Veljko Đurić Mišina: Šta je sporno u intervju episkopa slavonskog Jovana?

Datum objave: četvrtak, 15 oktobra, 2015
Veličina slova: A- A+
Veljko Đurić Mišina
Veljko Đurić Mišina

 

Intervju novinara Veljka Miladinovića sa episkopom slavonskim Jovanom Ćulibrkom, objavljen pod naslovom „Sto godina našeg stradanja„ u Nedeljniku 27. avgusta 2015, izazvao je brojne komentare i reakcije na raznim Internet sajtovima i u nedeljniku Pečat kao retko koji tekst koji se odnosio na noviju prošlost. Pažljivim iščitavanjem reagovanja lako je ustvrditi da nijedan od komentatora nije istoričar po struci i da su najduže komentare napisali dvojica stomatologa (Dušan Bastašić iz Banjaluke i Vladimir Umeljić iz Nemačke) i jedan psiholog (Aleksandar Aksentijević iz Velike Britanije)! I Srboljub Živanović (iz Velike Britanije), koji takođe pripada medicinskim naukama, imao je „zapažene“ video komentare dok se, kad je reč o pisanoj formi, jednom krio iza famozne Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu, i imao poduži intervju u Pečatu (od 18. septembra 2015)! Posebno mesto svojim komentarima imaju novinar Boris Aleksić, koji je završio studije pravnih nauka, i Dragan Milašinović, tehnolog po obrazovanju.

Doduše, ni Jovan Ćulibrk nije istoričar po struci – završio je studije jugoslovenske književnosti, ali je proveo pet-šest godina u Jerusalimu, u Jad Vašemu i Jevrejskom univerzitetu na studijskim programima, tokom kojih je stekao solidno znanje, koje ga svrstava u grupu dobrih poznavaoca tema vezanih za velike tragedije koje su zadesile Srbe i pripadnike jevrejske i ciganske zajednice u godinama Drugog svetskog rata u Jugoslaviji.

Proučavanje prošlosti, a to znači, osim ostalog, i rekonstrukcija pojedinih takozvanih tamnih mrlja prošlosti ili praznina u razjašnjenju značajnijih događaja, jeste posao prvenstveno za školovane istoričare, tim pre što je istraživanje zanat koji se uči na studijama istorije. To ne znači da će svaki školovani istoričar biti dobar majstor svog zanata jer ima i suprotnih primera! Tako, na primer, oni koji su krenuli u istraživanje određene teme nailaze na bezbroj problema i nedoumica pa odustaju od okončanja započetog ili, što je znatno češće, u konačnoj verziji rukopisa daju brojne paušalne i neutemeljene ocene što se, na kraju, odražava na kvalitet teksta.

Komentarisanje reakcija na intervju episkopa Jovana zahtevalo bi mnogo prostora, maltene knjigu od barem 300 strana. Umesto toga osvrnuću se na najznačajnije tvrdnje koje u domenu mojih interesovanja.

Ne želim da se izjašnjavam o stavovima episkopa Jovana iz više razloga. Prvo, pitam šta je u njima sporno za onoga ko je pažljivo pročitao intervju a tom tematikom se bavi barem desetak godina?

Želim, istovremeno, da ukažem na nekoliko činjenica koje gotovo svi komentatori namerno izbegavaju ili za njih ne znaju, što je verovatnije.

Naslovna strana Nedeljnika sa najavom intervjua episkopa Jovana
Naslovna strana Nedeljnika sa najavom intervjua episkopa Jovana

Prva činjenica: episkop Jovan objavio je svoj rad pod naslovom Istoriografija holokausta u Jugoslaviji, Pravoslavni bogoslovski fakultet, Beograd 2011. (drugo izdanje je štampano 2014. na engleskom jeziku). Rukopis je nastao tokom višegodišnjeg rada na naučno-istraživačkom projektu na Rotberg Internacionalnoj školi koja je u sastavu Jevrejskog univerziteta u Jerusalimu.

Pored ostalog, u pomenutoj knjizi se nalazi i poglavlje naslovljeno sa „Ogled bibliografije o istoriografiji holokausta u Jugoslaviji“ (str. 186-206) sa spiskovima naslova u kojima ima podataka i o Jasenovcu, kompleksu koncentracionih logora iz vremena Nezavisne Države Hrvatske, većinom na stranim jezicima.

Na ovom mestu moram da postavim pitanje: Da li je neko od komentatora pročitao pomenutu knjigu? Nije?!

Za početak, pametnome dosta!

Nekoliko rečenica o brojevima

Ono što je karakteristično za sve komentatora jeste da su se „uhvatili“ za reči o broju stradalnika u Jasenovcu i činjenice o nadbiskupu zagrebačkom Alojziju Stepincu.

Novija srpska istorija je puna primera navođenja brojeva žrtava za koje, gotovo po pravilu, nema pouzdanih i proverljivih osnova: žrtve Kraljevine Srbije u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, srpske žrtve u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, žrtve na Starom sajmištu 1941–1944. godine…

U međuvremenu, istoričari su razjasnili gotovo svako ime i broj žrtava stradalih, primera radi, oktobra 1941. u Kragujevcu (Staniša Brkić: Ime i broj, Spomen park „Kragujevački oktobar“, Kragujevac 2007.) i Kraljevu (Silvija Krejaković: Identiteti žrtava streljanih u Kraljevu oktobra 1941, Muzej žrtava genocida, Beograd 2013), u crkvi u Glini 1941. godine (više autora), o žrtvama srpskog naroda Foče 20. veka (Milenko Todović, Adresar mrtvih Fočana, Muzej žrtava genocida, Beograd–Šklopotnica–Foča 2014), objavljene su i knjige o zatočenicima logora na Banjici u Beogradu sa podacima o njihovim sudbinama, u pripremi je elaborat o koncentracionom logoru u Nišu, pokrenut je projekat o stradalnicima u Dragincu 1941. godine itd.

Poznato je da Kraljevina Jugoslavija 1941. nije vršila popis stanovništva.

Ne postoje tačni podaci koliko je Nezavisna Država Hrvatska aprila 1941. imala stanovnika. Postoje samo nemačke i hrvatske procene urađene 1941. u kojima su razlike gotovo zanemarljive. Međutim, kada se pogleda nacionalna pripadnost stanovništva, stvar je sasvim drugačija: Hrvata je znatno manje po nemačkim nego po hrvatskim procenama! Isto tako drastično se razlikuju procene u broju Srba!

Donja_Gradina_1.jpg
Današnji izgled lokacije ustaškog logora Donja Gradina. Spomen table sa ukupno ubijenih (700 hiljada), od toga dece (20 hiljada) i antifašista (127 hiljada) u sistemu ustaških koncentracionih logora Jasenovac

Hrvatske zvanične procene su sledeće: od ukupno 5.655.750 stanovnika bilo je rimokatolika 2.993.335 (ili 52,93%), pravoslavnih 1.809.613 (31,99%), muslimana 772.794 (12,78%) i Jevreja 32.372 (0,57%).

Podaci koji su tokom rata objavljeni u Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve su različiti. Tako je objavljeno da je na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske, po proračunima za april 1941, živelo 3,284.500 Hrvata (ili 46,59%) i 2.294.316 Srba (ili 32,54%).

Komunistička vlast nije želela da se utvrde ratne žrtve iz prostog razloga što bi se videlo da su ubice većinom pripadali hrvatskom a žrtve srpskom narodu… a to bi urušilo partizansku revoluciju.

Problem broja žrtava stradalih na određenom mestu, na primer na stratištima na Velebitu, u Jasenovcu, u hercegovačkim jamama i drugim gubilištima, mogao se istražiti da su posle rata bile drugačije političke prilike i volje da se to reši. Kako to nije na vreme urađeno, ko zna koliko će se još pripadnika budućih generacija baviti tim problemom. Jedno je sigurno: broj nikada neće biti utvrđen čak ni približno, možda čak i u desetinama hiljada!

Gotovo svi komentatori intervjua episkopa Jovana pominju Jasenovac a niko ne pomenu bibliografiju radova o tom koncentracionom logoru koju je objavio Jovan Mirković pod naslovom Objavljeni izvori i literatura o jasenovačkim logorima, GrafoMark–Besjeda–Muzej žrtava genocida, Banja Luka–Beograd 2000. Da je neki od komentatora intervjua listao tu kapitalnu knjigu video bi da je o Jasenovcu do 2000. godine objavljeno više od 2.500 naslova na raznim jezicima! Pošto su Nezavisna Država Hrvatska, ustaška organizacija, zločini, nadbiskup Alojzije Stepinac i dalje interesantne teme za istraživanja, jasno je da je do danas broj tih naslova znatno uvećan! Samo tri činjenice – tri doktorske disertacije odbranjene na tri različita kontinenta: isusovac Tomislav Vujeva, Nevenko Bartulin i Bugarka Irina Ognjanova (Katolička crkva i ustaški režim u Hrvatskoj 1941-1945)! Na ovom mestu treba podsetiti i na sledeći naslov: Dennis Barton, Croatia 1941-1946, www.churchinhistory.org!

Marko Aurelio Riveli nije istoričar kome se, barem kada su u pitanju poznati Srbi iz vremena Drugog svetskog rata, može mnogo verovati. Tako je, primera radi, u knjizi Nadbiskup genocida, Jasen, Beograd 1999, na strani 82, opisavši stradanje episkopa gornjokarlovačkog Save Trlajića, i za jednog sveštenika naveo: „Prota iz Otočca, Branko Dobrosavljević, uhapšen je zajedno sa sinom: dječak je isječen sjekirom na komade u prisustvu oca, kojem su iščupali bradu i kosu, izvadili oči i na kraju ga ubili, takođe sjekirom.“ Potom je usledila sledeća tvrdnja: „Slične muke pretrpeo je vladika žički, Njegovo Preosveštenstvo Episkop Nikolaj Velimirović.“

Marko Aurelio Riveli: Nadbiskup genocida
Marko Aurelio Riveli: Nadbiskup genocida

Ne ulazeći u mnogobrojne slovne greške u geografskim imenima i imenima i prezimenima pojedinih ličnosti, ostaje otvoreno pitanje koliko poverenja treba imati u druge razne Rivelijeve tvrdnje!

Poverenje zaslužuje francuska istoričarka Ani Lakroa Riz koja je objavila dobar rad pod naslovom Vatikan, Evropa i Rajh od Prvog svetskog rata do Hladnog rata, Beograd 2006. Ona je u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i nadbiskupu Alojziju Stepincu pisala samo onoliko koliko je trebalo u znatno širem kontekstu.

Sakupljanjem objavljenih podataka o broju stradalih u Jasenovcu nije se bavio nijedan Srbin – do sada najcelovitiji tekst uradio je 2012. godine dr Vladimir Geiger iz Hrvatskog instituta za povijest – „Brojidbeni pokazatelji o žrtvama logora Jasenovac, 1941.-1945. (procjene, izračuni, popisi“, Časopis za suvremenu povijest, 2, Zagreb 2013, 211-242 (tekst je objavljen i u časopisu pomenutog instituta koji se štampa na engleskom jeziku). Možemo da „žalimo“ što Gajger nije imao i knjigu Mladena Ivezića Titov Jasenovac, objavljenu 2013. u Zagrebu i o kojoj je, uz „ugledne“ goste, govorio u Velikoj dvorani Družbe Isusove na Kaptolu, a nedeljnik Glas Koncila mu dao enormno prostora!

Srboljub Živanović u intervjuu u Pečatu decidirano tvrdi: „Tačan broj stradalih Srba u Jasenovcu nikada nećemo saznati jer pored onih popisanih 700.000 mi ne znamo ni koje su vere, ni koje su nacije bila nerođena deca koju su Hrvati vadili iz utroba majki i ubijali.“ U ovoj rečenici pažnju privlači tvrdnja da on zna da je popisano 700.000 imena i prezimena postradalih. Meni preostaje da pitam: Ko je i kada sačinio te spiskove, gde se oni nalazi i zašto ih, makar u delovima, nije objavio. Tako bi u velikoj meri doprineo istorijskoj nauci i prekinuo igru brojeva.

Međutim, moram da postavim pitanje: Šta ako Živanović ne govori istinu i nema imena i prezimena žrtava već insistira na izmišljenom broju?

Nekoliko rečenica o Alojziju Stepincu

Do sada je objavljeno nekoliko biografija nadbiskupa Stepinca koje su, po sadržaju, korisne za istraživače. Među autorima nema nijednog Srbina, što je donekle i razumljivo. Uostalom, koliko se nas bavi pisanjem biografija naših patrijaraha?

Kada je reč o Stepincu, želim da pitam komentatora intervjua episkopa Jovana koliko njih zna da nadbiskup nije bio solunski dobrovoljac: on je došao iz Italije u Grčku kod Soluna 25. decembra 1918. godine kada je Solunski front odavno probijen!

Da mi Srbi malo čitamo ono što objavljuje druga strana dokazujem pitanjem koliko je istraživača prošlosti pročitalo, na primer, knjigu Ivana Mužića Pavelić i Stepinac, Split 1991. Ili dve knjige Jure Krište Katolička crkva i Nezavisna država Hrvatska 1941–1945, Zagreb 1998.

Alojzije Stepinac
Alojzije Stepinac

Mnogi znaju za dnevnik koji je nadbiskup Stepinac brižljivo svakodnevno vodio i u njega slagao mnogobrojne priloge, na primer, molbe za pomoć. Malo nas zna da su posebne službe komunističkog državnog Ministarstva unutrašnjih poslova dnevnik i te priloge fotografisale i na osam adresa (republikama i pokrajinama), poslale po jedan primerak. Tako je jedan od njih dospeo i u Beograd, gde se i dan-danas nalazi, ali nije dostupan.

Kada bi BIA otvorila svoje arhive mogli bismo da donekle, naravno u negativnom smislu, promenimo svoja saznanja o nadbiskupu i njegovim aktivnostima. Tako, na primer, doznali bismo šta piše u izveštaju Bogdana Raškovića, čoveka od visokog poverenja Milana Nedića, koji je odlazio u Hrvatsku radi spasavanja Srba, o njegovim razgovorima sa nadbiskupom ali i sa Dianom Budisavljević, Nemicom, koja je otrgla od smrti više od 12.000 malene Srpčadi.

I Srpska Patrijaršija poseduje arhivsku građu koja se odnosi i na sudbinu srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. To su, osim ostalog, brojni izveštaji proteranih i izbeglih sveštenika iz kojih mogu da se sagledaju razmere tragedije srpskog naroda i Srpske pravoslavne crkve.

Zaključak

Zašto sve ovo pišem? Prvo, da pokažem da se bavljenje ličnostima s druge strane, koje su imale velikog uticaja na srpsku sudbinu, mora prepustiti profesionalcima, koji će to raditi u okvirima dugoročnih naučno-istraživačkih projekata, a ne da to bude posao pojedinaca „o svom ruvu i kruvu“! Ovo naglašavam jer je dobro poznato da pojedini amateri zaljubljeni u prošlost znaju da svojim pisanijama nanesu više štete nego koristi. I na kraju, da pokažemo makar malo poštovanja za nekoga ko misli drugačije, da bez burnih reakcija i uvreda razgovaramo o određenim značajnim temama naše prošlosti.

 

Izvor: STANjE STVARI

 

Vezane vijesti:

Prof. dr Veljko Đurić Mišina: Popis srpskih žrtava …

VELjKO ĐURIĆ MIŠINA: HRVATSKA LEGIJA POD …

EPISKOP SLAVONSKI JOVAN ĆULIBRK: Srbi, dobro vagajte …

Pismo Episkopu Jovanu Ćulibrku – Jadovno 1941.

Pismo Episkopu slavonskom Jovanu Ćulibrku povodom Dana …

Jasenovac – Jadovno 1941.

 

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan komentar za Veljko Đurić Mišina: Šta je sporno u intervju episkopa slavonskog Jovana?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top