварања jедног посебног мемориjала коjи би требало да покаже српско страдање током 20. виjека, и то пре седам-осам година обзнанио на некаквом интернет-порталу, био Владан Вукосављевић, садашњи секретар за културу Београда.

Можда jе за Вас био први, али у стварности ниjе, jер сам jош далеке 1989-те године послао предлог за формирањем Музеjа, потписан под знаком подршке, од стране jош 150 знаменитих српских диjаспораца из тог времена, тадашњим београдским властима.

Идеjу сам вукао са собом jош из ђачких дана, када сам као дванаестогодишњак наставнику историjе изразио своjе мишљење да ниjе у реду што свуда ничу партизански споменици као печурке, а jош увjек нигде нема мемориjала за српске жртве, због чега сам приведен у милиционерску станицу, где сам добио такве шамарчине да ми од њих jош и данас звони глава, а моj отац накнадно имао грдних проблема.

Враћам се на поенту.

На основу сроченог садржаjа Вашег текста, (за коjег  до пре пар дана  нисам знао, иначе би у мом недавном четрнаестоминутном гостовању по овоj теми,  у jутарњем програму Happy TV,  код уреднице госпође Снежане Петовић, сигурно jош пар риjечи надовезао) стекао сам чврст утисак да припадате истом слоjу оних људи коjи перманентно намећу ембарго над свим инициjативним напорима за формирањем Музеjа.

Категорично тврдите, да пут до мемориjала о жртвама српског народа води од Музеjа жртава геноцида. Зашто онда из редова Ваше установе свих ових минулих година никада ниjе потекла оваква инициjатива, и притисак на надлежне власти?

Зато, а ово са сигурношћу тврдим; што не можете, нити смиjете, да jе покренете сами.

Умjесто да на позициjи в.д. директора “Музеjа“ жртава геноцида коjу обављате, вриjедно и часно наставите зацртаним путем сjаjног рада и труда оснивача Вашег “Музеjа“ Др. Милана Булаjића, (од стране петооктобараца 2002. године куриозно свргнут са дужности директора, због политичке воље да се страдања српског народа заташка и прикриjе) и подржите инициjативу, Ви сте нашли приоритетно за сходно да се  противите тезом да jе пут од идеjе до отварања мемориjала веома компликован, и дугачак процес, те због тога индиректно сугеришете да се од идеjе треба одустати.

Некима jе слагање Лего коцкица компликована и немогућа мисиjа, господине Ђурић Мишина, а некима крампом дубоку рупу у води ископати, не представља никакав проблем.

С поштовањем

Драган Ђоговић

Српски диjаспорац из Дизелдорфa, Њемачка

Извор: СРПСКИ КУЛТУРНИ КЛУБ – НОВИ САД

Везане виjести:

Veljko Đurić Mišina: Dug put do memorijala

Вељко Ђурић Мишина: Шта jе спорно у интервjу епископа славонског Јована?

Проф. др Вељко Ђурић Мишина: Попис српских жртава …

ВЕЉКО ЂУРИЋ МИШИНА: ХРВАТСКА ЛЕГИЈА ПОД …

ЕПИСКОП СЛАВОНСКИ ЈОВАН ЋУЛИБРК: Срби, добро вагаjте …

Pismo Episkopu Jovanu Ćulibrku – Jadovno 1941.

Писмо Епископу славонском Јовану Ћулибрку поводом Дана …

Јасеновац – Јадовно 1941.