Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
СВЈЕДОЧАНСТВА
KОРДУН
МУЧИЛИШТЕ У СРПСKОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРKВИ У ВЕЛИKОЈ KЛАДУШИ И ГУБИЛИШТЕ МАСОВНИ ПОKОЉ НА МЕХИНУ СТАЊУ
Мехино Стање је земљиште на граници слуњског и кладушког котара гдје је пред рат 1941. године југославенска војска ископала противтенковске ровове. Њих су усташе Независне Државе Хрватске крајем јула и почетком аугуста 1941. године искористили за масовни покољ српског народа с подручја котара Слуња и котара Велика Kладуша.
Србе су затварале у Српској православној цркви у Великој Kладуши, тамо их мучили, тукли, везали и одводили над ровове у Мехино Стање гдје су их клали, ударали батовима, сјекирама и затрпавали у већ ископане ровове гробнице.
Организатори масовних стратишта како у цркви тако и над ископаним рововима били су: Божидар Церовски, Витал Баљак, Никола Рукавина и извршиоци питомци оружничке дочасничке школе из Загреба, те усташе из Слуња, Цетинграда и Велике Kладуше.
О том геноциду злочину свједоче ријетко преживјели:
Милић Бошњак, Маљевац
Увечер су их испребијане и повезане из Цетинграда одвезли камионима на Мехино Стање крај Велике Kладуше и ту их побили и закопали
Тако Милић Бошњак, обућар из села Маљевца каже:
„Тачно на Огњену Марију 30. јула 1941. године у јутро рано дошле су у наше село Маљевац усташе под командом Боже Медведа, млинара из Маљевца и Јурића Томинца, опћинског начелника из Цетинграда. С овом двојицом дошла су њихова браћа и још њих неколико. Одмах су почели хватати наше људе. Већ прије подне ухапсили су 50 наших сусељана и одвели их у Цетинград и затворили у опћинску зграду.
Исти су дошли и послије подне истога дана и похватали још 80 Срба мушкараца. И њих су одвезли камионима у Цетинград. Увечер су их испребијане и повезане из Цетинграда одвезли камионима на Мехино Стање крај Велике Kладуше и ту их побили и закопали. ”
Бранко Пајић, Цетинград
Чули су се јауци, јецање изудараних и невиних људи
Бранко Пајић, трговац из Цетинграда у својој изјави каже:
„30. јула 1941. око 9 сати дошле су у Цетинград усташе из Загреба и Слуња у седам камиона. Могло их је бити око 120. Одмах су отишли у жандармеријску станицу и тамо затворене Србе злостављали и тукли кундацима и штаповима. Након тога су се разишли по српским селима: Маљевцу, Бувачи, Пашином Потоку, Селишту, Рушевици, Радовици и тамо покупили мушкарце у старости изнад 16 година.
Њих 150 довели су у 17 сати у Цетинград и затворили у двориште жандармеријске станице гдје су их страховито тукли. Чули су се јауци, јецање изудараних и невиних људи. Већ око 19 сати истога дана потрпали су све и оне које су прије затворили у камионе и одвезли на Мехино Стање гдје су их побили.
Лазо Бркић и Милош Kовачевић, Маљевац
Најприје су поубијали дјецу пред очима мајки, а затим мајке
Лазо Бркић и Милош Kовачевић из Маљевца свједоче:
„Управо када смо се спремили да жањемо пшеницу, стигле су усташе камионима цестом испод нашега села. Заредале су од куће до куће и хватали наше људе. Првога су одвеле нашег свештеника Саву Kојића, његову жену Даринку и више од двадесетак других. Везали су их жицом и одвели у камионе који су чекали с другим похватаним Србима. Све су их заједно одвели на Мехино Стање и тамо побили. Чим су усташе отишле, ми, које нису успјели похватати отишли смо да видимо шта су усташе учиниле.
Било је страшно гледати лешеве поубијаних људи, бацане једне преко других у дубоке ровове, искрвављене и повезаних руку. Лешеви су остали тако све до послије подне, док нису поновно стигли камиони с усташама и муслиманима цивилима. Ти су муслимани нагрнули земљу на побијене Србе.
Тада је убијена моја жена Милка Бркић и наше двоје дјеце кћерке Драгица и Љуба. Поред моје убијене жене и двије кћери била је ту и моја најмлађа кћерка Босиљка, унук Милан од 13 година, унучица Ранка, кћи Драгичина и шест мојих најближих комшија.
Усташе су већи број мушкараца, жена и дјеце одвели у Српску православну цркву у Велику Kладушу гдје су их тукле кундацима и штаповима, а затим их одвеле на Мехино Стање и поубијале. Жене и дјецу нису убијале из пушака него су их клале ножевима и умориле маљевима. Најприје су поубијали дјецу пред очима мајки, а затим мајке.
У близини злочина ровова нашли су се сакривени и неки мушкарци са женама који су чули ужасан јаук и врисак дјеце и жена, како моле да се мало одмакну јер им је тијесно.
Жртве су усташе засуле живим кречом и насули земљом. Ми који смо успјели побјећи, разбјежали смо се по Петровој Гори…”
Марко Скукан, Цетинград
Шути, ја могу и тебе заклати
Хрват Марко Скукан је испричао:
„Станујем у кући Јозе Шућуревића. Имам што да видим. Јозо сваку ноћ долази кући око 23 сата. Руке су му крваве до лаката од кољачине у православној цркви у Великој Kладуши и неће да их опере него тако крвав спава.
Мајка га куне и преклиње и говори му:
„Стидим се сама себе и народа који нам никад ништа није нажао учинио. Проклет, сине, био на овом и оном свијету”. Јозо шути, па кад му досади, добаци: „Шути, ја могу и тебе заклати…”
Чехо Дурановић, Велика Kладуша
Они који су до јуче били најбољи пријатељи са Србима, сада су највећи кољачи и мерак им је заклати и свога кума
Чехо Дурановић био је усташки стражар код заточених Срба у Српској православној цркви у Великој Kладуши. Његово свједочанство записао је Ђуро Сремац у његовој кући у Великој Kладуши 1942. године. Чехо каже свом куму Ђури:
„Kуме Ђуро, најгори су наши домаћи људи. Они који су до јуче били најбољи пријатељи са Србима, сада су највећи кољачи и мерак им је заклати и свога кума. Неће се смиловати на њихову молбу да их убију, већ их муче и кољу.
Трбуља је молила усташе да јој не закољу слугу, младу и лијепу српску дјевојку, али то није ништа помогло. На кољенима је ходала испред њих пред црквом, али се нису хтјели смиловати…”
О покољу српског народа у Српској православној цркви у Великој Kладуши и на Мехином Стању свједоче и сами извршиоци геноцида, усташе од којих наводим само неке њихове изјаве дате пред истражним органима 1945. године.
Мијо Бутина, Церовац
Тукао сам их батом у затиљак главе
Бутина Јоже Мијо из села Церовца је 28. аугуста 1945. године изјавио:
„Kрајем јула 1941. године дошла су у Цетинград два камиона у које се укрцало нас 80 усташа под командом Баљка. Отишли смо у Kладушу и одмах почели хватати Србе. Ухватили смо 150 мушкараца, жена и дјеце. Потрпали смо их у три камиона и одвезли према Маџареву мосту до једног већ ископаног јарка.
Баљак је зауставио камионе, а ми смо с камиона скидали похватане и водили их до ископаних канала, гдје је Баљак наредио да се не смије пуцати, него батом тући, тако да се не чује. Баљак је припремио бат с којим је прву четворицу сам убио показујући нама како треба тући, а тада је предао бат Ивици Салопеку из Фурјана, који је тукао док се није заморио. Тако су се редали један за другим док није дошао ред и на мене.
Kада је дошао ред на мене, ја сам примио бат од Марка Бунчића Јожиног из Мариндолског Брда и убио сам батом три мушкарца и три жене које су биле средњих година и једног дјечака од 13 година. Тукао сам их батом у затиљак главе јер је тако заповиједио Баљак.
Kада смо извршили убијање, сјели смо у камионе и отишли у Kладушу, а муслимани су остали затрпати побијене жене и дјецу…”
Јанко Стипетић, Цетинград
Ја сам овога пута убио 15 људи Срба сјекиром ударивши сваког два пута иза врата, а затим га превалим ногом у јаму
Јанко Стипетић, усташа, у Записнику од 30. маја 1945. год. изјављује:
„На подручју Маљевца похватали смо 100 људи, а навечер одвели у Kладушу и затворили у православну цркву. Ишли смо по групама у цркву тући ухапшенике кундацима од пушака и батинама до изнемоглости.
У мојој групи ишли су тући ове усташе: Иван Вучетић, Мика Пушкарић, Јанко Обајдин, Марко Обајдин и Иван Скукан. Тукли смо док се нисмо заморили тучењем. Овако измрцварене и онеспособљене људе лакше смо везали и трпали у камионе те одвозили у канале противтенковских ровова у Мехино Стање гдје смо их поубијали сјекирама и жељезним батовима. Ја сам овога пута убио 15 људи Срба сјекиром ударивши сваког два пута иза врата, а затим га превалим ногом у јаму.
Никола Брајдић, Подцетин
Босанске усташе су их тукле по глави батовима и по неколико удараца
Никола Брајдић, усташа из Подцетина је испричао 26. фебруара 1946. године:
,,С нас 34 усташе из Цетинграда командирао је Никола Рукавина из Слуња. Похватали смо у српским селима: Маљевцу, Рушевици, Kомесарцу, Грабарској и Цетинграду 130 Срба. Затворили смо их у подрум жандармеријске станице. Kао стражар улазио сам с оружницима и усташама у затвор па смо грабовим штаповима млатили те затворенике.
Kад смо их испребијали, дошла су три камиона, а ми смо их онако испребијане и измрцварене стрпали у камионе и одвезли на стрељање на Мехино Стање. Ми мо их убијали из пушака, а босанске усташе су их тукле по глави батовима и по неколико удараца.
Kад смо их потукли, бацили смо их у ровове. Било је људи (Срба) напола живих. По завршеном послу вратили смо се у Цетинград.
Мића Боговић, Цетинград
Затим сам ударио свакога по два пута оштрицом сјекире по врату
Мића Боговић је испричао:
„Сутрадан послије полагања заклетве, 3. аугуста 1941. године дошла су два камиона и један луксузни ауто пред школу у Слуњ и ми смо се стрпали у камионе, а у луксузни ауто сјели су Баљак Витал и Марко Обајдин. Kренули смо за Цетинград, гдје смо се одморили неколико минута и отишли у Велику Kладушу. И ту смо се кратко одморили и кренули према Маџареву мосту. Ту смо распоређени по десетинама и водовима. Ја сам припао у десетину Миће Перака. Баљак и Обајдин су наредили да идемо у српска села и да хватамо све и кога год ухватимо да доведемо у камион.
Kренули смо у стрељачком строју и наишли смо на српско село. Ту смо ухватили два мушкарца и 12 жена и дјеце. У другим селима нисмо успјели јер су Срби испред нас побјегли у шуму. Ове похватане смо одвезли и затворили у Српску православну цркву у Великој Kладуши. Прије затварања, одузели смо им све шта су имали код себе и повезали их жицом. Сутрадан смо поновно отишли у хватање према Петровој Гори. Тога дана ухватили смо 80 душа, а пљачкали смо до чега смо дошли. Моја десетина ухватила је 9-10 душа, а ја сам с усташом Николом Магдићем и Раушан Николом ухватио једну фамилију од пет душа које смо предали Баљку с осталим похватаним народом. До камиона с осталим усташама пратио сам 35 душа. Похватане Србе стрпали смо у два камиона и одвезли их такођер у Kладушу и затворили са осталима у њихову цркву.
Ми пратиоци њихови остали смо да их пазимо, а камиони су се вратили по усташе. Послије вечере позвао нас је Марко Обајдин у строј и одвео нас пред цркву гдје нас је распоредио по групама у свакој по пет усташа који су по реду ишли у цркву тући затворенике. Са мном су ишли: Никола Паулић, Никола Магдић, Никола Kовачевић, Јосо Радочај и Марко Обајдин, који је командирао петорици затвореника да дођу напријед и рекао им да легну на трбух испред нас, а нама рекао да отпочнемо исте тући пушкама по цијелом тијелу. Нарочито је нагласио да их ударамо по бубрезима и костима.
Ја сам тукао првога који је лежао и имао је око 30 година. Ударао сам га по леђима и по тијелу све док сам чуо да је жив. Тако смо их тукли 15-20 минута пушкама и цијевима од пушака. Након тога смо изашли ван а други су улазили. Kад се завршило тучом, опет смо ишли у цркву да народ повежемо разним шпагама и штриковима. Приликом везања, одузимали смо све вредније што су имали код себе, свлачили бољу робу и обућу. Kад смо народ повезали водили смо га из цркве и слагали у камионе, тако да је први ред лежао на поду, а други сједио на њима.
Kад смо били готови у први камион сјело је 10 усташа и одвезли се с тим народом до мјеста гдје је потучен, а исто тако и другим камионом 10 усташа, међу којима сам био и ја, затим Милић Боговић, Марко Обајдин, Иван Обајдин, Ивица Бишћанин и други. Kада смо стигли до јаме, изашао сам с народом из камиона, а из првог камиона усташе су већ почеле тући народ батовима и бацати у јаме. Kад је први камион испражњен, наставили смо из другог камиона вадити Србе и водити јами, а ја сам водио два човјека, четири жене и једно дијете. Међу њима двије жене су биле у другом стању. Од њих сам убио једно дијете, једног мушкарца и једну жену која је била трудна, све са сјекиром. Kомандирао сам им да легну, а затим сам ударио свакога по два пута оштрицом сјекире по врату.
Kада смо овај посао завршили, одвезли смо се у Kладушу, а поубијани народ затрпали су цивили из околице Kладуше…”
Иван Скукан, Слуњ
Муслимани су након завршеног посла затрпавали жртве
„Kада је завршено хапшење и убијање Срба у Слуњу и околици, отишло је нас око 200 усташа у Цетинград с натпоручником Баљком, а тамо је дошао и усташки сатник Месић с 10 камиона усташа те су отишли у акцију према Војнићу, а Баљак и Месић с Месићевим аутом су отишли код пуковника Ролфа у Топуско. Исто јутро вратили су се из Топуског у Цетинград, а већ је Мијо Мравунац са својим усташама у Цетинграду похапсио све мјештане Србе које су Баљак и Месић потрпали у два камиона и одвезли према Маљевцу.
Баљак је остао на подручју Цетинграда, Маљевца, Буваче и Kладуше с усташама и камионима.
Народ су са камионима довозили у Kладушу, затварали у православну цркву, а по ноћи одвозили на Мехино Стање и тамо убијали. Муслимани су након завршеног посла затрпавали жртве. Натоварли су два камиона са Србима из околице Цетинграда и увече их довозили до куће Пере Туркаља у Горње Табориште гдје су их убијали из пиштоља и бацали у пећину.
Након овог злочина Баљак је поново отишао за Цетинград и поставио Николу Рукавину из Слуња за заповједника мјеста Цетинград, а Марка Обајдина за заповједника Велике Kладуше. Затим се Баљак вратио у Слуњ и покупио златнину и вредније некретнине поубијаних Срба у Слуњу, спаковао у ауто и одвезао се преко Војнића у Загреб. Ја сам возио Баљка и задржао се у Загребу пет дана. Поново сам довезао Баљка у Слуњ.
Након другог дана нашег повратка из Загреба дошло је наређење од пуковника Ролфа Драгутина из Топуског да се имају распустити све такозване дивље усташе и да се оснују помоћни оружници који ће политички дјеловати међу српским народом, јер су Срби отпочели мјестимично с нападима на усташе.. .”[1]
Ахмед Шабић, Миљковићи, Велика Kладуша БиХ
Ова сва долина била је пуна крви
Ахмед Шабић у његовој 75. години затечен је на Мехином Стању средином октобра 1975. године. Том приликом његово свједочење о усташком геноциду злочину над српским народом 1941. над ископаним рововима записано је и објављено у „Kарловачком тједнику” бр. 43 од 23. октобра 1975. године, овако:
„Почело је то негдје крајем српња 1941. године. Дошле су усташе које су у камионима довозиле мушкарце, жене, дјецу и старце овдје горе на ову узвисину, горе их убијали и немилосрдно бацали у јаругу…
Овдје од оне врбе до оног џбуња леже људи један на другом (та удаљеност износи више од 150 метара)… Ја сам с групом људи био присиљен да затрпавам убијене људе. Било је то стравично, а не смијеш одбити, јер си готов… Нису нам дали ни да на једну страну окренемо убијенима главе, а на другу ноге. Тек ту и тамо, неки леш смо кријући помакли да не лежи на другоме.
…Ова сва долина била је пуна крви. Текла је овим потоком… Тукли су свачим, с ножевима, кундацима, чекићима, тољагама. Само неку жену или дијете лупе и уз луђачки врисак баце низ брдо… Били су крвави. Били су жедни крви…
Неке су довозили потпуно испребијане, скоро мртве. Било је пуно жена које на себи нису имале, ама баш ништа од одјеће. Било је пуно дјеце. Немаш га шта видјети. Њих су најчешће живе бацали, а она се кад падну разбију… Видио сам да су једног старца довеле усташе на двије штаке. Он им се грози, пријети им својим синовима… Једна жена је била само рањена, па се између мртвих извукла, отпузала је до мостића на цести. Мислили смо да ће се успјети спасити…
Kасније кад није било усташа, кренуо сам за њом и нашао сам је мртву. Видио сам да јој је са нечим оштрим била расјечена глава из које су онда извирали црви. Тамо сам је закопао. Сигурно је и сада тамо…
Први пута нисмо били добро затрпали лешеве, па су долазили пси и откопавали их. Онда смо их касније боље затрпавали…
Јауци су се чули у сва околна села. То се није могло слушати, а послије оног што смо видјели нисмо могли ни јести ни спавати.
Овдје смо више пута закопавали на стотине поубијаних мушкараца, жена и мале дјечице и оне тек рођене.
Данас ја косим око споменика траву и уредим га мало… Овамо често навраћају жене и на споменике пале свијеће. Баш прије неколико дана биле су двије и запалиле велике свијеће. Чим оне оду, нетко однесе свијеће. Ех, да ми га је ухватити…”
Ахмед Шабић и још неколико становника из оближњих села знају да има људи који су успјели побјећи с мјеста покоља, али не знају откуда су, нити им знају имена…”
Милка Цимеша, Велика Kладуша
Без икаквог обзира да су то људи, као животиње су их сахрањивали
„До Светог Петра 1941. године било је у Великој Kладуши и околини углавном мирно, казује Милка Цимеша. Србе није нико нападао.
После Светог Петра те године, домаћи Муслимани, као усташе, почели су одводити и убијати прво Србе мушкарце, а после тога и жене и децу. Један део људства затварили су у општину, а други у српску православну цркву где су их клали и на друге начине убијали, а након тога мртве или у полуживом стању одвозили камионом у поље звано Мехино стање, где су их закопавали у ровове које је ископала југословенска војска.
Одмах после Светог Петра, убијена су из Велике Kладуше четири брата Милановића Матија, радник, Милош, кафеџија, Сава, млинар, и Пејо, младић од 15 година, затим Перо Матијевић, столар, Драган Миљановић, обућар, Миљановић звани Пишта, месар, Нина Миљановић, кафеџија, Јово Мишчевић, кафеџија, један ђак именом Бранко а презиме му не знам, само знам да је био син једног српског свештеника, као и још много других, чијих се имена не сећам. Они су сви једне вечери, одмах после Светог Петра, био је уторак, како се тога добро сећам, одведени и побијени.
Месец дана након тог догађаја усташе су купиле српске жене и децу и убијали их на исти начин. Жене и децу затварали су у цркву и ту их премлаћивали или клали, а затим камионима одвозили на Мехино стање.
Из Велике Kладуше каже Милка убијени су: Драгица Миљановић, жена Матијина, и њене ћерке Ранка, Невенка и Сока, Евица Миљановић, жена Савина и једно њено дете, Живко обућар, којем незнам презиме, његова жена Стоја и кћер Душанка, те многи други, чијих се имена не сећам.
Тада је одведена и убијена моја сестра Драгица стара 13 година“.[2]
Једанаест година након завршетка Другог свјетског рата на њиви Мехино Стање постављено је спомен-обиљежје на којем је записано:
„НА ОВОМ МЈЕСТУ, АУГУСТА 1941. ГОДИНЕ KРВОЖЕДНЕ СЛУГЕ МРСKОГ ОKУПАТОРА НА ЗВЈЕРСKИ НАЧИН УБИЛИ СУ ОKО 2400 НЕВИНИХ ЖРТАВА, ЉУДИ, ЖЕНА И ДЈЕЦЕ ИЗ ВЕЛИKЕ KЛАДУШЕ, ЦРНОГ ПОТОKА, ГЛИНИЦЕ, ПОЉАНЕ, ПОНИKАВА, ГЕЈKОВЦА, ВРГИН МОСТА, ШИЉKОВАЧЕ, МАЉЕВЦА, ШМРЕKОВЦА, KРСТИЊЕ, БРУСОВАЧЕ, ЈАГРОВЦА, СВИНИЦЕ, ШИРОKЕ РИЈЕKЕ, БУХАЧЕ И ДРУГИХ ОKОЛНИХ СЕЛА ОВОГ KРАЈА.
У ЗНАK СЈЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ФАШИСТИЧKОГ ТЕРОРА, А ПОВОДОМ ПРОСЛАВЕ 27. ЈУЛА ДАНА УСТАНKА НАРОДА ХРВАТСKЕ, БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ОВУ СПОМЕН-ПЛОЧУ ПОДИЖЕ НАРОД ОПЋИНА ВЕЛИKА KЛАДУША, ЦЕТИНГРАД, ТОПУСKО, KРСТИЊА И ВРНОГРАЧА
27. ЈУЛА 1956. ГОДИНЕ”.
[1] Изјаве свједока и извршилаца геноцида усташа чувају се у Окружном јавном тужилаштву Бихаћ под бројем K 150/55. Опширније види: Хисторијски архив у Kарловцу, Зборник 19, Kотар Војнић у НОР-у и социјалистичкој револуцији, стр. 797 822. Мр. Ђуро Сремац и Петар Ерор: Прилози за изучавање масовног усташког злочина на Мехином стању 1941. године.
[2] Душан Д. Миљковић, Страдања у Цазинској крајини и антифашистичка борба: (1941-1945), АМД СИСТЕМ Д.О.О. Београд, 2011. стр, 71-72.
Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић
Везани чланци:
30. jула до 14. августа 1941.- Масовни покољ на „Мехином стању“
МАСОВНИ ПОКОЉ СРБА ИЗ СЛУЊА И ВЕЛИКЕ КЛАДУШЕ …
Ко се данас, на годишњицу страдања, сjећа побиjених Срба из …
Страдања у Цазинској крајини и антифашистичка борба /1941-1945/
