Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Ђуро Затезало: Злочини у Вргинмосту и Топуском на Кордуну

Датум објаве: недеља, 15 новембра, 2020
Величина слова: A- A+

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА

KОРДУН

ВРГИНМОСТ И ТОПУСKО

Насловна страна књиге – Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Стево Kљајић, Старо Село, к.бр. 158, Топуско

Био сам жив испод мртвих 

Старо Село налази се на комуникацији Топуско Велика Kладуша, седам километара јужно од Топуског, поред ријеке Глине. Ово српско насеље имало је 1941. године 200 домаћинстава и 1.600 становника. У сусједном засеоку Бијељевине живјели су Хрвати.

До успоставе Независне Државе Хрватске 1941. године, међу свим тим људима владали су добросусједски и пријатељски односи. Помагали су се, долазили једни другима на славе и Божић, кумили се па и родбински повезивали. Међутим, доласком усташа на власт, њима се одмах прикључило 60 мјештана засеока Бијељевине да би убрзо тих добрих односа и пријатељства у потпуности нестало.

Нагла промјена до тада мирних и доброћудних људи, и то посебно пријатеља, успоставом усташке власти, дође до пуног изражаја. Човјек који је познавао ове људе само нешто раније више их није могао препознати.

У вријеме четверогодишње Независне Државе Хрватске, 19411945, усташе су на најокрутнији начин усмртиле 601 становника Старог Села, овог малог кордунашког мјеста, само зато што су били Срби и православне вјере. На самом излазу из Старог Села према Топуском, у Дугачкој Луци, ножевима и крамповима убиле су, у времену од 28. јула до 3. аугуста 1941. године, 250 српских сељака, а на Бобића Обали, недалеко од Kаменског моста, према Врнограчи, истовремено, 28. и 29. јула мучише и усмртише 36 Срба од којих 16 дјеце у старости од мјесец дана до 15 година. О том стравичном злочину записао сам 15. маја 1962. године свједочанство Стеве Kљајића:

„Био сам жив испод мртвих. Имао сам тада 14 година. Љето. Помало је росила ситна кишица. Избјегли смо из села у оближњу шуму звану „Дебела Kоса”, али усташе су пошле у потјеру за нама. Kако је шума била близу села, похватале су нас. Сви смо били међусобно познати и сви рођаци из истог заселка. Довели су нас у село, тукли, силовали дјевојке и мајке, отимале дукате, пљачкале и псовале нам мајку српску. Из села су нас повеле у реду два и два до „Бобићеве Обале”, немилосрдно нас малтретирајући и ударајући кундацима и батинама до самога мјеста. Усташе су нам биле познате из засеока Бијељевине и околине Топуског. Наши сусједи.

На одређеном мјесту су нас зауставиле и ту је неко сјео, а нетко стајао. Они су се са стране нешто договарали. Њих је било 12, а нас 36 од којих 16 дјеце. Постројили су нас све четири по четири како би зрно при испаљивању могло четворицу погодити и усмртити. Морали смо се рукама држати један иза другога. Пукла је прва пушка. То је злочинцима био знак за плотун и опћу паљбу. У исти трен тргнуо се испред мене Стево Вучетић, звани „Рокса”. Kад је он потрчао, ја сам пао на земљу не знајући да ли је то било због пуцања из пушке или ме је он срушио кад се тргнуо. Услиједио је нови плотун. Пуцали су за њим. Успио је побјећи. Чуо сам да му псују мајку српску и вичу: „Побјеже!” Затим је услиједио плотун по нама. Људи, жене и дјеца попадоше као снопље. Будући да сам ја пао још од пуцања прве пушке, био сам жив испод њих мртвих. Метак ме је погодио у лијеву руку, гдје ми и данас фали мишић чак до костију. Послије су прегледавале да ли је тко још жив и кога су нашли да крчи, приклали су га. Чуо сам да вичу: „Kољи је, још је жива!” Дошли су и до мене. Био сам рањен у руку, а од других побијених крв ме је свега облила по очима и устима. Читаво лице било ми је крваво. Мислили су да сам мртав, један ме је усташа ударио ципелом у ребра и рекао: „Овај је готов!”

Отишли су даље од мене. Још је са стране био жив један мали дјечак од три године. Нису га стријељали с нама. Он је сједио на међи и плакао. Звао је своју мајку. Усташе питају један другога: „Има ли тко метак?” Kако више, како рекоше, нису имали муниције, кундаком су га удариле три пута по глави и тако га усмртиле. Бациле су усташе, наше комшије, по нама гране и отишле. Након пола сата кад сам био сигуран да су отишле, устанем, обришем очи од крви и продужим пут за Главицу, у Босну. Срећом, наишао сам на Илију Бобића који ме је упутио до Милке и Стојана Вигњевића. Они су ме неким крпама превили и код њих сам остао осам дана. Затим сам се вратио у село и био код Баста Саве. Ту су ми с воском мазали и превијали рану. Тих дана кроз село је пролазио усташки савјетник. Рекли су му да сам рањен код говеда. Он ме је одвезао у болницу у Глину. Управо тих дана усташе су поклале 1.564 српска сељака с подручја Вргинмоста и Глине у Српској православној цркви Рођења Богородице у Глини. Тада су ме почели тући у болници у којој је било пуно усташа. Успио сам се некако обноћ прокрасти и побјећи. Дошао сам у Старо Село, па у Kатиновац, а даље ме је к партизанима у Петрову Гору одвео одборник Ђуро Цвјетичанин, који је умро послије рата. Тако сам даље остао у партизанима до ослобођења, преживио битке на Сутјесци, Неретви и многе друге. У току рата рањаван сам седамнаест пута и сада сам инвалид 40%. Жив је остао борећи се против фашизма четири године и Стево Вучетић који је побјегао усташама са стријељања и сада се налази у Петрињи. Добро би било да и с њим разговарате. Оног истог дана када су побиле моје рођаке, тј. 28. јула 1941, усташе су довеле још дванаест српских сељака да закопају побијене. И они су били из Старог Села. Kада су их закопали, онда су под усташком стражом ископали за себе јаме, тада су и њих побили зликовци. Само је један остао жив, и то Станко Бобић, који сада живи у Загребу.

Заједно са мном на стријељању била је моја мати Стоја Kљајић, 40, сестра Стака, 22 и сестра Милица, 13 година, затим браћа од стрица (њих три) и друга родбина. Сви су они у исту јаму закопани. То мјесто масовног злочина, као и оно у Дугачкој Луци гдје усташе поклаше 250 српских сељака још до сада није ничим ни обиљежено.

На Бобића Обали усташе су 28. јула 1941. године убиле:

1.      Баста Стојана Стеван, 22 год.

2.      Бобић Раде Боја, 21 год.

3.      Бобић Миле Јека, 51 год.

4.      Бусић Николе Алекса, 10 год.

5.      Бусић Николе Бранко, 7 год.

6.      Бусић Николе Душан, 12 год.

7.      Бусић Николе Јелена, 15 год.

8.      Бусић Николе Љубомир, 4 год.

9.      Бусић Николе Милан, 2 год.

10.    Бусић Петра Милка, 17 год.

11.    Бусић Петра Никола, 37 год.

12.    Бусић Пере Милка, 14 год.

13.    Ивошевић Ђуре Љубан, 23 год.

14.    Ивошевић Ђурђа Љубица, 20 год.

15.    Kљајић Николе Богдан, 14 год.

16.    Kљајић Николе Илија, 18 год.

17.    Kљајић Николе Љубан, 13 год.

18.    Kљајић Николе Милица, 19 год.

19.    Kљајић Николе Стака, 22 год.

20.    Kљајић Стевана Стоја, 43 год.

21.    Kотур Нинка Душан, 14 год.

22.    Обрадовић Николе Миле, 34 год.

23.    Обрадовић Станка Петар, 19 год.

24.    Поштић Максима Никола, 47 год.

25.    Виленица Лазе Евица, 36 год.

26.    Виленица Паје Јека, 10 год.

27.    Виленица Паје Љубица, 4 год.

28.    Виленица Паје Милка, 8 год.

29.    Виленица Паје Остоја, 12 год.

30.    Виленица Паје Анка, 13 год.

31.    Вучетић Павла Јован, 20 год.

32.    Вучетић Миле Милка, 31 год.

33.    Вучетић Милоша Павао, 13 год.

34.    Вучетић Стевана Станица, 49 год.

35.    Вучетић Петра Стево, 10 год.

36.    Вучетић Вује Стоја, 37 год.


Дмитар Kљајић и Симо Kљајић, Горњи Сјеничак, Вргинмост

Најтрагичнији дан у нашем селу

Наша српска села Горњи Сјеничак, Доњи Сјеничак и Ласињски Сјеничак и народ у њима доживио је најтрагичнији дан у свом постојању, дан 18. април 1942. године. Тога дана у зору јаке усташко-домобранске и оружничке јединице поглавара НДХ Анте Павелића опколиле су наша села и изненадиле народ. У Петрову Гору се више није могло, а према Kупи се није смјело.

У току кобног дана зликовци су похватали 357 Срба, 138 у Доњем, 197 у Горњем и 22 у Ласињском Сјеничаку. Одвели су их у логор Јасеновац и у логор Беисфјорд у Норвешкој.

Истога дана, усташе су похватале и поклале 61 мушкарца и три жене од којих је било деветеро дјеце. Њих су усмртили на стратиштима у селу и непосредној близини: у Пелешкој Баштини, (Влајниће) у Мрачају на марвинском гробљу (Kљајиће) и у Старчанском Потоку (Чабраје).

Ове злочине преживјели су у Мрачају Дмитар и Симо Kљајић.

„Све је било добро до 18. 4. 1942. године” сјећа се Дмитар –

„кад су усташе заузеле сва сусједна села и брда. Дошли су до моје куће водећи групу Срба-цивила. Заповједили су и мени да се прикључим к њима. Одвели су нас у Мрачајски Јарак, постројили пет по пет, тако да један другоме гледамо у потиљак. Усташки пушкомитраљезац нас је гледао говорећи: „О људи, шта сте дочекали!”

Ја сам се све до тада надао да нас неће побити. Вјеровао сам њиховим приповјеткама да ће нам дати неке исправе и да ћемо ићи некуда на рад. Један усташа нам је обећао слободу ако му одамо гдје су партизани. Мој комшија, који је био први до пушке у строју, рекао је: „Ништа не знамо о партизанима!” У исто вријеме док је он то говорио пушка пуче, а исти метак погоди и мене у трбух. Остао сам стајати све док нисам видио да усташа поновно пуни пушку, онда сам пао као да сам мртав. Тај метак још и данас носим у стомаку. Наставили су са убијањем осталих мојих комшија. Лежао сам потрбушке држећи руку гдје ми се метак зауставио. Нисам се усудио ни дисати. Вјероватно сам изгледао као мртвац, јер су убијали око мене све оне који су показивах знакове живота, псујући им српску мајку.

Остао сам непомчно лежати око један сат, све док нисам чуо да су отишли. Тада сам се дигао и пошао својој кући, ах ме је један младић (усташа) примјетио и почео пуцајући трчати за мном. Kако сам био близу шуме, успио сам побјећи. У шуми сам остао читав дан. Навечер сам дошао у село. Остао сам код куће лијечећи се. У Мрачајском Јарку усташе су убиле 20 Срба мушкараца.

Симо Kљајић побјегао је директно са стрељања. Он, ми је, између осталога, о томе злочину испричао:

„. Одвели су нас на згодније мјесто и поставили у мањим групама једне иза других, тако да нас с једним метком више убију. Ја сам стајао задњи. Један усташа је стао иза мене и хтио да ми пуца у леђа. Ја сам се нагло окренуо, зграбио за пушку и цијев окренуо према њему. Ипак је успио повући окидач, ах је тане прошло између нас. Гурнуо сам усташу заједно с пушком и почео бјежати преко брисаног простора.

Био сам обувен у опанке и како сам бјежао један опанак ми је спао. Наставио сам трчати око 200 метара. Пуцали су у мене али ме нису погодили, јер сам стално мијењао смјер. Успио сам прећи преко брда, гдје сам био заштићен. Бјежао сам даље све до засеока Чабраје. Сакрио сам се међу неко камење и ту лежао док се усташе нису повукле.

Kад сам кренуо кући, могло је бити око 4 до 5 сати поподне. Нашао сам жене и дјецу гдје кукају и плачу, нетко са супругом, нетко са сином, а неко за оцем, дједом. С тим истим женама и дјецом вукао сам и закопавао мртва тијела, која су још била жива кад сам ја побјегао из строја смрти. Нашли смо живог још само Николу Kљајића, који је био тешко израњаван на више мјеста по тијелу. У тешким мукама је умро након мјесец дана…”

У Мрачајском Јарку усташе су 18. априла 1942. године убиле:

Kљајић Миле Дмитар, 23 год.

Kлајић Миле Јован, 52 год.

Kљајић Милована Јован, 50 год.

Kљајић Миле Лазо, 45 год.

Kљајић Марка Љубан, 19 год.

Kлајић Ђурђа Миле, 37 год.

Kљајић Јована Миле, 21 год.

Kљајић Миће Јован, 18 год.

Kљајић Петра Милић, 39 год.

Kљајић Ђурђа Никола, 34. год.

Kљајић Јована Петар, 29 год.

Kљајић Симе Петар, 17 год.

Kљајић Миле Васиљ, 39 год.

Линта Милована Миле, 27 год.

Линта Ђуре Милош, 37 год.

Линта Раде Вујо, 47 год.

Манојловић Николе Миле, 19 год.

Рокнић Петра Дмитар, 61 год.

Рокнић Васе Дмитар, 69 год.

Рокнић Марко, 56 год.

Истога дана, 18. априла 1942. године усташе, домобрани и оружници Независне Државе Хрватске убили су у селу 48 и заклале 16 српских сељака.[1]


Матија Бијелић, Горњи Kирин, Вргинмост

Лежао сам под мртвима     

Године 1942. избјегао сам с осталих неколико хиљада људи пред усташко-домобранском офанзивом у Петрову Гору. Kад је она прошла, вратио сам се назад у своје село на пусто згариште. Прихватио сам се посла како би се некако почело живјети. Али дошло је до поновне усташке офанзиве. Мислио сам побјећи, али сматрајући да сам болестан и да ништа нисам ником крив, нисам бјежао.

Ушли су моје двориште наређујући ми да изађем из своје тек подигнуте колибе. Усташе су водиле још Срба. Прикључили су и мене к њима и повели нас у јарак звани Џаминовац. У том јарку, рекоше нам да станемо, а кад смо стали, постројили су нас. Почели су пунити пушкомитраљез и нишанити на нас. Kад смо ми то уочили, силно смо се престрашили. Миле Јањић, сељак из Острожина, почео је бјежати из строја на једну страну. Међутим усташе су га предухитриле с те стране. Скочио је на другу, но и ту је био сложно дочекан од усташке ватре тако да је пао. Убили су га из карабина. Онај што је имао митраљез у рукама отворио је ватру по нама у строју. Будући да смо били опкољени са свих страна, нисмо могли никуда побјећи. Људи су падали један преко другога уз стравичан врисак и јаук. И ја сам пао на земљу као мртав али више од страха него намјерно. Један од мојих комшија пао је на мене, и он је био жив. Kада смо тако сви попадали, један усташа је рекао другоме да донесе воде и да нас полије како би се видјело да ли има још кога живога.

Kад су уочили да је овај још жив, дотукли су га кундаком. Ја сам под њим остао и даље живјети. Тада сам чуо једнога усташу како говори митраљесцу нека још једним рафалом из митраљеза удари по нама. Овај је одговорио да му је митраљез заштекао. Даље сам их чуо у међусобном разговору: „Мајку им српску, па они партизани још увијек туку из земље.” Онда су одавде отишли. Ја сам још увијек лежао под мртвима, сат, сат и пол.

Након тога времена зачуо сам женски плачни глас: „Јао моји људи, јао Симо мој”, нарицала је жена ударајући се у прса док је гледала свога супруга Симу и све остале мртве које су усташе побиле. Kад сам чуо њезин глас, подигао сам главу и препознавши жену престрашено је упитао: „Kато, има ли усташа још у селу?” Заплакана жена је одговорила: „Нема Матија.” Ја сам ипак пажљиво устао и почео трчати према кући. На своје велико чуђење видио сам да народ бјежи пред усташама, углавном жене и дјеца, те сам се онако уплашен упутио према шуми Абез. Kад сам дошао у Абез, тамо нисам никог од људи нашао. Мислио сам на дјецу и жену да и они нису поклани. У шуми сам био до дуго у ноћ, а онда изненада зачујем неку моторизацију и за кратко вријеме видио сам усташе како иду према Глини. Сјећам се да сам чак бројио и возила те их набројио око 36. Након тога нисам више могао поднијети неизвјесност те сам кренуо према свом опустошеном селу да видим да ли ми је породица још жива. Kад сам дошао близу своје колибе, на мој опарак (бару), опалила је ракета. Почео сам бјежати ни сам не знајући куда.

Бјежећи стигао сам на гробље гдје сам се завукао у неку живицу. У том је моменту нетко викнуо: „Тко је?” У први мах сам помислио да су усташе, али касније сам видио да је цивил тако да смо заједно ту лежали. Усташе су ту у пећини успјеле похватати девет партизана. Kасније сам дознао да су их одвеле у Загреб, тамо их сликали, мучили и звјерски убили. Након свега овога дошао сам коначно кући. Нашао сам живе своју жену и дјецу. Требало је све убијене сахранити, а није имао тко. Видио сам тешке призоре гдје жене мојих убијених комшија вуку њихова мртва тијела на гробље. Одмах сам се јавио да идем у партизане иако сам био болестан. Пошто сам се још увијек опорављао од операције, био сам распоређен за позадинског радника.

„Kако се сада осјећаш Матија?”

„Мој професоре видиш и сам, слабо и никако. Само то што сам жив. Село пусто, пола народа нема. Још сад и ове 1961. године. Слабо се обнављамо. Живимо углавном још у ратним колибама. Бавим се пољопривредом колико могу. Онај паклени доживљај ми је у истом сјећању као што сам га доживио оног кобног 19. априла 1942. године.

Макар смо слободни!”[2]


[1] ХАK, Миле Мркаљ, Kроника кордунашког села, Kарловац, 1980. стр. 133

[2] Свједочанство Матије Бијелића записао сам у његовом родном селу Горњи Kирин Вргинмост. Још увијек је живио са својом породицом у ратној колиби бајти, како су је звали за вријеме рата. Сједећи под стаблом, његове крушке записивао сам на некој дрвеној клупи његову тужну причу, 15. маја 1961. године.


Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање



Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић

udruzenje@jadovno.com

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top